Marcelo Simoni-Trgovac Ukletim Knjigama

8/18/2019 Marcelo Simoni-Trgovac Ukletim Knjigama

1/301


2/301

Naslov originala:Marcello Simoni

Il mercante dei libri maledetti2011

obrada: Lenawww.balkandownload.org


3/301

Marčelo Simoni

TRGOVAC

UKLETIM KNJIGAMA

S italijanskog prevelaGordana Subotić


4/301

Prolog

Leta gospodnjeg 1205, na Čistu sredu.Udari ledenog vetra šibali su Opatiju Sveti Mihailo u Kjuzi, uvlačeći unjene zidove miris smole i suvog lišća i najavljujući oluju.

Večernja služba se još nije završila kad otac Vivijen iz Narbone odlučida izađe iz manastira. Razdražen mirisom tamjana i treperenjem sveća,izađe kroz ulazna vrata i prošeta kroz portu pokrivenu snegom. Prednjegovim očima suton je prigušivao poslednje zračke dnevnog svetla.

Pogodi ga iznenadan nalet vetra, nateravši ga da se naježi. Monah se

skupi u svojoj rizi i namršti čelo, kao da je pretrpeo neku uvredu. Osećajnelagode koji ga je pratio od buđenja još nije pokazivao znake posustajanja, štaviše, tokom dana se pojačao.

Prisiljen da ublaži nemir kratkim predahom, skrenu prema unutrašnjemdvorištu i uđe u ogromnu spavaonicu. Dočekala ga je žućkasta svetlost baklji i niz skučenih, blago rečeno zagušujućih odaja.

Ravnodušan prema nagoveštaju klaustrofobije, Vivijen prođe krozlavirint hodnika i stepenica trljajući ruke kako bi ih zagrejao. Osećao je

potrebu da se opruži, ni na šta da ne misli, ali kad je stigao pred svojućeliju, dočeka ga neočekivani detalj. Bodež u obliku krsta zariven uulazna vrata. S bronzane drške visila je smotana poruka. Monah se načaszagleda u nju, obuzet jezivim predosećanjem, a potom skupi hrabrost iodluči da je pročita. Poruka je bila kratka i zastrašujuća.

Vivijen iz Narbone, kriv za nekromantiju.

Presudu doneo

Tajni sud Svetog Vema. Red Franaka-sudija.

Užasnut, Vivijen pade na kolena. Sveti Vem? Vidovnjaci? Kako su

uspeli da ga otkriju u tom utočištu skrivenom na Alpima? Posle godina bežanja mislio je da je sad na sigurnom, da je zametnuo tragove. Ali nije.


5/301

Opet su ga pronašli! Nije imao vremena da očajava. Morao je još jednom da pobegne.Osovi se na drhtave noge, obamro od straha. Širom otvori vrata ćelije,

pokupi ono malo stvari i hitro se zaputi ka štalama s teškim ogrtačem

prebačenim preko ramena. Iznenada mu se učini kako se kameni hodnicismanjuju, pojačavajući u njemu strah od zatvorenog prostora.

Kad je izašao iz spavaonice, primetio je da je zahladnelo. Vetar jezavijao, šibajući oblake i krošnje nalik kosturima. Braća su odugovlačilaizlazak iz manastira, ušuškana u svetu toplotu glavnog broda.

Vivijen se skupi pod ogrtačem i uđe u konjušnicu. Osedla jednogkonja, uzjaha i, poteravši ga u kas, prođe kroz utvrđeni Manastir SvetogMihaila. Krupne pahulje susnežice počeše da mu padaju po ramenima,natopivši vunastu tkaninu ogrtača. Ipak, drhtavicu su mu izazivale misli.Očekivao je da svakog trenutka upadne u zasedu.

Kad je stigao nadomak kapije zidina, u susret mu pođe monah umotanu monašku odoru. Bio je to otac Ðeraldo iz Pinerola, intendant. Smaknukapuljaču, otkrivajući dugu vranu bradu i zgranut pogled. – Kuda sikrenuo, brate? – upita ga. – Vrati se, pre no što se razbesni oluja.

Vivijen ne odgovori, već nastavi ka izlazu, moleći se da još ima

vremena da pobegne... Ali na kapiji ga dočekaše kola s dva konja crnakao noć, sa samo jednim čovekom na sedištu, izaslanikom smrti. Begunac prođe pored njega glumeći ravnodušnost. Lice je skrivao pod kapuljačom,trudeći se da ne susretne vozarev pogled.

Ðeraldo se, međutim, primaknu nepoznatom i osmotri ga; krupančovek sa šeširom širokog oboda i crnim ogrtačem. Ništa naročito na prvi pogled, ali kad se bolje zagledao, nije mogao da odvrati pogled; lice togčoveka bilo je krvavocrvene boje, izobličeno od paklenog keženja.

– Ðavo! – uzviknu intendant uzmičući.U međuvremenu, Vivijen je poterao konja u galop uz drum dužobronka, prema Val di Suzi. Želeo je što pre da pobegne, ali od snega pomešanog s blatom put je bio gotovo neprohodan, te je morao da budeobazriv.

Tajanstveni vozar prepozna begunca i istog trena ošinu konje, okrenukola i dade se u poteru. – Vivijene iz Narbone, stanite! – uzviknu besno. –


6/301

Ne možete se večno kriti od Svetog Vema!Vivijen se i ne osvrnu, uma smušenog od uzvrtloženih misli. Iza sebe

e čuo kloparanje kola, sve bliže. Sustizao ga je! Kako je mogao da budetoliko brz na tako opasnom putu? To nisu konji, već demoni iz pakla!

Progoniteljeve reči nisu ostavljale mesta sumnji, nepoznati je zaceloizaslanik Franaka-sudija. Vidovnjaci su hteli Knjigu! Na sve su bilispremni da bi je se dočepali. Mučiće ga do izbezumljenja ne bi li saznali,ne bi li naučili kako da se dokopaju anđeoskih učenja. Bolje da umre!

Sa suzama u očima, begunac stegnu uzde i podstaknu paradnog ata daubrza. Ali konj se previše primaknu ponoru. Zemlja se, omekšala odsusnežice i blata, odroni pod težinom kopita.

Životinja se okliznu, a Vivijen s njom, i oboje se strmoglaviše niz planinski obronak. Monahovi krici, izmešani s njištanjem, odjekivali su u provaliji gubeći se u hujanju oluje.

Kola se zaustaviše. Tajanstveni vozar siđe na tlo i osmotri ponor. Sadae Injacio iz Toleda ostao jedini koji zna, pomisli. Treba ga naći.

Prinese desnu ruku licu i dodirnu njegovu površinu, previše hladnu itvrdu da bi pripadala ljudskom biću. Gotovo odbojnim pokretom, stisnuobraze i ukloni crvenu masku koja mu je skrivala pravo lice.


7/301

Prvi deo

MANASTIR OPSENA

„Ove stvari mi pokazaše anđeoske glasonoše Elohima. Oni behu učiteljimoji, otkrivajući mi ljudsku prirodu i plan otkupljenja, koji je pripremioElohim da bi spasao smrtnike tame, kojoj se sami porobljavaju zbogiluzija u koje veruju.“

Knjiga Enohova, I, 3.


8/301

1.

Ko je zaista bio Injacio iz Toleda niko nije umeo sa sigurnošću da kaže.Ponekad su ga procenjivali kao mudrog i uglađenog, ponekad kaonepouzdanog čoveka i nekromanta. Za mnoge je bio samo hodočasnik,skitnica koji luta od jedne zemlje do druge u potrazi za relikvijama koje potom prodaje vernicima i velikašima.

Iako je izbegavao da otkrije svoje poreklo, mavarske crte licaublažene svetlom puti dovoljno su govorile o njegovim precimahrišćanima koji su živeli u Španiji, u dodiru s Arapima. Glave potpuno

izbrijane i s bradom olovne boje, ličio je na kakvog doktora, ali pre svegasu njegove oči privlačile pažnju; smaragdnozelene i prodorne, usađeneizmeđu oštro urezanih bora. Iz njegove sive odore ispod ogrtača skapuljačom širio se miris istočnjačkih tkanina izmešan s vonjem mnogih putovanja. Visok i mršav, koračao je oslanjajući se o putnički štap.

To je bio Injacio iz Toleda i takvog ga je prvi put video mladi Uberto,kad su se kišne večeri desetog maja 1218. otvorile kapije Manastira SantaMarija del mare. U manastir uđe visoka figura s kapuljačom, u pratnji

plavokosog čoveka koji je teglio veliki kovčeg.Opat Rajnerio iz Fidence, koji je upravo bio okončao večernju službu,

odmah prepozna stranca s kapuljačom i pođe mu u susret. – MeštreInjacio, dugo se nismo videli! – obrati mu se blagonaklono, probijajući sekroz redove monaha. – Dobio sam poruku o vašem dolasku. Jedva samčekao da vas ponovo vidim.

– Uvaženi Rajnerio – Injacio se nakloni – ostavio sam vas kao običnogmonaha, a zatičem vas kao opata.

Rajnerio je bio visok koliko i trgovac iz Toleda, ali i krupniji. Na licumu se isticao orlovski nos. Kestenjasta kratka kosa padala mu je uneurednim pramenovima na čelo. Pre no što je odvratio, spustio je pogledi prekrstio se. – Tako je Gospod hteo. Majnulfo iz Silvakandide, naš stariopat, upokojio se prošle godine. Težak gubitak za našu zajednicu.

Na tu vest trgovac ožalošćeno uzdahnu. Nije imao mnogo vere u


9/301

živote svetaca i sumnjao je u čudesna svojstva relikvija koje je čestodonosio iz dalekih zemalja. Ali Majnulfo, on jeste bio svetac. Nikada senije odrekao pustinjačkog života, čak ni pošto je postavljen za opata.Povremeno se povlačio podalje od manastira kako bi se molio u osami.

Imenovao bi zamenika, okačio bisage o rame i zaputio se ka jednomusamljenom mestu u tršćaku obližnje lagune. Tamo je izgovarao psalme i postio u samoći.

Injacio se priseti one večeri kad ga je upoznao. U to vreme, dok jeočajnički bežao, sklonio se bio upravo u njegovo pustinjačko utočište.Majnulfo ga je prihvatio i ponudio da mu pomogne, a trgovac je naslutioda mu može otkriti svoju tajnu.

Otad je prošlo petnaest godina, a sada mu je Rajneriov glas odzvanjaou ušima, razvejavajući sećanja. – Umro je u pustinjačkom utočištu, nijeizdržao oštru zimu. Svi smo ga ubeđivali da odloži odlazak do proleća, alion je govorio da ga Gospod zove da se preda mislima. Sedam danakasnije našao sam ga mrtvog u njegovoj ćeliji.

Iz dubine crkvenog broda začu se nekoliko monaha kako nezadovoljnouzdišu.

– Ali kažite mi, Injacio – nastavi Rajnerio primetivši da se trgovac

namrštio – ko je vaš ćutljivi pratilac?Opat osmotri plavokosog čoveka koji je stajao trgovcu uz bok. Istinugovoreći, izgledao je kao da se tek zamomčio. Duga, blago talasasta kosauokvirivala mu je vrat padajući na snažna ramena. Oči plave, kao u nekogdečkića, ali crte lica odlučne, kao izvajane, naglašene jakim vilicama.

Čovek zakorači i nakloni se kako bi se predstavio. Govorio je slangedoškim naglaskom, obojenim nekom neodređenom egzotičnomnotom: – Vilalm iz Bezjea, uvaženi oče.

Opat se neprimetno trgnu. Dobro je znao da je Bezje bio gnezdo jedneeretičke sekte. Uzmaknu i zagleda se u nepoznatog, procedivši krozazube: – Albižanac...

Na tu reč Vilalm načini osoran izraz lica. Gnev mu sevnu iz očiju, aonda preko njih prelete senka tuge, nalik još neuminulom bolu.

– Vilalm je dobar hrišćanin, nema nikakve veze s albižanskom ilikatarskom jeresi – umeša se Injacio. – Dugo je živeo daleko od svoje


10/301

zemlje. Upoznao sam ga dok sam se vraćao iz Svete zemlje i postali smosaputnici. Ostaće ovde samo preko noći, ima posla na drugoj strani.

Rajnerio prouči Francuzovo lice, koje je krilo mnogo toga izaneuhvatljivog pogleda, a onda klimnu glavom. Odjednom, kao da se setio

nečega, okrenu se ka poslednjim klupama manastira. – Uberto – pozva,obraćajući se crnokosom momčiću koji je sedeo među braćom. – Dođinačas ovamo, hoću da te upoznam s nekim.

Upravo u tom trenutku Uberto se raspitivao kod nekih monaha odvojici posetilaca koje nikada do tada nije video. Jedan brat mu je u pôglasa odgovarao: – Visoki čovek s bradom i kapuljačom je Injacio izToleda. Priča se da je tokom pljačke Konstantinopolja ukrao nekerelikvije, ali i vredne knjige, čak i neke o magiji... Izgleda da je prevezao plen u Veneciju, stekao veliko bogatstvo i naklonost plemića s Rijalta. Aliu suštini je dobar čovek. Nije on tek tako bio prijatelj opata Majnulfa.Redovno su se dopisivali.

Kad je čuo da ga Rajnerio zove, momak se oprosti sa sagovornikom izaputi se ka grupici okupljenoj u senci priprate. Tek tada Injacio smaknukapuljaču i razotkri se, kao da hoće bolje da ga pogleda. Diskretno je proučavao njegovo lice, krupne oči boje ćilibara i gustu crnu kosu. –

Dakle, ti si Uberto – reče.Momčić mu uzvrati pogled. Nije znao kako treba da se obrati tomčoveku. Bio je mlađi od Rajnerija, ali je ipak odisao dostojanstvenošćukoja je ulivala poštovanje. Očaran, pognu pogled ka podu. – Da,gospodine moj.

Trgovac se osmehnu. – Gospodine moj? Ja nisam visoki prelat! Zovime po imenu i obraćaj mi se s „ti“.

Uberto se umiri. Pogleda Vilalma, ravnodušnog i opreznog.

– Kaži mi – podstaknu ga Injacio – ti si iskušenik? – Nije – umeša se Rajnerio. – On je... – Hajde, hajde, oče opate, pustite dečka da govori. – Ja nisam monah, već brat svetovnjak – odvrati Uberto, iznenađen

prisnošću s kojom se trgovac obraćao Rajneriju. – Braća su me našla dok sam još bio u pelenama. Odrastao sam i prosvećen sam na ovom mestu.


11/301

Na Injaciovo lice se načas navuče senka tuge, a onda ponovo zauzedostojanstven stav.

– Izvrstan je prepisivač – dodate opat. – Često mu dajem da prepisujekratke rukopise ili da popunjava dokumenta.

– Pomažem koliko mogu – priznade Uberto, više stidljivo negoskromno. – Naučili su me da čitam i pišem na latinskom. – Načas zastade. – Vi... ti si mnogo putovao?

Trgovac klimnu glavom i načini grimasu, nagoveštavajući umor kojimu se nakupio tokom putovanja. – Jesam, obišao sam mnoga mesta – reče. – Ako želiš, možemo da razgovaramo o tome. Ostaću ovde nekolikodana, s opatovim dopuštenjem.

Rajnerio ga očinski pogleda. – Prijatelju moj, kao što sam već napisaou odgovoru na vaše pismo, biće nam drago da vas ugostimo. Odmorićetese u manastirskim konacima, a možete da večeravate u trpezariji, zajednos monaškom porodicom. Još večeras ćete sesti za moju trpezu.

– Zahvalan sam vam, oče. Kad smo kod toga, molim za dopuštenje daostavim svoj kovčeg u sobi koju ste mi namenili. Vilalm ga je dovukaoovamo od mesta gde nas je skeledžija iskrcao i vrlo je težak.

Opat klimnu glavom, pređe preko priprate i proviri napolje. Tražio je

nekoga. – Hulko, jesi li tu? – doviknu zureći kroz gusto sivilo pljuska. Neobična figura se približi gegajući se, pogrbljena pod naramkom drvanatovarenim na leđa. Činilo se da mu kiša ne smeta. Nije bio monah. Višee ličio na seljaka, ili čak na jednog od onih lokalnih slugu kojima se

poveravaju fizički poslovi u manastiru. Sigurno je on Hulko. Promrmljanešto nerazgovetno na lokalnom narečju.

Rajnerio, primetno razdražen što je morao lično da izda naređenjeslugi, obrati mu se kao da kroti zver: – Dobro, sine... Ne, pusti sad drva.

Ostavi ih tamo, tamo. Tako. Uzmi kolica i pomozi gospodi da odnesu ovajsanduk u konake. Da, tamo. I gledaj da ti ne padne. Tako, odvedi ih. – Promenivši izraz lica, ponovo se obrati gostima: – Sirov je, ali poslušan.Pođite za njim. Ako vam više ništa ne treba, videćemo se uskoro utrpezariji, na večeri.

Oprostivši se s Rajneriom i Ubertom, dvojica putnika se zaputiše zaHulkom, koji je hodao pogrbljeno i trapavo i nakon što je spustio drva,


12/301

gacajući po kaljuzi.

Kiša je stala. Oblaci su se razmakli pred rumenilom sutona. Jata kreštavihlasta uskovitlala su se u vazduhu, praćena vetrom koji je donosio miris

soli.Kad su stigli do konaka, Hulko se okrenu ka posetiocima. Poslednji

zraci dnevnog svetla obasjavali su njegovo nezgrapno telo. Ispod dronjavekapuljače izvirivao mu je pramen čekinjave kose i kvrgav nos. Kratak kaput natopljen znojem i uske pantalone izlizane na kolenimaupotpunjavale su njegov bedan izgled. – Domini ilustrissimi1 – profrflja.Usledi neizreciva mešavina latinskog i italijanskog, koju su putnici

razumeli kao: – Da li njihova gospodstva žele da unesem kovčeg?Pošto su mu potvrdili, sluga podignu sanduk s kolica i s naporom gaodvuče u zgradu.

Konaci su gotovo u celosti bili napravljeni od drveta, sa zidovimaobloženim trščanim rešetkama. Na ulazu, iza visoke klupe, čekao ih ječovek u kratkom kaputu od mešavine lana i pamuka, s očima kao u ćuka.Ðinezio, upravitelj, pozdravi putnike i objavi kako je opat naredio da zanjih sačuva najudobniju sobu. – Popnite se, treća vrata zdesna vode u

vašu odaju – reče uz nespretan osmeh, pokazujući stepenište koje jevodilo na sprat. – Šta god da vam zatreba, slobodno mi se obratite.Prijatan boravak.

Injacio i Vilalm poslušaše Ðineziova uputstva. Pošto su se popeli uzastepenice, ubrzo su se obreli ispred drvenih vrata. Pravi luksuz, pomislitrgovac, navikao da se odmara u zajedničkim spavaonicama u kojima suležajevi bili odvojeni običnim zastorom.

Hulko, iscrpljen, zastade iza gostiju.

– Dobro je, hvala – reče Injacio. – Slobodno se vrati svojim poslovima.Sluga zahvalno spusti kovčeg, klimnu glavom u znak pozdrava i udalji

se uobičajenim trapavim korakom.Kad su ostali sami, Vilalm progovori: – Šta ćemo sad? – Pre svega, sakrićemo kovčeg – odgovori trgovac. – Onda ćemo otići


13/301

na večeru. Opat nas čeka za trpezom. – Ne bih rekao da sam naročito simpatičan tom tvom opatu – primeti

Francuz.Injacio se osmehnu. – Da ti možda nije stalo da se sprijateljiš s njim?

Kao što je i predvideo, nije dobio odgovor. Vilalm nije bio rečitčovek.

I ulazeći u sobu, dodade: – Zapamti, sutra moraš da kreneš u zoru.Pazi da niko ne vidi kuda si se zaputio.


14/301

2.

Manastir Santa Marija del mare uzdizao se u laguni, nedaleko od obaleJadranskog mora. Iako nije bio naročito velik, za sunčanih dana isticao sena pustom tlu okruženom kanalima i močvarnim zemljištem.

Građevina je podignuta tokom prvih decenija hiljaditih godina. Spoljae bila ispresecana nizom malih prozora gotovo na silu uguranih u zidnu

strukturu. Pročelje je bilo okrenuto ka istoku. Levo od manastira, izaskromnog zvonika, uzdizalo se nekoliko zgrada naslonjenih jedna nadrugu; trpezarija, kuhinje i spavaonice za monahe. Na suprotnoj strani

nalazile su se štale i konaci, u kojima su se zadržavali svakojakinamernici. Većina ih je stizala u manastir na putu ka svetim mestima, kamanastirima u Nemačkoj ili Francuskoj, ili na Putu za Santjago diKompostelu. Ostali su, međutim, išli na jug, u Crkvu Svetog ArhangelaMihaila u Garganu.

Ali tog dana konaci su bili gotovo prazni. Ništa se nije pomeraloizmeđu večernjih senki. Ništa, osim jednog čoveka u ritama. Nestrpljivoe čekao, skriven, da se svi povuku na večeru – monasi u trpezariju, a

sluge u svoje straćare. Tek tada je izašao iz štale i uvukao se u konake,klizeći kroz polumrak dok nije stigao do odaje namenjene trgovcu izToleda.

Prisloni uvo uz vrata kako bi se uverio da unutra nema nikoga, a ondakrišom uđe. Ako je dobro razumeo, gosti su pozvani na večeru utrpezariji, za opatov sto.

Hodao je pogrbljen, podne daske škripale su mu pod stopalima.Osvrnu se unaokolo s pogledom ptice grabljivice, zenice su mu svetlucale

u mraku.Soba je bila spartanski nameštena; dva ležaja, jedna klupa i mali sto na

kojem je stajala uljana lampa.Ali gde je kovčeg? Sigurno je pun srebrenjaka, ili možda blaga. Gde

su ga stavili? Hulko vrlo pažljivo pretraži odaju, ništa ne pomerivši smesta. Uzalud, nije ga bilo. Ipak, morao je da bude tu!


15/301

– Prokleti hodočasnici! – opsova, nastavljajući da pretura u polumraku.


16/301

3.

Posle večere trgovac sede za sto u svojoj sobi. Upali uljanu lampu iizvuče iz bisaga list arapske hartije. Uze guščije pero, umoči ga umastionicu i poče da piše.

Vilalm se, međutim, odmah sklupčao na ležaju. Godinama je spavao u potpalublju broda koji se ljulja, razlog više što mu je, uprkos umoru,trebalo vremena da zaspi. Sutradan je morao da obavi važan posao zaInjacija.

Trgovac je, kad je završio s pisanjem, izvadio iz kovčega veliku

knjigu, primakao lampi listove od pergamenta i udubio se u čitanje. Nekoliko sati je ostao u tom položaju, obavijen mutnom svetlošću. Kad je počelo da mu se magli pred očima, zatvorio je knjigu i vratio je u sanduk.Smotao je pismo, zapečatio ga i ubacio u bisage, a potom je ugasio lampui u mraku stigao do svog ležaja.

Pre nego što se opružio, pogledao je kroz prozor iza kojeg su senazirali obrisi manastira. Potisnu loše predosećanje i šćućuri se, ali nezaspa. Zamišljao je Majnulfovo lice: visoko čelo, potpuno seda kosa i

brada, blage nebeskoplave oči. Vest o njegovoj smrti zatekla ga jenespremnog. Iako je bio star, Majnulfo je bio snažne građe. Zar je mogućeda mu je oštra zima do te mere narušila zdravlje?

Trgovac se nervozno okrenu ispod pokrivača. Jadni Majnulfo,godinama je bio jedini čuvar njegove tajne. Upita se da li ju je otkrionekome. Na primer Rajneriju. Ta pretpostavka je bila uverljiva. Moraćeda se sastane s novim opatom, da dokuči s čime je upoznat. Osim toga,ostalo je tako malo vremena...

Pomisli na zadatak koji treba da obavi, onaj zbog kojeg ga je gro pozvao da se neodložno vrati iz Svete zemlje. Trebalo je da uđe u trag

ednoj knjizi koja može da razreši nezamislive tajne, tajne koje prevazilazespoznaje bilo kog filozofa ili alhemičara. Uskoro će dobiti uputstva izVenecije.

Isprepleo je prste ispod potiljka i zagledao se u grede na tavanici,


17/301

slične kostima ogromnog skeleta. Pre no što se prepustio snu, razmislio jeo jednom detalju koji je primetio posle večere, dok se povlačio sVilalmom na počinak. U senci konaka nazreo je Hulka i Ðinezija kako sedošaptavaju, pokretima ruku iscrtavajući obrise nekog četvrtastog,

prilično velikog predmeta.Zapita se da li bi trebalo da obrati pažnju na ponašanje dvojice slugu.

Hulka i Ðinezija je, nesumnjivo, kopkao sadržaj njegovog kovčega imožda je jedan od njih čak ušao u sobu da ga potraži.

Umor ga savlada, misli usporiše, gubeći bistrinu i doslednost. A san se,opterećen sećanjima i starim strahovima, pretvori u bunilo. U tom trenuInjacio začu neki zvuk, kao da se nešto vuče, kao da se neko kreće uz podnožje njegovog ležaja. Onda ugleda dve šake kako puze uz pokrivače.Zatečen, razrogači oči, nemoćan. Udovi su mu bili teški i obamrli, kao ulutka.

I dok su se šake probijale kroz pokrivače, nešto je uspuzalo na ležaj.Kao da se neka sena odvojila od noći i pritisnula mu grudi. Onda se sena pretvori u crni oblak i te šake, ti potpuno beli udovi koji su izvirivali izrukava, dograbiše bodež u obliku krsta, a iz kapuljače izroni lice. Ne, to

nije bilo lice, već crvena maska.Trgovac uzdrhta. Dobro je poznavao tu masku.Dah mu odjednom zastade i on oseti kako tone. Košmar iščeznu,

ostavljajući za sobom metež glasova i zvukova. I ponovo je bio u bekstvu; prelazio je planine s dragocenim zavežljajem u naručju, strah mu je stezaostomak i cevanice, ledeni vetar štipao mu je lice. Sneg se gubio u zelenilučetinara dok se predeo pretvarao u dolinu, a zatim u ravnicu. Sunce je postajalo sve bleđe a zemljani putevi pretvarali su se u lavirint između

reka i tršćaka. Lagune i močvare u magli.Dok su povici progonitelja u daljini postajali sve bliži, napokon se,neočekivano, ukaza svetlost...

I jedan osmeh. Majnulfo iz Silvakandide.

Noć je iščezavala pred mirom ružičastog neba. Braća su u manastiru pevala laude.


18/301

Vilalm je već bio na nogama. Injacio je, zevajući, zahvalio nebesimašto je još jednom uspeo da preživi košmar. Zavukao je ruku u bisage,izvukao pismo koje je napisao prethodne večeri i pružio ga saputniku. – Molim te. Zadatak nije opasan, ali budi oprezan. Ove lagune imaju oči i

uši. Nažalost, ne mogu da pođem s tobom, kao što znaš. Zasad ne želimda rizikujem da me neko prepozna. Drži se mojih uputstava i nećeš upastiu nevolju.

– Odmori se, prijatelju moj, i ni o čemu ne brini – odvrati Vilalm. – Vratiću se čim budem mogao.

Francuz se iskrade iz konaka, zaobiđe manastir trudeći se da ga nikone vidi i izbi na stazu prema nasipu. Odjednom začu neki zvuk iza leđa isakri se u tršćaku. Grupica seljana silazila je s jednog uzvišenja, blatnjavih stopala i ruku. Među njima se isticao Hulko, prepoznatljiv poneobičnom hodu.

Zaputili su se ka manastiru. Nosili su zamršene mreže i korpe s ribomkoja se praćakala. Francuz sačeka da se udalje, onda se uspravi i otrča prema nasipu iza kojeg je proticao kanal.

Jedan čamdžija čekao je na kratkom zatupastom čamcu. Vilalmuskoči, pozdravi se s čovekom i pruži mu četiri novčića. – Odvezi me do

opatije u Pompozi.Čamdžija klimnu glavom, zaroni dugačak štap u korito i pokrenu barku, koja stade da klizi ka severu.


19/301

4.

Posle službe u treći sat,2

u poodmaklo jutro, Injacio izađe iz svojih odaja iupita dvojicu monaha gde može da nađe Rajnerija. Pokazaše mu jednu palatu nedaleko od manastira, tačno naspram njegovog pročelja.Građevina je bila niska i masivna, prošarana otmenim ukrasima od pečenegline; odatle je opat upravljao svojim posedima i bavio se zaradom itroškovima manastira. Ta zgrada se zvala Castrum abbatis.3

Grupica prosjaka rasporedila se ispred ulaza u zgradu. Injacionesmetano prođe pored njih i uđe kroz glavnu kapiju, potom se zaputi kroz

hodnik u prizemlju, ostavljajući za sobom ulaze u bočne prostorije, i stižedo velikih drvenih vrata u dnu hodnika. Iznutra su dopirali glasovi.

Pokuca, ali mu niko ne odgovori. – Hteo bih da razgovaram s opatom – reče glasno, naslanjajući se na

vrata. Na te reči, razgovor se unutra prekinu i odjeknu odgovor: – Meštre

Injacio, jeste li to vi? Uđite, otvoreno je.Trgovac zakorači u vrlo prijatnu prostoriju. Na zidovima su se

smenjivale svete ikone i ormani. Letimičan pogled na pokućstvo otkrivaoe sklonost ka lepom nameštaju, možda previše raskošnom po strogim

merilima benediktinaca. Ali opati često vole da se razmeću kao plemići.Rajnerio iz Fidence sedeo je u dnu prostorije, skriven iza stola

prepunog popisnih knjiga i pergamenata, u stolici presvučenoj crvenim baršunom. Diktirao je nešto mladom sekretarijusu koji je beležio. Podiže pogled i srdačno se obrati pridošlici: – Meštre Injacio, priđite. Upravosam završio. – Potom se užurbano obrati sekretarijusu: – Idi, Ugučo,završićemo kasnije.

Mladi monah samo klimnu glavom. Zatvori mali diptih navoštenih površina u koji je dotad unosio beleške i izađe zatvorivši vrata za sobom.

Rajnerio se osmehnu. – Injacio, vaše prisustvo je neočekivani dar. – Učtivim pokretom ponudi gosta da sedne na jednu od klupa poređanih okostola. – Sinoć, za večerom, malo ste pričali. Niste ni nagovestili razlog


20/301

svoje posete. – Juče sam bio umoran – pravdao se trgovac sedajući naspram opata.

– Putovanje po moru umrtvljuje telo i duh. Ali sada sam se oporavio, posle dobrog sna.

– Onda govorite. Pričajte mi o svojim putovanjima.Unapred se radujući razgovoru, Rajnerio se zavali u stolici i nasloni

bradu na isprepletene prste. – Nisam znao da vas to toliko zanima – primeti Injacio prikrivajući

sumnju.

Trgovac iz Toleda odluči da mu priča o sebi, o svojim putovanjima, ali ida na kraju navede opata da mu se oduži priznanjem. Od prvog trenutka je podozrevao da se iza Rajneriove srdačnosti i brige nešto krije. Bilo jeočigledno. Injacio je već pretpostavio o čemu je reč, ali da bi se uverio,morao ga je naterati da se razotkrije. Razgovor u četiri oka bio je najboljinačin da to i postigne.

Prigušivši lukav osmejak, ispriča kako se dogodilo da se pridružičetvrtom krstaškom pohodu i da prisustvuje propasti Konstantinopolja.Pripovedao mu je o mletačkom duždu, oličenju duha tog poduhvata i o

krstašima koji su pošli s njim. Da bi se dokopali bogatstva, ti ljudi senimalo nisu ustručavali da pokolju hrišćane sa Istoka. Uz izvestan osećajstida, Injacio priznade kako je i sam bio deo tog poduhvata. I mada nikoganije ni ubio ni ranio, obogatio se iskoristivši tuđu nesreću.

Izostavio je prizore rata i nasilja kojima je prisustvovao i, umesto toga,nadugačko i naširoko opisivao lepotu Zlatnog roga i vizantijskihgrađevina. Ali putovao je on i na mnoga druga mesta. Pošto je napustioKonstantinopolj, zaputio se ka venecijanskoj laguni i dolazak u Veneciju

iskoristio je da poseti prijatelja Majnulfa i braću iz manastira. – Tada smose i upoznali, sećate li se, Rajnerio? – Kako bih mogao da zaboravim? – odgovori opat. – Bio je mart 1210,

upravo su me bili premestili iz Bolonje. Došli ste ovamo zbog poslova,ako me sećanje ne vara. Sastali ste se s kapelanom Otona Četvrtog, koji jetada putovao ovim zemljama, i prodali ste mu nekoliko relikvija.

Injacio potvrdi. Ispriča zatim kako je napustio Italiju i otputovao u


21/301

Burgonju, potom u Toledo, gde je živeo u mladosti. Kasnije se, naGibraltaru, ukrcao na brod i plovio uz afričke obale, ka egipatskojAleksandriji.

Nije nagovestio razlog svojih stalnih putovanja. Kao da nikada nije

uspeo da nađe mir u tom neprekidnom lutanju.Rajnerio ga je pažljivo slušao, ne propustivši nijednu reč. – Vaše priče

zvuče neverovatno, trebalo bi da ih zapišete – reče u jednom trenutku. – No sada vas molim da udovoljite mojoj radoznalosti; vaš posao je daotkrivate i skupljate relikvije svetaca. Kakvim ste čudesima prisustvovaliu takvim prilikama?

– Tokom svojih putovanja našao sam mnoge relikvije – potvrditrgovac. – Ali u tome nema ničeg izuzetnog, verujte mi.

– Ozbiljno?Injacio se nagnu i nalakti se na sto. – Relikvije su obični predmeti, koji

nemaju čudesna svojstva. Kosti, zubi, ostaci odeće... Isto to postoji nasvakom groblju.

– Pazite šta govorite! – opomenu ga sagovornik udarivši šakom o sto. – Relikvije svedoče o žrtvovanju i posvećenosti svetaca. Vernici se mole pred njima.

Trgovac mu pročita gnev na licu, ali i neka dublja, preteća osećanja. – Možda ste u pravu – pomirljivo reče. – Ipak, dok sam putovao, otkrio samda verski poslanici ponekad zloupotrebljavaju kult relikvija, pretvarajućiih u nešto slično idolopoklonstvu i praznoverju.

– Gluposti. To ne možete dokazati. – Naprotiv, prisustvovao sam tome. U nekim manastirima, kad

relikvije ne „usliše“ molitve vernika, bacaju ih u kupinjake ili u pepeo.Video sam te obrede nekoliko puta, svojim očima, i uveravam vas da više

liče na veštičarenje nego na hrišćansku liturgiju. – Nečuveno! – Razumem vašu ogorčenost, ali budite sigurni da se to događa.Rajnerio zažmiri i prekrsti se. – Za to su kriva ova mračna vremena.

Doba varvarstva. – Kriv je čovek – dodade Injacio. – On donosi svetlost i tamu. Na


22/301

svako mesto, u bilo koje doba.Zavlada tišina.Opat dodirnu kažiprstom jamicu na bradi. Kao da je bio nestrpljiv da

započne neki određeni razgovor. Kad više nije mogao da se uzdrži, reče: –

Pa, dobro, Injacio, zar ne želite da razgovarate o svojoj tajni?Trgovac, koji je očekivao to pitanje, izvi obrve proučavajući

usplahiren izraz sagovornikovog lica. – Razgovaraćemo i o tome – odvrati. – Ali najpre mi kažite šta vam je u vezi s tim otkrio Majnulfo izSilvakandide. Ne bih želeo da vam dodijavam ponavljajući ono što većznate.

– Ne znam mnogo, da budem iskren. – Rajnerio utonu u stolicu sdvosmislenim bleskom u očima. – Majnulfo mi je poverio da ste u ovommanastiru sakrili nešto izuzetno dragoceno... Nešto što ćete pre ili kasnijedoći da uzmete.

– To je poznato mnogima ovde. Morate biti precizniji ako želite darazgovarate o tome.

– Majnulfo je bio obećao da će mi otkriti sve u vezi s tim – pravdaose opat. – Nažalost, njegova iznenadna smrt nije mu to dozvolila.

– Pa, na kraju krajeva, nema razloga za žurbu – reče trgovac, potajno

umiren. Majnulfo nije prekršio zakletvu i nije otkrio tajnu čak ni svomnasledniku. – Ali ja sam opat! – pobuni se Rajnerio pokazavši nervozu koja ga je

izjedala. – Odgovoran sam za ovaj manastir. Moram znati šta se događaunutar njegovih zidova.

– Uveravam vas da nije reč ni o čemu važnom, prečasni oče – umiri gaInjacio, dok su mu u mislima odzvanjale opatove naredbodavne i ljutitereči. Načini pokret kao da će ustati, dajući mu do znanja da je razgovor

završen. – Budite strpljivi. Za nekoliko dana ću otputovati kako bihobavio neke poslove. Po povratku, najkasnije za nekoliko meseci, otkrićuvam tajnu. Obećavam.

Umesto odgovora, opat ljutito zareža. Ponuđena mu je slaba uteha.


23/301

5.

Sad je već bio blizu opatije u Pompozi. Vilalm se pažljivo zagleda, pokušavajući da osmotri nešto iza spleta zelenila koje je ukrašavalovrhove uzvišenja. Uoči vrh građevine, zadivljen njegovom izduženomlinijom, a onda podiže pogled, opčinjen belasanjem paperjastih oblakarazasutih po nebu.

Mir tih predela ga je očaravao, ali priseti se da mora da bude oprezan;obavljao je misiju za Injacija. Trgovac nije smeo da poveri svoje pismoRajneriovom glasniku, strahujući da bi opat mogao da ga pročita pre no

što ga pošalje primaocu. Zato je odlučio da ga tajno pošalje iz obližnjePompoze, gde ga niko nije poznavao.Dok je Francuz bio zaokupljen tim mislima, čamdžija je između dva

zaveslaja posmatrao korice zakrivljene sablje koja mu je izvirivala ispodogrtača. Ličila je na saracensko oružje. Trudio se da bude diskretan, alinjegov znatiželjan izraz lica ipak nije ostao neprimećen. Čamdžija brzoodvrati pogled. Niko ga, čak ni besan pas, nikada nije tako pogledao.

Bilo je gotovo podne kad je Francuz shvatio da je stigao na odredište.

Čim je barka dotakla obalu, sišao je i otpustio čamdžiju.Dok je pešačio prema opatiji, setio se da je Injacio pričao o tom

mestu. Bio je to jedan od najistaknutijih benediktinskih hramova na poluostrvu, poznat kao monasterium in Italia primum.4 Mada to njemunije bilo naročito važno.

Prišao je jednom monahu i ljubazno se pozdravio s njim. – Oprostitemi, oče, moram što pre da pošaljem jedno pismo u Veneciju. I hteo bih daostanem ovde dok mi ne stigne odgovor. Reč je o hitnom poslu – naglasi,

upotrebivši reči koje mu je preporučio Injacio. – Kome mogu da seobratim?

– Pitaj oca starešinu, sine – odgovori mu benediktinac. – Međutim,ako žuriš, možeš da poveriš pismo onim mornarima tamo dole. Vidiš li ih?Krenuli su u Paviju, ali prvo će pristati u Veneciji.

Pošto mu je zahvalio, Vilalm otrča ka ljudima koje mu je monah


24/301

pokazao. Tovarili su vreće soli na brod privezan uz obalu kanala.


25/301

6.

Injacio je upravo bio završio svoje izlaganje. Posmatrao je Rajnerija ispodoka, očekujući znak da može da ode. Iznenada, jedina vrata se otvoriše i u prostoriju uđe sitan zdepasti monah rumenog lica s vencem crne kose okoćelave kalote. Imao je sigurno preko šezdeset godina, ali njegove crte lica podsećale su na Kupidonove.

Pridošlica se nakloni trgovcu, a onda se obrati opatu nestrpljivimtonom. Izražavao se kitnjastim latinskim s toskanskim naglaskom: – Pater ,očekuju vas u trpezariji. Ručak samo što nije poslužen.

– Nisam znao da je toliko kasno. – Rajnerio pokaza na trgovca. – Ovoe Injacio iz Toleda, prijatelj koji je došao izdaleka. Sigurno ste ga primetili sinoć u trpezariji, sedeo je pored mene.

– Čuo sam za vas, meštre Injacio. Opat Majnulfo iz Silvakandide vase cenio. – Monah se zapita šta je izazvalo Rajneriovo neraspoloženje od

kojeg su mu potamneli podočnjaci. Izgledao je kao da je ljut, a monahunimalo nije smetalo što ga vidi u tom stanju. – Ja sam Gvalimberto izPratalje, prepisivač i bibliotekar. Izvinjavam se što sam upao. Da nisam

prekinuo nešto važno?Trgovac odmahnu glavom. – Ni najmanje, upravo smo bili završili.Rajnerio razdražljivo uzdahnu, položi ruke na naslone stolice i ustade.

Spreman da pođe, obrati se monahu: – Hoćete li nam se pridružiti naručku, oče Gvalimberto?

– Nažalost, neću... Stomak me i dalje nepodnošljivo peče. Molim zaodobrenje da se zadržim u skriptorijumu5 do devetog sata, ako je moguće.

– Odobreno. A vi, Injacio, hoćete li mi praviti društvo u trpezariji?

Pre no što je odgovorio, trgovac je razmenio značajan pogled sGvalimbertom. – Ni ja nisam gladan, prečasni opate. Mislim da ćuiskoristiti priliku da zamolim oca Gvalimberta da mi pokaže biblioteku,ako on nema ništa protiv.

– Biće mi čast – odvrati monah. – Ako je opat saglasan, razume se. – Placet 6 – neljubazno izgovori Rajnerio pre no što je izašao iz sobe.


26/301

Pošto su ostali sami, Injacio i Gvalimberto se popeše na sprat kastrumaabatisa, odakle se ulazilo u biblioteku. Pre nego što su ušli zastadoše krajedne bifore uživajući u svežini koja je dopirala spolja i razgovarajući o

svemu pomalo.Gvalimberto se i dalje žalio na bolove u stomaku koji su ga, izgleda,

mesecima mučili, a Injacio ga je strpljivo slušao. Bilo mu je prijatno unjegovom društvu, a pre svega mu je bio zahvalan što mu je pružioizgovor da se udalji od Rajnerija. Mnogo toga u vezi s monahom pobudiloe njegovu radoznalost. Ipak, u jednom trenutku, kad je provirio kroz

biforu, pažnju mu ponovo privuče već viđen prizor: Hulko i Ðinezio opetsu se došaptavali nedaleko od konaka i delovali su vrlo uzrujano.

Bio je siguran da nešto smeraju.Injaciju nije dugo trebalo da izvuče zaključke. Brzo je razmislio i

obratio se Gvalimbertu: – Prečasni oče, ja imam lek za vaš stomačni čir. – Zaista? – Dovoljno je da pripremite uvarak od određenog korenja. – A vi znate od kojeg? – Teško ga je naći, ali imam nekoliko vrsta u svojoj sobi. Ako možete

malo da me sačekate, drage volje ću vam ih pokloniti.Gvalimberto zagrize. – Vrlo ste ljubazni. – Ali zamoliću vas za jednu uslugu – nastavi Injacio i dalje provirujući

kroz prozor. – Možete li da mi pokažete sporedni ulaz? – Kako biopravdao svoj zahtev, pokaza na skitnice okupljene ispred kapije. – Viditeli one prosjake tamo dole? Nasrtljivi su i ne bih voleo ponovo da doživimneprijatnosti pri susretu s njima.

Bibliotekar klimnu glavom i uhvati ga za mišicu. – Dođite, odvešću

vas – reče. – U kastrumu abatisu postoji i zadnji izlaz.


27/301

7.

Hulko se celo jutro vrzmao ispred konaka, krišom pogledajući ka zgradi.Ðinezio bi se povremeno nagnuo kroz prozor praveći pokrete kaomimičar.

Prošlo je otprilike sat vremena otkako je trgovac iz Toleda izašao izsvojih odaja. S vilama u ruci, Hulko ga je držao na oku, praveći se daiznosi seno iz štale. I video ga je kad se uputio prema kastrumu abatisu.

Došlo je vreme za akciju.Otrese prljavštinu s obuće i kolena i hitro se zaputi ka konacima.

Ðinezio mu otvori i uvede ga unutra. – Otkud ti ovde? – promrmljazaključavajući vrata. – Ne možeš sad da uđeš! Plavokosi je još u sobi. Nisam ga video da je sišao.

– Ja sam ga video, u zoru. Otišao je – prošaputa Hulko. – Slučajnosam ga primetio dok sam nosio ribu u ostave. Sakrio se iza grma, a potome otrčao prema kanalu. Pratio sam ga krajičkom oka.

Ðinezio se kolebao. – Ne možeš sada da uđeš, uskoro će ručak.Hispanac će svakog časa izaći iz kastruma. Mogao bi da se vrati ovamo.

– Videćeš da će ga opat pozvati za svoj sto, kao sinoć. – Možda i hoće, ali ovoga puta ne smeš da omaneš. Proveri ispod

postelja, daske mogu da se pomere. Može biti da je tamo sakrio kovčeg, u podu.

– A zašto ti ne bi otišao? Uvek meni zapadnu prljavi poslovi! – Ja ne smem da izađem na rđav glas, odgovoran sam za ovo ovde. –

Ðinezio načas zastade. – On je rekao da moraš ti da uđeš. Na te reči Hulko se malo trgnu. – Onda ću učiniti kako on zapoveda.

U tom času zaverenici primetiše opata Rajnerija kako izlazi izkastruma abatisa. Zaputio se ka trpezariji, ali sam. Koračao je pogrbljen inamršten.

– A gde je Hispanac? – upita se Ðinezio. – Tamo je, gledaj. Eno ga na prozoru palate.Ðinezio proprati pogledom kažiprst svog prijatelja koji je pokazivao


28/301

ednu tačku na kastrumu abatisu. Uz biforu na spratu palate ugleda dveosobe udubljene u razgovor, oca bibliotekara i trgovca iz Toleda.

– Hispanac razgovara s ocem Gvalimbertom – reče iznenađen. – Videćeš da će se poprilično zadržati tamo, ili barem onoliko koliko

e dovoljno – iskezi se Hulko, nestrpljiv da izvrši naređenja. – Ja idem. Tidobro gledaj da neko ne uđe.

Ðinezio nije stigao ni da odgovori a njegov prijatelj je već odjurio uzastepenice.

Hulko stiže do sobe. Nije morao da bude tih, jer unaokolo nije bilonikoga. Kad je ušao, pažljivo je pogledao ka ležaju. Ovoga puta kovčeg je bio tu, naočigled. Nije morao da se muči da ga nađe.

Produži, pohlepno ispruživši ruke preda se, i već je hteo da se sagneka kovčegu kad mu nešto oštro očeša grkljan. Nož!

Nije stigao ni da odreaguje kad ga nečija šaka zgrabi za desni zglob,sprečavajući ga da se pomeri. Kičma mu zaškripa.

Hulko oseti kako ga nepoznati vuče. Bio je visok, kretao se lako.Koraci su mu bili gotovo bešumni.

Gotovo je, pomisli. Ubiće ga.

Osećao je pritisak oštrice noža. Metal zaseče kožu ostavljajući crvenitrag na oznojenoj koži. Iznenada se zaustavi, a jedan glas odjeknu slugi izaleđa: – Ako te još jednom zateknem da preturaš po ovoj sobi, prerezaću tigrkljan.

Hulko shvati ko je to; sigurno je trgovac. Kako je, dođavola, to izveo?Kako je mogao da uđe tako brzo a da Ðinezio nije uspeo da ga zadrži? Tajčovek je svakako veštac kad može da se kreće kao mačka.

Sluga nije imao vremena ni da razmisli ni da reaguje. Napadač ga

odvuče ka vratima i tek tada odmaknu nož. Sečivo je bilo umrljano krvlju.Injacio ga obrisa o njega, o njegov kratak kaput, trljajući bez žurbe, a ondaga dograbi za ramena i šutnu ga u zadnjicu.

Hulko se zalete kroz vrata i udari nosom i kolenima o pod u hodniku.Osloni se šakama o tlo i okrenu se najbrže što je mogao kako bi napaoneprijatelja, ali dočeka ga oštrica ispred brade. Trgovac se sagnu.Ravnodušno se poigravao nožem, kao da je srebrno pero.


29/301

– Zaista misliš da bi jedan bednik kao što si ti mogao da me pokradeispred nosa? – Injacio se podrugljivo osmehnu, ali glas mu je bio preteći. – Sad odlazi, pre nego što se predomislim.

Sluga uzmaknu, ali trgovac ga zadrža uhvativši ga za kragnu. – I dobro

zapamti ovo! – uzviknu, mahnuvši mu blistavim sečivom pred očima.Onda ga pusti da ode.

Hulko se naježi, prinese ruku okrvavljenom vratu i odgmiza pognuteglave.

Injacio ga je gledao kako se udaljava. Ubaci nož u unutrašnji džepodore, otvori kovčeg i izvadi iz jedne kožne vrećice korenje zaGvalimberta. Izađe iz sobe, mirno siđe niza stepenice i dok je prolaziokroz hodnik konaka, prođe pokraj dvojice prijatelja, šćućurene iza klupe,udubljene u razgovor o onome što se dogodilo.

Ðinezio ga pogleda kao da je video utvaru, a onda se obrati Hulku,koji je i dalje drhtao. – Uveravam te da ga nisam video kad je ušao! Neznam kako je uspeo!

Injacio se zadovoljno zacereka i zaputi se nazad u kastrum abatis.Bio je siguran da njih dvojica više neće kročiti u njegovu sobu.


30/301

8.

Opat je upravo bio ušao u trpezariju i monasi koji su kasnili požuriše zanjim. Među njima je bio i Uberto. Prelazio je preko dvorišta zajedno sastarim ocem Tomazom iz Galeate, pridržavajući ga za mišicu.

Starac je teško hodao, pri svakom koraku bi se zateturao na mršavimkrivim nogama. – Ovo će mi biti poslednje proleće, sine. Gospod me zovesebi. – Ponavljao je tu rečenicu bezmalo deset godina.

Momčić se osmehnu, pomalo rasejano. Malo pre toga primetio jenekog čoveka kako izlazi iz kastruma abatisa, trči ka konacima i vere se

uz spoljne stepenice zgrade. Ðinezio je stajao ispred glavnog ulaza i nijega primetio. Čovek je zatim nestao. Sigurno je ušao kroz prozor na spratu. – Taj čovek je bio Injacio, trgovac iz Toleda – reče Uberto za sebe,

kao da glasno razmišlja. – Video si hodočasnika Injacija? – upita starac, završivši rečenicu

napadom kašlja. – Učinilo mi se.Monah se nakašlja. – Nema sumnje da je tajanstven čovek, taj Injacio.

Upoznao sam ga lično kad je prvi put došao ovamo. Tada je uistinu bioočajan.

Obuzet znatiželjom, Uberto se blago obrati Tomazu: – Kaži mi, dekice,šta ti znaš o njemu?

Dečak je često zvao časnu starinu „dekica“, budući da se ovaj najvišestarao o njemu još od Ubertovog detinjstva.

Stari monah uspori korak i udahnu topao podnevni vazduh. – U todoba je bio pobegao iz Nemačke. Poverio mi je Majnulfo iz Silvakandide,

zamolivši me da nikome ne kažem. Ti si prvi kojem to pominjem. Reč je oosetljivim pitanjima, koja su mi otkrivena samo delimično.

Uberto klimnu glavom, zahvalan za poverenje koje mu je monahukazao.

Tomazo mu onda prepriča te godine Injaciovog života, koje su malokome poznate. – Sve je počelo 1202, kad je trgovac iz Toleda upoznao


31/301

izvesnog Vivijena iz Narbone, monaha skitnicu na sumnjivom glasu. Njihdvojica su se odvažila da uđu u trgovinu s jednim visokim prelatom izKelna, koji je, možda, bio nadbiskup lično. Pokazali su mu neke vrednerelikvije, pokupljene ko zna gde prilikom putovanja po svetu.

Uberto upita koje su to relikvije bile, ali starac nije znao da muodgovori.

Stežući još jače mišicu svog mladog prijatelja, Tomazo nastavi da priča: – Iz razloga meni nepoznatih, posao je propao. Osim toga, izgledada je njihov kupac bio član nekog tajnog suda osnovanog u Nemačkoj,čijih sledbenika ima u celom svetu.

– Tajni sud? Šta je to? – Ne znam, i mislim da je bolje da ne znam. – Starac se ponovo

nakašlja i produži promuklim glasom: – Injaciju nije preostalo ništa drugonego da pobegne, ali oni su se dali u poteru za njim. Prešao je krozFrancusku, pregazio Alpe, prošao pored Venecije i našao utočište upravou našem manastiru. Opat Majnulfo ga je prihvatio i skrivao ga izvesnovreme, a onda je trgovac otputovao na Istok.

– A Vivijen iz Narbone, šta se s njim dogodilo? – Dvojica prijatelja su se razišla tokom bekstva. Majnulfo mi nije

otkrio šta se dogodilo Vivijenu, možda zato što ni sam nije znao, a mislimda ni Injacio nikada to nije saznao.Uberto je već zaustio da postavi sledeće pitanje, ali Tomazo ga

preduhitri: – Kasno je. Požuri, sine, da stignemo u trpezariju, inače će nasostaviti bez ručka.


32/301

9.

Gvalimberto iz Pratalje čekao je ispred ulaza u biblioteku. Hodao jeukrug, zamišljenog lica, ruku sklopljenih na trbuhu, kad se Injacio vratio. – Evo me, oče. – Trgovac mu pokaza kožnu vrećicu s korenjem. – Kažete da je delotvorno? – raspitivao se Gvalimberto.Bilje i korenje imaju lekovita svojstva, pretpostavljam da vam je to

poznato. – Injacio izvi obrve. – Ali recite mi, ako nisam previše radoznao,zašto niste naklonjeni ocu Rajneriju?

Pitanje je bilo toliko neočekivano da se monah zajapuri. – Ma, ne!

Kako možete da... – Nemojte me lagati, zaboga. – Trgovac mu se zatim obrati prisnimtonom: – Primetio sam s kakvim mu se prezirom obraćate. – Bio jesiguran da će dobiti iskren odgovor; znao je da je uspostavio tajnosaučesništvo s tim čovekom.

– Nemojte misliti ružno o meni, molim vas – promrmlja Gvalimberto. – Jednostavno, kao i mnoga druga braća, ne mogu da se naviknem nanjegovo nadmeno držanje. – Ugrize se za usnu, ali nije mogao da ućuti: –

Osim toga, Rajnerio nije dostojan Majnulfovog položaja. Uzurpirao ga jena prevaru.

Injacio samo saosećajno klimnu glavom, ne želeći da pretvori tajrazgovor u ispitivanje. Bio je siguran da otkrića neće izostati, bez prisile,mirnim razgovorom.

Monah je, pokajavši se što je previše rekao, spustio pogled. – Dođite – reče, kao da ga dočekuje u sopstvenoj kući. – Dozvolite da vam pokažem biblioteku.

* * *

Biblioteka kastruma abatisa bila je zapuštena. Vlage je bilo svugde iakosu prozori omogućavali pristojno provetravanje. Iz knjiga nagrizenihzubom vremena i pohabanih od upotrebe širio se vonj buđi od kojeg senije moglo disati.


33/301

Letimičan pogled na police armaria7 otkrio je Injaciju dela Avgustinai Isidora iz Sevilje, Grgura Velikog i Ambrozija. Najveći deo sakupljenogznanja odnosio se na Sveto pismo, ali bilo je i paganskih autora kao što suSeneka i Aristotel.

Trgovac je prelistavao, čitao nasumično odabrane rečenice, a umeđuvremenu je navodio naslove tekstova kojih nije bilo na tom mestu,retka dela čudnog sadržaja koja Gvalimbertu nisu bila poznata.

Bibliotekar ga je pažljivo slušao, pitajući se ko je čovek koji stoji prednjim. Njegov naglasak je bilo teško odrediti; uglavnom je vukao nakastiljanski, rekao bi, ali obojen jedva primetnim mavarskim izvijanjem. – Izuzetno ste obrazovani – priznao je u jednom trenutku. – Kažite mi, gdeste se školovali?

– U Studijumu u Toledu – odgovori trgovac duvajući u prašnjave prste. – Slušao sam predavanja Gerarda iz Kremone.

– Čuveni Gerardo, koji je otišao u Španiju da proučava tajnemavarske tekstove! Veliki magister – reče monah, gotovo u zanosu. – Dakle, vi ste sigurno upućeni u misterije alhemije i hermetičkih nauka.

Injaciju na usnama zaigra prepreden osmeh. – Molim vas, oče, hajdeda razgovaramo o nečem drugom. Izvesne teme bolje je zaobići.

Gvalimberto je delovao gotovo razočarano. – U pravu ste. Ipak, želimda vas upozorim. Tako darovite ljude često pogrešno shvataju i oni postaju lak plen na ovakvim mestima. Ne verujte nikome u manastiru. Presvega nemojte verovati Rajneriju iz Fidence.

– Već drugi put ga pominjete. – Injacio mu uputi ispitivački pogled. – Imate li dokaze o njegovoj zlonamernosti ili samo gajite sumnje? Kažite bez ustručavanja.

– Sumnje? I sami ih gajite, pretpostavljam. – Pune Gvalimbertove usne

se razdvojiše u zlurad osmeh. – Kladim se da niste poverovali u izveštaj osmrti Majnulfa iz Silvakandide. – Šta hoćete da kažete? – Da je to izmišljotina. Majnulfo nije umro od oštre zime. Rajnerio vas

e slagao, kao što je, uostalom, slagao i sve ostale. – To su teške optužbe. Kažite mi, šta se dogodilo starom?


34/301

– Niko osim Rajnerija nije video njegov leš. – Monah odjednomrazrogači grozničave oči. – Priča se da je Majnulfo ubijen dok se molio usvom pustinjačkom utočištu... I da je njegovo telo sakriveno od pogleda braće pošto je na njemu bilo ubodnih rana.

Pogođen tim rečima, Injacio uhvati Gvalimberta za ruku i odlučnim pokretom ga povuče ka sebi. Monah poskoči od iznenađenja i stade da seopire, ali stisak njegovog sagovornika bio je prejak da bi se oslobodio.Onda začu glas trgovca koji mu je šaputao na uvo i tada shvati da to nije bio gest pretnje, već prisnosti. – Zna li se ko je odgovoran za to? – upitaga Injacio.

– Ne – požuri da odvrati bibliotekar. Stisak se pojača, nateravši ga danastavi. – Ali... pre Majnulfove smrti Rajnerio je primio u gostinsku kućunekog neobičnog čoveka, fratra s unakaženim licem. Malo njih ga jevidelo. Nestao je bez traga posle smrti starog opata.

Injacio mu pusti ruku. – Kako se zvao?Gvalimberto uzmaknu i obori pogled. – Zavirio sam u Rajneriova

dokumenta... Znam da nije trebalo, ali radoznalost je prevagnula naddostojanstvenošću. – Uzdahnu. – Otkrio sam da se opat redovno dopisujes tim čovekom. Reč je o dominikanskom fratru Scipionu Lazarusu. Izgleda

da je vrlo uticajan u Rimu, pa čak i u Langedoku, u Tuluzu. – Scipion Lazarus – ponovi trgovac jedva pomerajući usne. Prvi put ječuo to ime.

– Sudeći po pismima koja sam pročitao, taj čovek je postavioRajnerija za opata. Što znači da mu je opat dužnik.

Injacio zamišljeno zagladi bradu. – Jedno je sigurno, smrt Majnulfa izSilvakandide i Rajneriovo imenovanje povezani su s tim ScipionomLazarusom. Novi opat je sigurno samo marioneta u njegovim rukama.

– To je očigledno. Ipak, na osnovu tih pisama, shvatio sam još nešto.U vezi s vama. – To jest? – Scipion Lazarus je bolesno zainteresovan za vas i zahteva da ga

Rajnerio obaveštava o svim novostima u vezi s vama do kojih uspe dadođe.

Na te reči Injacio oseti kako upada u mrežu čiji kraj nije mogao da


35/301

sagleda. Nasluti da Manastir Santa Marija del mare više nije bezbednoutočište za njega niti je prikladno skrovište za njegovu tajnu.

I da mora što pre da ode odatle.


36/301

10.

Narednih dana Injacio se primirio u svom boravištu. Ponekad bi ga videlikako se penje u biblioteku da bi razmenio nekoliko reči s Gvalimbertom,ali retko kad je tražio opatovo društvo. Čekao je Vilalmov povratak.

Dok je šetao po dvorištu, često je nailazio na mladog Uberta. Isprva suse samo pozdravljali, a onda su počeli i da razgovaraju, da bi na krajusklopili neobično prijateljstvo koje je gotovo podsećalo na odnos učenikai profesora.

Momak je odrastao u manastiru, ali osećao je da se veoma razlikuje

od braće. I mada mu je bilo zabranjeno da se udaljava iz manastira, nije bio ni monah ni sluga. Više puta su tražili od njega da se zamonaši, ali on bi svaki put odbio. Bio je previše razuman da bi monaški poziv mogao daga privuče. Osim toga, iako je osećao naklonost prema celom monaškom bratstvu, na tom mestu nije mogao da nađe nekoga ko bi mu bio uzor.Monasi su živeli u svom svetu, sazdanom od tišine i osamljivanja, gde senije pridavalo mnogo značaja životu izvan manastira, a ponekad niuobičajenim osećanjima.

Trgovac iz Toleda je bio drugačiji. Imao je tešku narav mudrijaša, aliUbertu je bilo prijatno s njim.

Injacio i on su na izvestan način bili slični. Trgovac je bio razuman iznatiželjan čovek, uvek na ivici između laičkog i monaškog sveta. Povrhtoga, mnogo je putovao, što je momka izuzetno privlačilo.

Tokom njihovih razgovora među njima se razvila naročita prisnost.Jednoga dana trgovac ga je čak naučio da igra šah, iako je primenio pomalo neobičan metod; za njega je šahovsko polje bilo metafora života i

dok je opisivao kretanja figura, upoređivao ih je i izjednačavao s ponašanjem ljudi i navodio primere onoga što se može dogoditi čovekuako ne ume da protumači događaje.

Uberto je bio oduševljen. Tada je shvatio da Injacio nije običan čovek.Trgovac je posmatrao život iz krajnje ličnog ugla, uvek se zaklanjajući izaedva primetnog osmeha i očiju koje su pažljivo posmatrale, ne


37/301

dozvoljavajući da iko prodre iza njegovog pogleda. I, kao što je uskoroimao priliku da otkrije, iza njegovih dela uvek se krila neka skrivenanamera.

Posle nedelju dana iščekivanja jedan čamac pristao je nedaleko odManastira Santa Marija del mare.

Vilalm se vratio.


38/301

11.

Bilo je već podne kad su Uberta pozvali u opatovu radnu sobu. Pošto jedobio poruku, odjurio je u prizemlje kastruma abatisa, pitajući se šta je posredi. Zatekao je opata u Injaciovom društvu, obojica su sedela zastolom, jedan naspram drugog. Pokazali su mu da sedne. Injaciov izrazlica bio je nedokučiv, a Rajnerio je delovao spokojno.

Momak ih pažljivo osmotri, a onda sede.Opat se nakašlja i prvi progovori: – Sine, sigurno se pitaš zašto sam te

pozvao. Neću te držati u neizvesnosti... Meštru Injaciju je stigao hitan

poziv i sprema se da otputuje. Poslovi ga vode u Veneciju, a potom kozna kud. – Zastao je, možda da bi pronašao prikladne reči.Uberto se, nestrpljiv, nagnuo u stolici zbunjeno ih pogledajući.Rajnerio nastavi: – Injacio me je pitao poznajem li nekoga ko je

spreman da mu se pridruži, kao njegov pomoćnik, zapravo kaosekretarijus. Kao što mi je maločas objasnio, njegov saputnik, Vilalm izBezjea, odan je prijatelj ali je nepismen. – Sačekao je da trgovac potvrdi izaključio: – Dakle, voleo bi da to budeš ti. Smatra da si dovoljno bistar i

obrazovan. Baš ono što mu treba. – Sam odluči, Uberto – naglasi Injacio. – Niko te ne prisiljava.Momak je bio toliko iznenađen da se jedva uzdržao da ne poskoči.

Reči koje je čuo odzvanjale su mu u glavi izazivajući talase oduševljenja.Kako da odbije takvu ponudu? Napokon mu se pruža prilika da se udaljiiz manastira i da istraži svet. Njegov najveći san! – Prihvatam, vrlo rado – odgovori uzdrhtalim glasom, ne razmišljajući mnogo.

– Onda je odlučeno – presudi opat. – Injacio iz Toleda će se starati o

tebi.Trgovac ustade i položi ruku momku na rame. – Siguran si? To je

važna odluka, nemoj je olako shvatati. – Siguran sam – potvrdi dečko, obuzet zanosom. – Dobro. – Injacio je delovao zadovoljno. – Krenućemo sutra, posle

lauda. Idi da spremiš bisage, ali nemoj se previše natovariti, putovaćemo s


39/301

malo prtljaga – rekao mu je. – Ja ću se još malo zadržati s opatom; trebada potpišem dokumenta kojima preuzimam odgovornost za tebe.

Dečak klimnu glavom i pozdravi se s njima, i dalje ne verujući u onošto se upravo dogodilo.


40/301

12.

Noć se pretvarala u sivo jutro bez svetlosti. Slab vetar ovlaš je dodirivaovrhove trski.Čamac je bio drugačiji od onog kojim se Vilalm bio prevezao do

Pompoze, duži i prostraniji. Na krmi je imao platnenu nastrešnicu podkoju je moglo da se smesti šestoro ljudi. Zakrivljeno plovilo bez podvodne kobilice bilo je načinjeno od dasaka povezanih kožnim uzicama,smolom i katranom.

Injacio se ukrca, a za njim se popeše Uberto i Vilalm. Kormilar im

priđe, zapara sivilo svetlošću baklje i upita ih za odredište. – Venecija – šturo odvrati trgovac i sede na mesto predviđeno za putnike. Kormilar dade naređenja četvorici veslača i zaputi se ka krmi ikormilu. Ljudi zaveslaše, stvarajući najpre neujednačen, a zatim sveskladniji niz talasa.

Na obali ih je nekoliko monaha u crnim rizama pozdravljalo gotovoneprimetnim klimanjem glave. Uberto je gledao za njima dok se nisu pretvorili u jedva prepoznatljive obrise u daljini nalik priviđenju. Dugo ih

nakon toga neće videti.Injacio zbunjeno pogleda ka Manastiru Santa Marija del mare. Vratiće

se čim bude mogao.Još nije znao kako, ali znao je da će se osvetiti za Majnulfovu smrt.


41/301

13.

Unutar zidova kastruma abatisa, posle kratkog razgovora, Rajnerio izFidence otpusti Hulka i Ðinezija. Nisu uspeli da obave vrlo jednostavanzadatak i umalo ga nisu razotkrili; dovoljno je bilo da Injacio, držeći nožHulku pod grlom, upita slugu za ime njegovog nalogodavca... Srećom,trgovac to nije učinio. Sigurno je pretpostavio da su sluge same odlučileda se zavuku u njegovu odaju. To je jedna od prednosti položaja opata,činjenica da retko izazivaju sumnju.

Udubljen u te misli, Rajnerio se opuštao u svojoj stolici, nalakćen na

naslone za ruke, brade oslonjene na isprepletene prste. Razmišljao je o poslednjem o čemu su ga sluge izvestile: „Otputovao je bez kovčega.Znamo gde ga je ostavio.“

Sedeo je nepomičan u polumraku, zamišljen nad zadatkom koji mu je pre mnogo godina poverio Scipion Lazarus u mirnom dvorištu jednog bolonjskog manastira. Onda je ustao i zaputio se ka biblioteci, spreman zasvoj krstaški pohod.

Bilo je kasno, kroz bifore se naziralo zvezdano nebo. Opat se

prikradao kroz opustele hodnike dok nije stigao do najskrivenijeg kutka biblioteke. Pažljivo se zagledao u tamu, napredujući s lampom u ruci, praćen skičanjem pacova. Iznenada je, osvetljavajući pod, primetio neštona njemu... Evo ga!

Ðineziov i Hulkov izveštaj bio je tačan, Injacio je poverio svoj kovčegGvalimbertu, da ga skloni na sigurno mesto u biblioteci do njegovog povratka.

Opat spusti lampu na pod i izvuče težak malj koji je bio poneo sa

sobom. Dovoljno je bilo nekoliko udaraca da se mali katanac slomi.Rajnerio je spustio alat, podigao poklopac i primakao lampu. Napokon je bio nadomak otkrića Injaciovih tajni, misterija koje je odavno – u to je biosiguran – otkrio Majnulfu iz Silvakandide.

U kovčegu nije bilo novca ni blaga, već gomila knjiga. Stade da ihiznosi kako bi ih proučio jednu po jednu, sistematski, pažljivo zagledajući


42/301

naslove. S prezirom i čuđenjem prepoznao je Alfrangovo delo De scientiaastrorum, Mašalahov De quindecim stellis, Liber de spatula HermesaTrismegistosa i Centiloquium Abua Mašara. Bilo je još mnogo sabranihtekstova na arapskom, njemu nepoznatom jeziku. Na tim stranicama video

e hijeroglife tajanstvenog značenja i slike obojene živim, gotovonapadnim bojama.

Dakle, istina je ono što se priča o Injaciju! On je zaista nekromant!Ako je u Rajneriju ostala i najmanja trunka sumnje, jedan zavežljajspušten na dno kovčega potpuno ga je uverio. Opat odmota zavežljaj i, pošto se nekoliko puta prekrstio, izvadi zlatnu figuricu. Nikada nije videoništa slično. Bio je to idol; bradati čovek s četiri ruke. Imao je krunuuokvirenu životinjskim glavama, ukrućen falus kao kakav satir i šest pernatih krila, potpuno prekrivenih očima.

U podnožju figurice je pisalo: „Hor očiju mnogih... koji liči na anđeleheruvime“.

Ali Rajneriove zenice videle su mnogo više od heruvima. U njegovomumu odzvanjala su upozorenja crkvenih očeva koji su osuđivali paganskeidole i izjednačavali ih s demonima. Ta božanstva poslanici su Satanini, ausled svoje iskvarenosti teški su i hladni i stoga podložni privlačnoj sili

Meseca. Skrivaju se u tami, nesposobni da se uzdignu u nebeske visine, iživot provode klizeći između oblaka i morskih talasa kao izmaglicanošena vetrom, nanoseći štetu ljudima.

Rajnerio je bio zbunjen tim mislima, ali još žešća je bila mržnja koju jeosetio prema Injaciju. Mržnja izmešana sa zebnjom nekoga ko se našao pred nečim nepoznatim.

Uprkos tome, smogao je snage i nastavio da pretura po kovčegu.Izvadio je svitak hartija uvezanih kožnom vrpcom, Injaciovu prepisku, i

proučio je njen sadržaj. Uglavnom su to bila pisma iz Venecije, Napulja iraznih španskih gradova. Na jednom je bio skorašnji datum; napisano je u ponedeljak, tri dana pre no što su Injacio, Vilalm i Uberto otputovali.

Sastojalo se od svega nekoliko redova.

In nomine Domini, anno 1218, mensis maii 148


43/301

Meštre Injacio, odgovaram vam na pismo koje ste mi poslali prenekoliko dana iz opatije u Pompozi. Zahvalan sam vam za revnost

s kojom ste se odazvali mom pozivu. Sastanak je dogovoren zanarednu nedelju, u Bazilici Svetog Marka, posle jutarnje službe.

Spremite se za dugo putovanje. Sve detalje ću vam otkriti kada se sastanemo.

Grof Enriko Skalo


44/301

Drugi deo

TAJANSTVENA FILOZOFIJA

„Ovo je istinito, sasvim istinito, izvesno i najistinitije: ono što postoji uvisinama jednako je onome što postoji dole, a ono što postoji doleednako je onome na visinama, kako bi se ispunila čudesa Jednog.“

Hermes Trimegistos, Tabula smeraldina


45/301

14.

Bazilika Svetog Marka uzdizala se, veličanstvena, na trgu između duždeve palate i pijačnih nastrešnica. Ogromna građevina u obliku krsta pokrivenas pet kupola. Uberto se divio njenom mermeru, stubovima i kapitelimaraspoređenim u savršenom skladu, koji su zajedno izgledali kao da stremeu visine i ujedno su delovali stameno. Šteta što se zapadno krilo bazilikeupravo renoviralo, tako da je celo bilo pokriveno skelama.

Kad je pogledao naniže, dečak je u prizemlju, u mermernom okviru, primetio prozore kripte. Sigurno je vrlo prostrana, ne kao ona u njegovom

malom manastiru zabačenom između laguna. Injacio mu spusti ruku narame i povede ga ka građevini probijajući se kroz bučno mnoštvo. Četiri bronzana konja blistala su iznad portala na suncu poodmaklog prepodneva. – Zadivljujući su, zar ne? To je deo plena Četvrtog krstaškog pohoda – reče trgovac pokazujući mu konje.

Pred takvom lepotom Uberta je gotovo savladao osećaj sopstvene beznačajnosti. Obreo se ispred velelepne građevine, u srcu pomorskoggrada koji se suprotstavio veličanstvenom Konstantinopolju i savladao ga.

A on, brat svetovnjak koji ne zna ništa o svetu, nije mogao da ne osetizaprepašćenje i oduševljenje.

Pre nego što su ušli u baziliku, trgovac priđe Vilalmu. – Sačekaj ovdei budno motri – reče mu u pô glasa. – Ja ću ući s dečakom.

Francuz bez reči klimnu glavom, udalji se od svojih saputnika i ode dasedne na stepenice ispred pročelja, izmešavši se s prolaznicima i prosjacima.

Kad su prošli kroz svetlosni snop koji je obasjavao spoljnu pripratu,

Injacio i Uberto uđoše u senovitu baziliku. Koračali su po poduukrašenom mozaikom dok nisu stigli do središta glavnog broda. S te tačkese jasno videlo da četiri kraka građevine čine krst. Svaki krak je bio podeljen na tri manja transepta odvojena paralelno postavljenimkolonadama.

Uberto podignu pogled ka tavanici ukrašenoj pozlaćenim mozaicima, a


46/301

malo niže tihe senke lebdele su između niša, pod svetlošću svećnjaka.Injacio se odjednom isprsi, ćušnu Uberta kako bi mu skrenuo pažnju

na nešto i nakašlja se. Približavao im se jedan čovek visokog čela i kose boje pepela, u žutoj tunici obrubljenoj vezom, crnim uskim pantalonama i

kožnoj obući. Preko ramena je prebacio ogrtač od crvenog baršuna. To je bio grof Enriko Skalo, stari Injaciov poznanik, bogati patricij, duždev prijatelj i član Veća četrdesetorice.

Injacio mu se obrati s poštovanjem: – Gospodine, drago mi je što vas ponovo vidim. – Zatim dodade, svestan narcizma kojim se taj čovek odlikovao: – Zračite, kao i obično. Jednom ćete morati da mi otkrijetekako uspevate tako sjajno da se držite.

– Meštre Injacio, tajna je u dobroj hrani i lepim ženama – hvalisavo jeodvratio plemić, ali se odmah potom uozbiljio. – Drago mi je što ste seodazvali mom pozivu. Želim da vam poverim važnu misiju.

– Pažljivo vas slušam. Ah, molim za oproštaj – trgovac pokaza svog pratioca. – Dozvolite da vas upoznam sa svojim novim pomoćnikom,Ubertom.

Na te reči momak se presamiti u prenaglašeni naklon, kako su ga bilinaučili u Manastiru Santa Marija del mare.

Skalo klimnu glavom. – Slobodno se ispravi, mladiću.Uberto posluša, stidljivo se osmehnuvši. U svojoj dugoj odeždi odsirovog platna osećao se prilično bedno u odnosu na tog otmenog patricija.

Plemić se ponovo obrati trgovcu: – Sad se setih, Injacio, pre neko večesam pred biskupom hvalio jedan vaš dragoceni dar. Sećate li seilustrovane Biblije koju ste mi poslali prošle godine? Evo je, gledajte, poneo sam je sa sobom.

Grof je držao jednu staru knjigu. Otvorio ju je i Uberto se zadivljenozagleda u minijature na njenim stranicama, u svete slike koje su svakako bile delo nekog aleksandrijskog minijaturiste.

– Dobro se sećam – odgovori Injacio, koji je pre svega upamtio kolikomalo mu je ta Biblija plaćena. – Prilično sam se namučio da dođem donje.

Plemić klimnu glavom. – Duždu se izuzetno svidela knjiga i poželeo je


47/301

da se jedna od njenih najlepših minijatura reprodukuje na mozaicimaSvetog Marka. Dođite, pokazaću vam.

Kad je to rekao, grof ih je poveo ka zapadnom kraku bazilike. Prošaoe kroz mermernu kolonadu, zatim kroz vrata i izašao u atrijum. To krilo

se, kao što je Uberto već bio primetio spolja, renoviralo. – Danas je nedelja, majstori ne rade – objasni plemić probijajući se

između skela i izvaljenog kamena.Zastade ispod male kupole. Iako ukrašavanje još nije bilo dovršeno,

razaznavao se mozaik koji je prikazivao tri krilata anđela ispred nekemuške figure.

Injacio odmah primeti sličnost s jednom minijaturom u aleksandrijskojknjizi.

Uberto osmotri anđeoske figure. Desno od njih razaznao je drvo, jošnedovršeno. – Liči na jedan prizor iz Starog zaveta – zaključi, iako ga nikoništa nije pitao. – Predstavlja tri anđela koji su se ukazali Avramu.

– Dobro pogledaj čoveka s leve strane, mladiću – odvrati plemić i provuče prste kroz kosu. – To nije Avram, već Otac na nebesima. Mozaik prikazuje treći dan stvaranja. Krilata stvorenja za koja tvrdiš da su anđeli pokazuju dane koji su prošli od početka božanskog stvaranja. To su

simboli vremena.Uberto pocrvene. Dobro sam se obrukao, pomisli. Eto šta se događakad se govori nepromišljeno.

– Ipak – umeša se Injacio kažiprsta uperenog uvis – ta krilatastvorenja mnogo su misterioznija.

Plemić ga pažljivo pogleda. – Objasnite to. – Za mene to nisu samo simboli, već i pravi anđeli. Njihova uloga

„kontrolora vremena“ podseća na Ajona, pagansko božanstvo

aeternitasa.9

I njemu je, kao i anđelima, pripisivana sposobnostupravljanja vremenom, danima i godišnjim dobima. – A kako su to radili? – upita Uberto. – Okrećući nebeske točkove. – Trgovac značajno pogleda mladića. –

Ako premestiš Sunce i Mesec, izazivaš smenjivanje dana i noći, toplog ihladnog vremena.


48/301

Skalo zamišljeno pređe prstima preko čela. Iznenada uhvati Injacija zamišicu, kao da su deo iste družine iz gostionice, i povede ga kaunutrašnjosti bazilike. Okrenu se prema Ubertu i doviknu: – Mladiću, akonemaš ništa protiv, ostavićemo te samog načas. Moram da razgovaram

nasamo o nečem s tvojim učiteljem. – Brzo ću se vratiti, Uberto – uveri ga Injacio. – Ti u međuvremenu

obiđi baziliku.Momak samo klimnu glavom.Dva muškarca odoše do apside i siđoše u kriptu. Nijedan od njih nije primetio figuru na galeriji, vrlo visoku, odevenu u

crno, sa šeširom širokog oboda natučenim na čelo. Nekoliko puta senagnula preko mermerne ograde uhodeći tri čoveka. Samo ga je Vilalm primetio dok je provirivao iz priprate.

Odlučivši da ga prati, Francuz se pope na sprat bazilike, ali kad jestigao na galeriju, izgubio ga je iz vidokruga. Gde je nestao? Uberto je, smesta gde je stajao, mogao da ga vidi; dovoljno je bilo da se okrene kadelu galerije predviđenom za hor i ugledao bi ga kako klizi u polumrak kaulazu u kriptu, na suprotnoj strani od one gde su sišli Injacio i Skalo.

Ali mladić je gledao na drugu stranu.


49/301

15.

Kripta je bila podeljena na tri broda, centralni, vrlo prostran, i dva bočna,manja. Teške potporne arkade s prelomljenim lukovima oslanjale su se namermerne stubove ili direktno na zidove. Svetlost sveća jedva se probijalakroz blokove vlažnog kamena, stvarajući kratkotrajne titraje u mračnimnišama.

Injacio je imao utisak da se nalazi u ogromnom pulsirajućem organu.Svodovi su treperili kao divovski udovi zauvek zaustavljeni u večnomzagušujućem bezvazdušnom prostoru.

Što je dublje disao, sve više ga je obuzimao osećaj da nema vazduha u plućima. Pripisao je taj utisak uznemirenosti; pomisao na Rajnerija izFidence i sablasnog Scipiona Lazarusa umešane u ubistvo opata Majnulfauporno ga je mučila. Osvrnu se unaokolo, čela orošenog znojem. Jednome, u prošlosti, sišao u taj prostor s potpuno drugačijim stanjem duha,

diveći se blagu sklonjenom u kamenu utrobu bazilike. Uživao je posmatrajući svetlosne zrake koji su prodirali spolja i poigravali se pozidovima kao prsti radoznalih derana. Ali sada je sasvim drugačije.

Koračajući pored Skala, prešao je preko zapadnog transepta, a onda suse zaustavili u središtu kripte. Tu su zraci sunca prodirali kroz male prozore apside, razbijajući mrak.

– Kripta je obično zatvorena. – Grofov glas odjekivao je podsvodovima tavanice. – Postarao sam se da je otvore kako bismo mogli namiru da razgovaramo.

– Napokon ćete mi otkriti zašto ste me pozvali da dođem izdaleka – reče trgovac.

– Hoću, ali najpre mi recite šta još znate o anđelima. Na Injaciovom licu prvi put se ukaza nagoveštaj nestrpljenja. – Kakve

to veze ima?Grof se strogo zagleda u njega. – Više nego što mislite.Trgovcu nije bio poznat cilj tog razgovora, zato je odgovorio

neodređeno, kako bi ispipao teren. Izražavao se u skladu s postulatima


50/301

Isidora iz Sevilje i Svetog Avgustina, to jest u skladu s kanonskimtumačenjem: – Grčka reč „angelus“, na hebrejskom „malah“, znači„glasnik“, to jest posrednik između Boga i ljudi. Sabejci iz Harana koristilisu za anđele reč vrlo sličnu hebrejskoj, „malaika“. Sveto pismo ih deli na

devet redova, ali i Platon potvrđuje postojanje daemones na nebu i bićavrlo sličnih njima.

– I to je sve? – izazva ga Skalo.Trgovac nabra čelo. – Lično, smatram da postoje izvesne sličnosti

između arhangela i „svetih besmrtnika“, Amerta spenta, koje su obožavalimnogi persijski vrači... Ali šta vi tačno želite da saznate, gospodine?

– Pa dobro. – Grof se nagnu prema njemu, kao da želi da mu poverinešto vrlo lično. – Pre nekoliko meseci dobio sam pismo od jednogfrancuskog monaha. Napisao je da ima nepogrešiv metod za prizivanjeanđela. Pitao me je da li želim da saznam tu tajnu, naravno, uz razumnunadoknadu.

Injacio nikada ne bi pomislio da čovek kao što je Skalo gaji takvainteresovanja. – Nije valjda da govorite o onim „čarobnim glavama“ kojese prave od voska i sena?

– Čarobne glave?

– Da. Priča se da neki proučavaoci okultnih nauka uspevaju da privuku u te fetišističke glave anđeosku suštinu i da komuniciraju s njom.O tome govorite?

Činilo se da je plemića zainteresovala ta tema, ali je porekao. – Tevoštane glave nemaju nikakve veze s ovim. U pismu francuskog monaha pominje se neka knjiga nastala prepisivanjem izvesnih persijskih rukopisa,u kojoj je izložen metod prizivanja anđela. Prizvana natprirodna bićaspremna su da otkriju tajne nebeskih sila. Priča se da su slični pokušaji

zabeleženi i u Egiptu, koliko sam uspeo da saznam. – O tome se svugde priča. Učenjaci tu nauku nazivaju teurgijom. – Shvatam.Injacio je sumnjičavo zurio u grofa, iako je taj razgovor potisnuo

njegov nemir. – Kako se zove ta tajanstvena knjiga? – Uter Ventorum. – Uter Ventorum , Mešina vetrova. Nikada nisam čuo za nju. Da


51/301

vidimo da li sam dobro shvatio... – Trgovac prekrsti ruke na grudima, premišljajući pognute glave. – Anđeli jašu na vetrovima i priča se da susazdani od neke eterične materije, slične vazduhu ali lakše od njega.Međutim, kad je reč o mešini, jedino što mi pada na pamet jeste ona

Eolova u koju je on, zbog Odiseja, zatvorio sve vetrove. Moglo bi se pretpostaviti da je mešina povezana s tom metodom, da je ona čarobnizapis kojim se prizivaju anđeli, kako bi bili prisiljeni da se prikažu.

– Slažem se s vama. – Ipak, otvaranje mešine nije donelo dobra Odiseju – primeti Injacio. –

Osim toga, otkud znate da nije reč o prevari? Na osnovu čega ste takolako poverovali u to?

Grof se namršti. – Vi ćete morati da utvrdite mogu li da poverujem uto.

– Šta hoćete da kažete? – Da bismo zaključili posao, vlasnik knjige zahtevao je da vi

posredujete. Želi da se sastane isključivo s vama. Samo će vama prepustiti Uter Ventorum . Tvrdi da vas odlično poznaje, i to odavno. Sadvam je jasno zašto su mi potrebne vaše usluge? Budući da poznajete togmonaha, sigurno ćete biti u stanju da utvrdite njegovu verodostojnost.

– Može li se znati o kome je reč? – upita Injacio, sve nestrpljiviji. – O Vivijenu iz Narbone. Kaže da se tako zove.Injacio se osećao kao da ga je neko ošamario. Zapljusnu ga talas

uspomena. – Vivijen... Već dugo nemam vesti o njemu, odavno je nestao. – Nasloni se na jedan stub izgubljeno zureći u daljinu. Iz sećanja muiskrsnu lice aristokratskih crta koje se sužavalo prema bradi. Bilo je tolice njegovog prilično neobičnog saputnika, kojeg su strasno privlačileokultne nauke, zbog čega je više puta došao u opasnost da ga proglase

eretikom. Zapravo, pomisli trgovac, otkriće knjige kao što je Uter Ventorum i jeste nešto svojstveno njemu.Vivijen iz Narbone za Injacija nije bio samo prijatelj već i poslovni

partner. Zajedno su uvezli sa Istoka brojne relikvije i vredne knjige, često po narudžbini imućne gospode iz Francuske i Nemačke. Sve je išlo dobrodok nisu priveli kraju jednu isporuku za Adolfa, nadbiskupa Kelna. Tada


52/301

se, bez vidljivog razloga, dogodilo nešto vrlo ozbiljno; dvojica partneraotkrila su da ih proganja jedno tajno udruženje, Sveti Vem, koje je sejalostrah po celoj Evropi. Njegovi članovi su svog vođu zvali Dominusom, ali bio je poznatiji kao Crvena Maska.

Njih dvojica su za dlaku izbegla opasnost i zaputila se ka Italiji. Prenego što su prešli Alpe, razdvojili su se kako bi zbunili progonitelje.Godinama su održavali kontakt dopisujući se, a onda su, odjednom,Injaciju prestala da stižu prijateljeva pisma.

Trgovac se setio da je Vivijen bio upoznat s njegovimdvadesetogodišnjim poslovnim odnosom s grofom Skalom i da se obratio plemenitom Venecijancu zato što nije mogao da smisli drugi način da dođedo njega.

Potiskujući uzbuđenje, Injacio je brzo povratio hladnokrvnost. – Da,Vivijen iz Narbone nije samo moj prijatelj, već je i pouzdan čovek. Alikako ćemo saznati da je to pismo napisao upravo on, a ne neka varalica?

Na te reči Skalo mu pruži jedan mali predmet i reče kako ga je Vivijen priložio uz pismo kao dokaz svog identiteta. Bio je to odlomljeni komadićnečeg belog i tankog, blistav kao sedef, izbrazdan žlebovima. – Deo jedneod onih školjki koje sakupljaju hodočasnici u Santjagu di Komposteli

kako bi dokazali da su zaista posetili grob apostola Ðakoma. Ne znam štato vama može da znači.Pošto je uzeo komadić, Injacio zavuče prste ispod okovratnika tunike i

izvuče jedan lanac. Privezak na njemu bio je vrlo sličan polomljenomkomadiću koji mu je dao grof.

Spojio je dve polovine. Savršeno su se uklapale. – Uspomena na naše prijateljstvo – objasni trgovac, posmatrajući

školjku kao da među prstima drži polomljenu naforu. – Vivijena sam

upoznao u Santjagu, pre mnogo godina.Skalo klimnu glavom. – Gospodine, ubedili ste me – potvrdi Injacio. – Gde treba da se

sastanem s Vivijenom?


53/301

16.

Vilalm se uvukao u kriptu uveren da je čovek u crnom ušao tu kako biuhodio Injacija. Ali ko bi to mogao da bude? Po njegovom držanju i stasurekao bi da je vojnik, ali njegova odeća, potpuno bezlična, Vilalmu nijeomogućavala da potpuno razotkrije njegov identitet.

Plamičci sveća izduživali su senke na zidovima terajući ih da plešukao živa bića. Francuz je hodao uza zidove, oči su mu suzile od oštrogmirisa tamjana i od ogorevanja lojanica. Prešao je gotovo ceo poprečni brod, a onda je, odjednom, primetio nepoznatog kako nepomično stoji iza

ednog stuba. Kao što je i mislio, prisluškivao je razgovor koji su vodilitrgovac i Skalo.Proučavajući neprijatelja, Vilalm se pritajio kao mačka. Zaista je bio

neobičan. Lice je sakrio ne samo šeširom sa širokim obodom već i crnimvelom koji mu je prekrivao nos i usta; oči su mu bile dva uska proreza boje leda, uokvirene izuzetno belom kožom.

Dok mu se približavao, Francuz neoprezno zapara pod potplatomobuće. Obori pogled na delić sekunde kako bi video šta je izazvalo taj

šum, ali kad je podigao glavu, već je bilo kasno; čovek u crnom ga je primetio i nasrnuo je na njega. Vilalm izbegnu napad, dohvati ga za levumišicu i pokuša da ga onesposobi. Ali napadač je bio snažan, oslobodiose jednim trzajem i potegao nož.

Mladić je preduhitrio ubod u bok zaustavivši neprijateljev zamah i pokušao je da ga pribije uza zid. Ali u tom pokušaju morao je da seizmakne i sapleo se o mesingani svećnjak iza leđa, koji pade zaparavšivazduh metalnim zvukom.

Neočekivani zveket odjeknu između svodova kripte.

Injacio prekinu razgovor. – Šta se događa? – Neko nas posmatra! – uzviknu Skalo.Privučeni bukom, otrčaše ka istočnom kraku. Naleteše na Vilalma, koji je ležao na podu nastojeći da se odbrani.


54/301

Čovek u crnom bio je nagnut nad njim i pokušavao je da mu zarije oštricuu grkljan.

Injacio htede da se umeša, ali Francuz udari protivnika kolenom udesni bok. Čovek prigušeno zaječa i zatetura se unazad, ali održa se na

nogama. Hitro se uspravi i ispruži ruku u kojoj je držao bodež, pretećigledajući pridošlice.

Trgovac u njegovom držanju primeti gnev, ali i neodlučnost. I poštonije mogao da mu razazna crte lice, pažljivo se zagledao u njega. Bio jevisok i krupan, sigurno naviknut da nosi oklop. Nije ličio na običnog plaćenika, više je podsećao na viteza krstaške vojske. Ti vojnici su hodalina naročit način, razmaknutih nogu i isturenog trupa. Osim toga, čovek ucrnom sigurno je navikao da rukuje teškim oružjem, mačem ili drvenimmaljem, jer je bilo očigledno da se oseća neprijatno s običnim nožem uruci.

Vreme načas stade, a onda se čovek u crnom naglo okrenu i otrča prema izlazu.

Grof Skalo ostade skamenjen. Trgovac priđe da pomogne Vilalmu,koji je još ležao na podu. – Jesi li dobro? – zabrinuto ga upita.

– Pobeći će! – prodera se Francuz i brzo se uspravi.

Ali nepoznati je već bio izašao iz kripte. – Dođavola, Uberto! – uzviknu Injacio, koji se odjednom setio da jeostavio momka gore.

Vilalm odjuri za napadačem, a trgovac potrča za njim.


55/301

17.

Zanet lepotom Svetog Marka, Uberto je šetao kroz uzdužni brod posmatrajući mozaike, stubove i freske. Nikada do tada nije video ništaslično.

Odjednom začu nerazgovetnu buku. Osvrnu se unaokolo kako biotkrio odakle dopire i u tom trenutku opazi nekog čoveka u crnom kakouri ka njemu. Za petama su mu bili Injacio i Vilalm, koji su upravo

istrčali iz kripte. Čovek u crnom naleteo je na njega, oborio ga laktom iotrčao ka izlazu.

Uberto je, od udarca posred grudi, pao na leđa i udario glavom o pod.Kad su Injacio i Vilalm stigli do njega, stranac je već bio izašao kroz portal bazilike.

– Dobro je, samo se onesvestio – reče trgovac posmatrajući dečakovo bledo lice. Onda se obrati Francuzu: – Idi da uhvatiš onog gada!

Vilalm otrča, prođe kroz pripratu i izađe. Pred njim se ukazaše pijačnenastrešnice, razasute po trgu kao neki ogroman mozaik. Ulete među ljude probijajući se između tkanina, mirisa i tezgi, gušeći se od podnevne

vreline.Komešanje svetine ga je usporavalo. Vilalm se probijao, pokušavajući

da se što više približi beguncu. Ali to nije bio lak poduhvat! Oborio jeednu ženu i srušio nekoliko boca sa sirćetom, no ipak je produžio, praćen

grdnjama, drekom i otegnutim povicima.Usred te reke ljudi misli mu odjednom zapljusnu talas sećanja;

mnoštvo hrišćanskih ratnika saleće ga poraženog na palubi jednogkrstaškog broda. Sećanje iščeznu kao priviđenje.

Pokuša da se probije kroz gužvu, ali već je bilo kasno. Čovek u crnomnestao je iz vidokruga.

– Prokletstvo! – prosikta kroz stisnute zube.


56/301

18.

Čovek u crnom se izvukao iz gužve. Skrenuo je u uličicu koja preseca palate na trgu, osvrćući se kako bi proverio da li mu je Francuz i dalje za petama.

Kad je dovoljno odmakao od pijace, skinu veo koji mu je skrivao lice,otkrivajući slovenske crte. Imao je jaku vilicu, uzan nos i strogo stisnuteusne. Koža mu je bila izbrazdana kao kora drveta.

Kružio je uličicama vraćajući se nekoliko puta na isto mesto kako bizavarao progonitelje. Kad se uverio da je zametnuo trag, nagnuo se ka

ednom kanalu i dao znak gondolijeru da priđe.Čamac se primaknu, ostavljajući za sobom trag zelenkaste vode.Čovek uskoči u gondolu, promrmlja nešto i sede na pramac. Gondolijer klimnu glavom i ponovi odredište kako bi se uverio da je razumeo putnika. – Na most Rijalto – reče zapevajući.

Čovek potvrdi i odvrati pogled, a zatim stade pažljivo da osmatra prolaznike na vlažnim nasipima. Blago pritisnu desni bok. Bolelo ga je.Onaj Francuz je tvrd orah, pomisli. Umalo mu nije slomio ruku.

Documents

Marcelo Simoni-Trgovac Ukletim Knjigama