Etnos (istorijski razvoj pojma)

Etnicitet je pojam izveden od pojma ETNOS = jedna vrsta zajedniceKroz proces individualizacije posmatramo razvoj, transformaciju i nastanak

etničkih grupa.Čovek, pojedinac, je osnovna jedinica svih procesa. Čovek je bio objekt

evolucije a danas je subjekt. U Homerovoj Odiseji, Odisej izjavljuje »Ja Odisej«- prvi put u svetskoj literaturi čovek izjavljuje za sebe Ja (centar svesti, ljudska sudbina je prešla u ruke pojedinca jer su oni stekli svest o sebi i izašli iz kolektivne svesti. To se desilo u VIII i VII v. pne)

Etnos (grčkog porekla) u najranijim upotrebama (kod Homera) nije bila reč koja se koristila za srodne grupe ljudi koji dele istu kulturu, imaju isto poreklo i jezik. Tada je uglavnom označavala veliku, neizdiferenciranu grupu životinja ili grupu ratnika. Češće je korišćen da označi životinjsku skupinu (roj, jato,stado) što je kasnije korišćeno kao poređenje za slično mnoštvo ratnika, kada su veličina, amorfna struktura i preteća pokretljivost bili kvaliteti kojima se posvećivala pažnja.

Kod Homera nalazimo sledeće upotrebe ovog pojma: Etnos hetarion = grupa prijatelja, za označavanje plemenaEtnos meliton = roj pčela, jato ptica.

Eshil koristi pojam etnos da opiše Furije (odnosno Persijance) Sofokle ga koristi za divlje životinjePindar dovodi pomenuti termin u vezu sa grupom sličnih ljudi ali i sa

ljudima čiji ih položaj ili ponašanje na neki način stavlja iznad sfere Grčke normalnosti (Grčkog društvenog miljea). Taj pojam se koristio za žene koje su ubile muževe (etnos aneron)

Herodot je govorio o medicor etnos = narod Medijane - koji se odnosi na stanovništvo određene regije.

Platon - etnos cerucikon = kasta glasnika Aristotel ga koristi za strane ili varvarske narode koji predstavljaju

opoziciju HelenimaRimljani koji su pisali na grčkom upotrebljavaju ovaj termin da opišu

provinciju ili za provincije u globalu (za područja koja nisu Rim) Ranu grčku upotrebu termina etnos možemo uporediti sa modernom

upotrebom reči pleme (što je u stvari reč koju mnogi obrazovani ljudi koriste za opisivanje jedinica koje ne pripadaju nacijama).

U kasnijoj upotrebi u grčkom jeziku Novog Zaveta etnos počinje da se koristi za nehrišćansko i nejevrejsko. Izvedeni pridev etnicos na tom stubu je, praktično, sinonim za varvarski sa svim moralnim, socijalnim i lingvističkim značenjem. Direktni naslednik termina vezanih za etnos je u jednom vrlo važnom smislu termin pagani.

Ono što je zajedničko svim ranim upotrebama pojma etnos je činjenica da se on koristi za veći broj ljudi i životinja koji deli kulturne ili biološke

karakteristike i živi i deluje zajednički u grupi. Ove upotrebe, takođe upućuju na druge ljude koji poput životinja pripadaju nekoj grupi koja nije kao naša sopstvena (koja je drugačija). Podela na neetničke - nas i etničke - druge prenela se, zatim dalje na pojam, ili preko pojma nacija.

Latinska reč natio se primenjivala na udaljene varvarske narode, dok su Rimljani za sebe koristili pojam populus.

U novije vreme (krajem srednjeg veka) unutar Otomanske inperije različite religijske zajednice nazivane su mileti, a termin etnos je ve

rovatno korišćen da bi se prevela turska reč milet koriščena za ortodoksne hrišćane.

Već postojeće značenje pojma etnos kao termina koji sugeriše i religijsko grupisanje i drugost moglo je da učini takvu zamenu verodostojnom.

Grci su za sebe počeli da koriste pojam etnos kao sinonim za hrišćanski milet od XV. Kod nastajanja modernog nacionalizma u ranom XIX grčki termin etnos je u semantičkoj i političkoj opoziciji prema Otomanskoj imperiji i postao je suština samorealizujućeg, samodefinišućeg entiteta.

U Anglosaksonskom svetu termin etnos i pridev etnički odnosili su se u skladu sa novozavetnom upotrebom na pagansko (nehriščansko). Od sredine XIX istraživači definišu etnos kao nešto poput grupe ljudi sličnih karakteristika, etnos postaje sinonim za termin rasa, a etnologija postaje proučavanje rasa.

Etnos predstavlja zajednicu (što znači da ljudske grupe i organizacije mogu da se podele na zajednice, društva i dtžave). Zajednica počiva na svesti o zajedništvu, može se uporediti sa živim organizmom pa je kao takva prirodnija i pozitivnija od društva koje je rezultat kompromisa i u kome nema istinske duhovne jedinstvenosti.

Za državu se može reći da je nemoguća bez suverene vlasti, stalnih prihoda i čvrsto uspostavljenog hijerarhizovanog poretka, bez razdvojenosti na javni i privatni život, bez privatne svojine i društvenih klasa.

Etnos nije socijalna grupa. Ideološki posmatrano etnos je grupa ljudi koja je biološki, kulturno i sociološki različita.

Identitet čini sumu svega onoga što mi jesmo ili drugi misle da jesmo, a u njega ulaze naši stavovi o garderobi, religiji, politici...

Etimološki koreni etniciteta

Problem podele mi - drugi je problem podvojenosti, jer teorijske rasprave donose mnogo novih podataka. Ta podvojenost rada mehanizam zvan različitost. Dva potpuno ista entiteta mogu biti različita (razlika može biti u tehničkim stvarima - jezici, u suštinskim stvarima – vernici, nevernici). Iz odvojenosti i različitosti javlja se suprotstavljenost (interesa, vrednosnih sistema). To bi bila spoljašnja suprotstavljenost u asptrakt dihotomije mi - drugi Postoji i unutrašnji

aspekt. Mora postojati jasna granica između mi - drugi da ne bi došlo do krize identiteta. Unutrašnja stana granice mora biti dovoljno jaka da ne dozvoli kolebljivcima da dovedu do neželjenih posledica. U unutrašnjosti postoje zajedništva koja su se razvijala u sličnost. Ni jedna etnička grupa nije za kratko vreme formirana (oko jednog plemena gravitiraju malja plemena koja prihvataju sve od prvog - poglavicu, običaje...) Taj proces je ranije bio nerazrađen - mehanički, a danas to rade mediji. Sličnosti su obično delom spontane, delom forsirane. Ako se grupe izdele na više delova, potencira se razlika među tim narodima. Treći proces (I = razdvojenost II zajedništvo, sličnost) je solidarnost.

Postoje i dva shvatanja podele mi - drugi koja su suprotstavljena, a oba su pripisana antropolozima.

Etnologija ne uzima pojedinca u obzir. Ona svet posmatra kroz etnose, dok antropologija posmatra čoveka kao pojedinca i čovečanstvo. Istraživači se bave istim stvarima, ali sa različitih stanovišta pa se dobijaju različiti rezultati.

Antropologija je opšta nauka (Klod Levi-Stros je podelio saznanja u vezi čoveka:

I EtnografijaII Etnologija - sinteza, upoređivanjeIII Antropologija - najviši nivo analize koji se postiže u ovoj grani

društvenih nauka.Etnologija je uža i po stepenu analize. Etnolog se bavi sopstvenim

narodom, pa su zbog toga njegovi rezultati subjektivni, dok antropolog proučava druge.

Antropologija je nastala na zapadu, istraživači su bili u mogućnosti da proučavaju druge narode. Antropolozi su proučavali nezapadne narode. Ona u svojoj ideologiji ima za cilj proučavanje naroda sa strane.

Drugi - mi - suština je u kontaktu (ukoliko ga ne bi bilo one ne bi mogle da se upoređuju i ne bi moglo da dođe do formiranja i jačanja etničke granice) npr. Srbi i Hrvati (problem – razlika - religija). Granica prema Rumunima ne može da bude religija (pripadamo istoj konfesiji), ali može jezik (tada nas granica tera da sagledamo razlike).

Od svakoga smo različiti na neki način (po nekom osnovu), ali je suština da kontakt mora postojati. Zbog toga moramo shvatiti da smo deo velike celine. Neophodno je da se identifikujemo sa njima do određene mere.

Postoje dva kriterijuma kategorizacije drugih- stepen bliskosti- stepen zajedništva, prihvatljivost vrednosnih sistema

Unutrašnji (pripadaju istoj celini = Crnogorci) Pozitivni prihvatamo njihov sistem vrednosti. Poštujemo ih i sarađujemo

Unutrašnji (pripadaju istoj teritoriji = Albanci) negativni jer stvaramo granicu.

Spoljašnji (Rusi = slični su nam, ali pripadaju drugoj naciji). Pozitivni

Negativni Spoljašnji drugi (Nemci, Turci ..) oni sa kojima nemamo zajedničko i imamo suprotstavljene interese

Društveni dentitet je nestalna kategorija.

Subjektivna identifikacija - osnova za identifikaciju Objektivna identifikacijaNjih dve predstavljaju jednu od bazičnih pozicija, kako bi se shvatilo šta

koliko i zašto se neko klasifikuje.1) mi kao subjekt - mehood = MISTVO2) mi kao objekt - ushood = NASTVOovo je uveo Žan Pol SartrPostoje dva modaliteta grupne solidarnosti (dve vrste odnosa prema

etničkoj pripadnosti). Gradi se kroz odnos prema drugima - takmičenja, netrpeljivost, i kroz

upotrebu stereotipa i graničnih simbola - utvrđivanje granica. To je modalitet koji stavlja akcenat na to da su ljudi integrisani zbog zajedničkih aktivnosti unutar kolektiva (mreža odnosa, zajednički sentimenti i sećanja)

Ova dva aspekta uvek idu zajedno. Etnicitet je fenomen drugog modaliteta (nastaje i razvija se) - on je primaran, a prvi je principijelno neophodan jer bez njega je besmisleno postojanje drugog. Da bi došlo do etniciteta, izvan zajednice moraju postojati neki parametri po kojima se ravnamo.

- usmereno je na unutrašnje (unutrašnja solidarnost)- odnos prema drugima

Neophodno je upoređivanje i održavanje kontakta u okviru koga dolazi do postojanja svesti da postoji onaj drugi, npr. Hrvat.

Postoji dihotomija na nas i njih, postajemo svesni drugog, procenjujemo ga; istovremeno je potrebno i zajedničko polje interetničkog diskursa i interakcije tj. dolazi do konplementarnosti koja podrazumeva postojanje polja preko kog komuniciramo s drugom zajednicom (npr. jezik).

Princip uočavanja razlika - Komplementarizacija je princip (mehanizam) koji priznaje i

prihvata postojanje razlika i dovodi do mogućnosti uspostavljanja odnosa prema drugima.

- Dihotomizacija, s druge strane, potencira razlike i dovodi do svesti o odvojenosti i suprotstavljenosti

Postoje različite vrste Drugih, ali je neophodno postojanje različitih odnosa prema Drugima, odnosno u svakoj zajednici se razvijaju standardizovane forme ponašanja prema različitim kategorijama Drugih. Odnosi prema Drugima se kreću u okviru skale na čijem je početku - Skoro kao Mi, a na kraju - Potpuno različiti od Nas. (To znači postojanje različitih stepena odnosa)

Postoje dva principa sistematizacije (doživljaja) Drugih

Analogni princip = dozvoljava razlike u stepenu bliskosti Drugih u odnosu na Nas (npr. Analogni nacionalista = Rusi bliži od Nemaca, Nemci od Indijaca - pravi se sistematizacija odnosa prema Drugima)

Digitalni princip = postojimo mi i svi drugi – manje-više isti (u praksi gotovo ni jedna zajednica ne primenjuje). Situacija u kojoj se grupa oseća zatvoreno. Ovaj princip ima i pozitivnu stranu - kada je nacionalni identitet slab, prema svima smo prijateljski nastrojeni.

Vrste etničkih grupa

Najopštije (popularno) upotrebljavanje pojma koristi se za:1) Etnička zajednica bilo koje vrste2) Manja društvena skupina koja još nije dostigla stupanj naroda

(nacije) a ima zajedničko poreklo, jezik običaje i druge etničke odlike.U ovom drugom smislu etnička grupa nije pravno zaštićena poput

nacionalne manjine. Ovo je pojednostavljena definicija jer se ovaj pojam upotrebljava i za zajednice koje se razlikuju.

Stepen etničkog zajedništva - u okviru jedne grupe postoje različiti stepeni homogenizovanosti, solidarnosti, osećanja etničke pripadnosti (npr. grupe su svesne zbog čega pripadaju toj grupaciji, znaju istoriju, jezik, običaje. S druge strane postoje grupe koje su svesne pripadnosti, ali ne znaju zašto).

Ron Handelman je napravio podelu etničkih grupa,a za kriterijum je uzeo stupanj etničkog zajedništva; izdvojio je četiri tipa (stepena)

1) Etnička kategorija2) Etnička povezanost3) Etničko udruženje4) Etnička zajednicaMi kao ličnosti i grupe nismo u svakom trenutku isti jer primenjujemo

različite kriterijume u zavisnosti od trenutka. Ukoliko nema spoljnog pritiska na grupu ona može da slavi nešto, a u suprotnom se ne ističe. Kod jedne grupe može u različitim periodima dana (godine) da bude kolebanja u stupnju etničkog zajedništva (koji mogu da predstavljaju različite evolutivne faze jedne grupe). Ukoliko su spoljne okolnosti takve da neka zajednica može da se razvija, grupa počinje da jača i da se homogenizuje. Bitno je da grupa može da funkcioniše.Situacijska politika identiteta

Kada je reč o etničkoj kategoriji možemo reći da pripadnici ovakve grupe

imaju obezbeđeno malo opipljivih vrednosti. Pripadnici etničke kategorije sebe smatraju, a i drugi ih smatraju kulturno različitim iako su pripadnici međusobno politički podeljeni. Ne poseduju sveobuhvatnu organizaciju kao ni efikasne interpersonalne veze zasnovane na etnicitetu (oni su svesni etničkog principa

podele na Nas i Njih. Grade etnički odnos prema Drugima ali nemaju razvijen institucionalni okvir identifikacije.

Etnička povezanost - u okviru nje ljudi neprestano sarađuju u skladu s etničkim pripadništvom. Ovakva povezanost zasnovana na principima etničke kategorizacije stvara dugotrajne interpersonalne (međuljudske) veze između članova iste kategorije, a takođe služi da se organizuju kontakti među strancima. Glavna razlika između prva dva stepena sastoji se u sposobnosti ove druge da deli, distribuira resurse među članovima grupe, međutim ni etnička povezanost nema razvijenu političku organizaciju, i ne funkcioniše kao interesna grupa iako postoji. Jak osećaj solidarnosti i kulturnog jedinstva. Postoji jaka moralna obaveza da pomažu jedni drugima na individualnom nivou.

Etničko udruženje - kad članovi etničke kategorije osećaju da imaju zajedničke interese i razviju organizacioni aparat da ih izraze tada se govori o etničkom udruženju. Ono otelotvoruje pretpostavljene zajedničke interese etničke kategorije, na kolektivnom udruženom nivou. Pripadnici kategorije koja je postigla stepen etničkog udruženja su uključeni u etnička udruženja koja artikulišu kolektivne grupne ciljeve na nivou nacionalne zajednice. Takve organizacije koje postoje u okviru udruženja mogu biti političke partije, religijske organizacije, sportski klubovi...

Etnička zajednica - ovaj vid zajedništva, pored etničke povezanosti i zajedničke političke organizacije ima i teritoriju sa više ili manje stalnim fizičkim granicama.

- Kategorija

- Postoji razvijen mehanizam preferiranja svojih u odnosu na Druge. Sve pripada insajderima i etnička svest se uobličava organizacijama.

- Postoji institucionalni nivo (koji simboli jesu a koji nisu naši). Religijska pripadnost tipizirana. Nacije na Balkanu su proizišle iz etničkih principa. To nije spontana zajednica, već organizacija, neko ko se brine o granicama, zastupa naše interese u modernom svetu. Moraju se posedovati mehanizmi, signali koji se upućuju drugima.

- Postojanje teritorije (države).

Ovo je jedan od mogućih načina podele:

Vrste etničkih grupa po Eriksenu (on je uzeo drugačiji kriterijum od Haldermana - spoljašnja struktura - aspekt). Kako i koliko su u stanju etničke grupe da se prilagode društvu.

Grupe: 1) Urbane etničke manjine - ova kategorija uključuje neevropske imigrante

u evropskim gradovima i južno i srednjoameričke imigrante u SAD. Istraživanja koja se sprovode na ovim grupama tiču se problema adaptacije ovih grupa u društvu, etničke diskriminacije od domaćeg društva, rasizma i problema u vezi sa upotrebom identiteta i kulturnom promenom. Iako imaju političke interese ove etničke grupe retko zahtevaju političku nezavisnost, odnosno državotvornost i po pravilu su integrisane u kapitalistički sistem proizvodnje i potrošnje.

2) Domoroci ili Aboridžini ili urođenici ili starosedeoci - ovi pojmovi označavaju starosedelačko stanovništvo neke teritorije koje je politički relativno nemoćno i koje je samo delimično integrisano u vladajuću nacionalnu državu. Urođenici su udruženi kroz neindustriski način proizvodnje i preko bezdržavnog političkog sistema. Ovaj pojam ukazuje na veliku porodicu sličnih i istovremenih problema.

3) Protonacije odnosno etnonacionalistički pokreti. Ova grupa uključuje (Eriksen navodi: Kurde, Sike, Tamile iz Šri Lanke). Ove grupe imaju političke lidere koji izjavljuju da njihova zajednica ima prava na sopstvenu nacionalnu državu i da njima ne treba da vladaju drugi. Ove grupe, iako nemaju nacionalnu državu, imaju više zajedničkih suštinskih karakteristikama sa nacijama nego sa urbanim manjinama i urođenicima. Ove grupe su uvek tesno povezane sa teritorijom, to su uglavnom velike grupe koje su klasno i obrazovno izdiferencirane. Ove grupe se mogu nazvati i nacijama bez države.

4) Etničke grupe u pluralnim društvima. Termin pluralno društvo najčešće ukazuje na kolonijalno stvorene države sa kulturalno heterogenom populacijom. Tipična pluralna društva su (po Eriksenu) Kenija, Indonezija, Jamajka... Mada se većina savremenih država može smatrati pluralnim (u izvesnom smislu). Grupe koje sačinjavaju pluralna društva iako su primorane da učestvuju u jedinstvenom političkom i ekonomskom sistemu sebe smatraju a i drugi ih smatraju različitim u ostalim stvarima. U pluralnim društvima secesionozam obično nije moguć a etnicitet teži da se izrazi kroz takmičenje među grupama.

Handelmanova podela je više apstraktna (tiče se principa), i više je razvojna. Eriksenova podela uglavnom obrađuje savršeni svet - tiče se odnosa. moći unutar nacionalnih država i dosta je statična jer uloge koje igraju pojedine etničke grupe teško je promeniti (urođenicima se neće mnogo promeniti položaj).

Pored ove dve podele postoji i podela Antoni Smita (»Nacionalni identitet«). On je podelio etničke grupe u dve vrste. Umesto reči zajednica koristio je reč etnija (opštiji pojam i omogućava komotniji odnos, može da preraste u naciju, a ne mora). Grupe je podelio na osnovne unutrašnje strukture i ko je nosilac etničke svesti. Pošao je od socijalne i klasne izdiferenciranosti unutar grupe i na osnovu toga primetio da odnosi između klasa, odnosno, između naroda i plemstva mogu da se razvijaju u različite vrste odnosa koji utiču na kvalitet i intezitet etničkog identiteta. Kao prvo imamo:

1) Etnija lateralnog tipa - nju su obično činili aristokrati i više sveštenstvo, mada je ona s vremena na vreme mogla obuhvatiti i birokrate, visoke vojne zvaničnike i bogate trgovce. Ona je bila društveno ograničena na više slojeve, a geografski rasprostrna na tesne veze sa gornjim slojevima susednih lateralnih etnija. Usled toga su joj granice bile iskrzane i nedostajala joj je društvena dubina. Takve etnije poseduju jedan sloj stanovništva koji nosi etničku svest. Nemoguće je preći iz jednog sloja u drugi. Niži slojevi sebe doživljavaju pre kao kmetove nego kao etniju. Horizontalna povezanost je veća između različitih etnija istog sloja nego između različitih slojeva istih etnija. Kada dođe do revolucije - menja se tradicija.

2) Etnija vertikalnog tipa - biva kompaktnija i narodnija menjanja vladara. Njena etnička kultura obično se širila na druge društvene slojeve i klase. Društvene podele nisu počivale na kulturnim razlikama, nego je osobena istorijska kultura doprinosila ujedinjavanju različitih klasa oko zajedničkog nasleđa i tradicija, naročito kada su ovi bili ugroženi spolja. Usled toga etnička spona je često bila jača i isključivija, a prepreke za prijem u etničku zajednicu veće.

Svest, karakter, kultura, identitet

Ovi termini su odbačeni i prevaziđeni, nedovoljno naučni i nedovoljno operativni, podložni mnogim zloupotrebama.

Emil Dirkem - totalitet verovanja i sentimenata zajedničkih prosečnom građaninu istog društva oblikuje određen sistem koji ima svoj sopstveni život. To se može nazvati kolektivna ili zajednička svest. Bez sumnje ona nema specifičan organ kao supstratum. Ona je po definiciji difuzna u svakom delu društva. Ona ima posebne karakteristike koje je čine različitom stvarnošču. Ona je po svemu nezavisna (po svrsi) od posebnih uslova u kojima individue postoje. Oni prolaze - ona opstaje. Ona je ista na jugu i severu, u velikim gradovima i u malim, i u različitim profesijama. Šta više, ona se ne menja sa svakom generacijom, već naprotiv, ona povezuje generacije jedne sa drugim. Ona je zato potpuno različita stvar od pojedinačne svesti iako može biti realizovana samo kroz njih. Ona je psihička vrsta društva, koja ima svoj delokrug, sopstvene uslove postojanja, sopstvene oblike razvoja baš kao i individualne, iako na različit način. Za Dirkema je, dakle, kolektivna svest prolazna, ali i trancedentna pojava. On smatra da se sadržina društvenog života ne može objasniti čisto psihološkim činiocima tj. stanjima pojedinačne svesti. Društvo za Dirkema predstavlja skup činjenica, prvenstveno psihološke prirode koje se razlikuju od onih koje se dešavaju u izdvojenim sistemima. Ove specifične činjenice nalaze se u samom društvu koje ih stvara, a ne u njegovim delovima tj. u njegovim članovima. Društvo nije prost zbir jedinki već sistem obrazovan njihovim udruživanjem i predstavlja osobenu stvarnost koja ima sopstvena obeležja. Udružujući se, prožimajući se, stapajući se pojedinačni duhovi rađaju jedno psihičko biće, ali ono obrazuje psihičku ličnost

nove vrste. Udruživanjem jedinki nastaje kolektivna svest koja kasnije asimiluje sve jedinke koje ulaze u kolektiv.

Frojd – Ego, Superego (nad Ja)Superego se može izjednačiti sa pojmom kolektivna svest. Nad Ja se

izgrađuje po uzoru roditeljskog nad Ja. Ispunjava se istim sadržajem, ostaje nosiocem tradicije svih trajnih vrednosti koje su se na taj način prenosile sa pokolenja na pokolenje. Čovečanstvo nikada ne živi potpuno u sadašnjosti. U ideologijama superega živi prošlost, tradicija rase i naroda, koja samo lagano uzmiče pred uticajem sadašnjosti, pred novim promenama. Po njemu psihološka masa je skupina pojedinaca koji su istu osobu uveli u svoje nad Ja i koji su se na osnovu ovog zajedničkog u njihovom Ja međusobno identifikovali. Nad Ja uživa izvesnu samostalnost, sledi svoje sopstvene namere i u pogledu svog energetskog poseda nezavisno je od Ja. Nad ja je za naš predstavnik svih moralnih ograničenja, zastupnik težnje za usavršavanjem. Ukratko, ono što nam je postalo psihološki shvatljivo od tzv. višeg u čovečijem životu. Ono se svodi na uticaj roditelja, vaspitača i njima sličnih.

Jung - uvodi pojam kolektivno nesvesnog. Smatra da je površinski sloj nesvesnog lične prirode i naziva ga lično nesvesno, međutim taj sloj počiva na jednom dubljem sloju koji ne potiče iz ličnog iskustva i poseda, već je urođen. Taj dublji sloj je nazvao kolektivno nesvesno. Ono nije individualne prirode već opšte tj. ono nasuprot ličnoj psihi poseduje sadržaje i vidove ponašanja koji su svuda i u svim individuama uglavnom isti. Ono je kod svih ljudi identično, čineći na taj način jednu, u svakom prisutnu, opštu duševnu osnovu nadlične prirode.

Pojam psihički karakter se u sociologiji i socijalnoj antropologiji više ne koristi. Pre jednog veka mnogi autori su u periodu formiranja društvenih nauka smatrali da svaka grupa poseduje svoj psihički karakter. Karakter je različit od svesti, ali je u literaturi ponegde poistovećen. Prenošenje psihičkog karaktera društva je fizičko-biološki proces, tj. genetski proces. Drugi smatraju da je to posledica socijalizacije, a treći da se tu radi o izvesnoj nadpsihičkoj - vantelesnoj stvarnosti, koja ima svoj život i koja obuhvata pojedinca i stupa u uzročno-posledični odnos sa karakterom pojedinca. Dok su starije definicije isticale relativnu stabilnost društvenog karaktera, novije definicije smatraju, da se karakter nalazi u procesu neprekidnog menjanja i razvoja. Najpoznatiju definiciju društvenog karaktera dao je ................. On kaže: društveni karakter je suština karakterne strukture koja je zajednička većini članova iste kulture, suprotno individualnom karaktaru po kome se ljudi razlikuju jedni od drugih, iako pripadaju istoj kulturi. Društveni karakter, ipak nije samo zbir svih karakternih osobina koje se mogu naći kod većine ljudi u datoj kulturi. Funkcija društvenog karaktera je da reguliše energiju članova društva, tako da njihovo ponašanje ne bude stvar svesne odluke o tome da li da slede ili da ne slede društveni uzor, već stvar želje da delaju

onako kako treba da delaju, a u isto vreme da nalaze zadovoljenje delajući prema zahtevima kulture, kako bi društvo neprekidno funkcionisalo.

Kultura

Dugo se smatralo da je najvažnije obeležje etničkog tipa grupisanja to što jedna etnička grupa ima funkciju nosioca kulture. Smatralo se da pojedince možemo svrstati u jednu etničku grupu samo ako jasno ispoljavaju distinktivne crte dotične kulture. To takođe znači, da članovi iste etničke grupe poseduju iste ili slične vrednosne kriterijume. Svaki etnos po tome poseduje posebnu i specifičnu varijantu svetske kulture koji je ujedno i specifičan pogled na svet prilagođen većini članova društva koje je tu kulturu iznedrilo ili prihvatilo. Kultura ima u sasvim realnom smislu vantelesni karakter. U izvesnom smislu pojam kulture može se izjednačiti sa pojmom kolektivne svesti.

Širokogorov terminom kultura određuje zbir akumuliranih znanja iz kojih proističe odgovarajuća organizacija materijalnog i socijalnog života i načina razmišljanja datog etnosa, grupe etnosa ili celokupnog čovečanstva. Kultura se može shvatiti i kao sveukupnost materijalnih i duhovnih dostignuća celokupnog ljudskog ponašanja.

Klakhon nalazi da je kultura:1) celokupni način života jednog naroda2) društveno nasleđe koje pojedinac dobija od svoje grupe3) način mišljenja, osećanja i verovanja4) apstrakt ponašanja5) teorija koju antropolog razvija u vezi sa načinom na koji se grupa

ljudi, u stvari, ponaša6) skladište akumuliranog znanja7) skup standardizovanih odnosa prema problemima koji se ponavljaju8) naučena ponašanja9) mehanizam za normativno regulisanje ponašanja10) skup tehnika prilagođavanja, kako spoljašnjem okruženju, tako i

drugim ljudima11) talog istorije12) mapa, rešeto i matrica

Neki autori razlikuju eksplicitnu i implicitnu kulturu.Pod eksplicitnom kulturom podrazumevaju spoljne manifestacije života

neke zajednice, a pod implicitnom kulturom motive i osobine pripadnika te zajednice,

njihove ideje i verovanja. U tom smislu pod kulturom se može podrazumevati

sistem eksplicitnih i implicitnih načina ponašanja i propisa o ponašanju formiranih u toku života grupe, a koji se prenosi s generacije na generaciju.

Identitet

Reč identitet potiče od latinske reči idem što znači isti. Po Vujakliji ova reč potiče od novolatinske reči identitas što znači istovetnost, jednakost.

Po Oksfordskom rečniku termin identitet ima dva osnovna značenja :1) ovaj se pojam odnosi na apsolutnu istovetnost (u smislu ovo je

identično onome)2) to je pojam koji se odnosi na različitost koja pretpostavlja

konzistentnost i kontinuitetTakvo pominjanje identiteta podrazumeva dva različita odnosa poređenja

između lica i stvari. Sličnost i istovetnost s jedne strane, a različitost sa druge. Imenica identitet ponekad se zamenjuje u stručnim radovima glagolom identifikovati se, čime se želi potcrtati da je identitet (identifikacija) trenutna slika jednog neprekidnog procesa, tj. da je reč o nečem aktivnom što ne postoji kao nešto što je samo po sebi razumljivo. To znači da se identitet mora utvrditi. Da bi se nešto identifikovalo mora se predhodno izvršiti klasifikacija tj. sistematizacija pojava i procesa u svetu, a zatim udružiti nešto s nečim drugim (povezati). U tom smislu svi ljudski identiteti su društveni identitet (drugi nas identifikuju do trenutka kada je dalje parcelisanje nemoguće: živo biće, ljudsko biće, Evropljanin, Srbin). Polazeći od opštih dolazimo do najkonkretnijih pojmova. Identitet poseduje dva aspekta:

1) Pozitivan aspekt - svaki entitet mora da bude podveden pod skup koji pokazuje iste ili slične karakteristike. Pozitivan aspekt nas izjednačava sa drugim pojavama.

2) Negativni aspekt - koji omogućava da konkretnu pojavu sagledamo kao posebnu koja se razlikuje od svega što postoji.

Kada je reč o društvenim skupovima onda pojam identitet ima spoljni i unutrašnji aspekt.

1) Spoljni se odnosi na razlike, specifičnosti koje tu grupu izdvajaju od ostalih grupa i čine je jedinstvenom i posebnom

2) Unutrašnji se odnosi na ono što je svima, ili bar velikoj većini zajedničko (npr. D: Bandić = pravoslavna srpska slava, Svetosavlje = poseduje ih samo srpska nacija. Svi članovi srpske nacije treba da poseduju oba).

Identitet je pre svega, odnos prema ljudima, stvarima, okolnostima. To znači da je identitet društveni fenomen. Prema svemu što postoji moramo graditi neki odnos i kad nekog ispitujemo moramo utvrditi kakvi su njegovi stavovi prema ljudima, stvarima i okolnostima. (npr. Srbi grade određenu vrstu odnosa prema onima koji nisu Srbi. Neki od tih odnosa se poderazumevaju)

Identifikacija se može izvršiti spolja i tada se naziva objektivna identifikacija. Ukoliko se izvrši iznutra onda je to subjektivna identifikacija – samoidentifikacija. Kada posmatramo sa strane gledamo način oblačenja i spoljašnji izgled... Mi sami iznutra možemo stvarati identifikacijske formule. Naš subjektivni identitet se može razlikovati od naših objektivnih karakteristika. Identifikacija može biti shvaćena i u pozitivnom smislu filozofski posmatrano ali nikada ne može biti dovršena, odnosno savršena (npr. mi možemp dobiti sliku savršenog modela Srba, ali se nikad u potpunosti ne možemo poistovetiti sa njim.)

Posebni (aspekt) segment je etnički identitet. Termin se odnosi na poistovećivanje pojedinca ili grupe ljudi sa članovima jedne etničke zajednice ili grupe tj. sagledavanje sebe i sličnosti sebe i jedne grupe u pogledu jednog ili više elemenata koji predstavljaju osnovu etničkog tipa grupisanja.

Ovaj spoljni ili objektivni aspekt identiteta (što znači prihvatanje nekog kulturnog elementa koji objedinjuje pripadnike jedne grupe možemo nazvati i označiti – spoljni parametar etničnosti). Objektivni i subjektivni (onaj koji se odvija u našoj svesti) parametar etničnosti mogu se poklapati ali i bitno razlikovati. Subjektivnu stranu etničkog identiteta moguće je utvrditi neposredno i to je askripcija (samoodređenje) ili samopriipisivanje ili posredno analizom etničkih manifestacija u datom socijalnom i prostornom okruženju. (npr. mi možemo pitati nekog za nacionalni identitet, ali ako posmatramo i utvrđujemo njegov život, teško ćemo utvrditi njegov nacionalni identitet)

1) Identitet (identifikacija) - koji se utvrđuje na nivou stavova (mi pitamo konkretno nekog za nacionalnost)

2) Identitetska praksa (participacija) - sve ono što neko radi i kako se ponaša (npr. neko smatra da je Pravoslavac a mi utvrdimo da ne čita Bibliju, ne ide u Crkvu, ne veruje u Boga...)

Upoređujući ova dva stava zaključujemo da se dosta razlikuju. Prema svojim formalnim svojstvima, po nekim autorima, etnički identitet može biti :

1) Osnovni - stiče se rođenjem i životom u jednoj sredini2) Stečeni - oblikuje se kasnije, tokom života kada osoba može prema

sopstvenom osećanju da napusti ili promeni svojim rođenjem stečeni identitet. (npr. u Americi postoji veliki broj ljudi koji se deklarišu kao katolici, a u stvari su homoseksualci)

Svaka osoba može istovremeno osećati više identiteta izgrađenih na etničkoj osnovi:

1) rodovski 2) bratski3) plemenski4) grupno plememski5) narod (nacija)Kod etničkog identiteta možemo razlikovati:1) individualni nivo2) institucionalni nivo

1) Odlikuje sagledavanja etničkih kategorija sa stanovišta pojedinca ili grupe. Te probleme je moguće posmatrati posredno. Proučavanjem etničke distance, posmatranjem stereotipa, posmatranjem uspostavljanja i održavanja etničkih granica, tumačenje istorijskih događaja od strane članova jedne etničke zajednice (grupe) može se razlikovati od zvaničnih istorijskih tumačenja.

2) Kad je u pitanju proučavanje sa institucionalnog nivoa razmatra se uticaj određenih zvaničnih institucija na etnički identitet i manipulacija njime radi ostvarivanja političkih ciljeva.

Teorije o etnosu

Postoje starije i mlađe teorije, odnosno sovjetske i zapadne teorije. Postojala je razlika na istoku i zapadu (na istoku se pre došlo do rešenja) u proučavanju ovog problema.

Dok su starije definicije etnosa naglašavale statične kulturne kategorije kao objektivne parametre pripadnosti (jezik, teritorija, religija, državne zajednice...), definicije etnosa koje sadrže pojam etničkog identiteta kao značajne konpomente sada premeštaju akcenat sa kulturnog sadržaja na etničke manifestacije ili bolje rečeno, na manifestacije etniciteta putem međugrupnih kontakata i komunikacijom, analizirajući, zapravo, ponašanje članova grupe. Ovakve definicije unose subjektivnu dimenziju u određivanje etničke kategorije. Radovi koji usvajaju ovaj pristup analiziraju ponašanje pripadnika grupe i uvode subjektivnu dimenziju jer se uviđa da jedna grupa može da izgubi sva spoljašnja kulturna obeležja, a da njeni članovi ipak ne izgube svest o pripadnosti i zajedništvu. Oni ostaju povezani okupljeni na osnovu subjektivnih psihičkih mehanizama i spona.

Starije teorije: Filozofske rasprave (Hegel) - posmatrali na statički način i pokušavali objektivno da odrede. Kasnije se smatralo da ovi elementi ne čine suštinu etničkog obeležja (zašto se vezuje za neke simbole, zašto se vezuju za neke etničke grupe). Sa pojavom upotrebe pojma identitet bilo je moguće da se povežu unutrašnji slojevi (razmišljanja, sistem vrednosti) sa spoljašnjim aspektima.

Nove teorije se zovu i zapadne - dinamična komponenta identiteta, sistemi identiteta. Akcenat stavljaju na kontakt i komunikaciju između grupa i ističu subjektivnu dimenziju. Činjenica je da se subjektivni aspekt suštinski (ako posedujemo unutrašnje uverenje da smo posebni, lako ćemo naći simbole, ako ne posedujemo uverenje izgubićemo i spoljašnju simboliku (Cincari poseduju etničku grupu, jezik nije u svakodnevnoj upotrebi). Balkanski Egipćani ne poseduju nikakva obeležja ali postoji etnička vezanost - izdvajaju se od Albanaca.

Celokupna Ruska teorija o etnosu može se uopštiti i svesti na dve osnovne grupe problema:

1) Kako utvrditi objektivno postojanje etnosa i odrediti njegove distinktivne karakteristike koje ga čine zasebnom pojavom i opravdavaju naučno interesovanje.

2) Koje su relacije ove pojave sa širim društveno ekonomskim zakonima i sa istorijsko-evolutivnim stupnjevima društva.

Drugim rečima, u okviru sovjetske teorije etnos se po mišljenju Gordane Ljuboje, posmatra sa svih aspekata sinhrono i dijahrono, kao relativno statičan element koji zadržava svoja osnovna svojstva i pod dejstvom fleksibilnih društvenih zakona kretanja, ali koji takođe, preuzima različite oblike u različitim istorijskim fazama društva. Velika pažnja se, posvećuje kulturnoj i etničkoj svesti kao obeležjima etnosa.

Najznačajniji predstavnici Sovjetske škole su Širokogorov, Bromlej i Kozlov.

Za zapadne teorije je karakteristično sve veće udaljavanje od pojma kulture kao osnovnog stožera u definicijama etnosa i prebacivanja težišta na interakcione aspekte međuetničkih odnosa. U zapadnim teorijama o etnosu dominantna su tri aspekta:

1) pomeranje iz kulturne u političku sferu2) pristup3) otkrivanje analitičkih vrednosti pojma identitet koji svojom širinom i

fleksibilnošću prevazilaze ograničenja predhodnog pristupa.Zapadne teorije se odlikuju i time što se zasnivaju empirijskim činjenicama

i savremenom zapadnom iskustvu (masovna migraciona kretanja i migracije). Nakon završetka kolonijalnog poretka došlo je do masovnog migriranja na zapad što je postalo dobro tlo za ispitivanje međunacionalnih i međuetničkih odnosa. Prednost zapada u odnosu na Sovjete: u početku boljševičkog pokreta bili su Jevreji. Nekoliko rimskih milijardera pripadaju Rusima. Načini posmatranja pripadaju više prednaučnim filozofskim raspravama. U početku negiraju međunacionalne odnose.

U okviru zapadne teorije nalazimo shvatanja da je etnički identitet, u stvari, zasnovan na strateškim interesima. Etnicitet je po tom shvatanju tipična strategija, to je stvar racionalne procene da je u određenoj situaciji najsvrsishodnije izdvojiti kulturne, fizičke, rasne ili bilo koje druge karakteristike ove vrste kao osnovu za identifikaciju grupe. Među najznačajnije autora na zapadu možemo izdvojiti Vebera, Frederika Barta i Gelnera.

Primordijalističke i esencijalne teorije s jedne a konstrukcinističke i instrumentalističke teorije s druge strane. Podela na sovjetske i zapadne teorije se poklapa sa ovom podelom i između njih donekle, stoji znak jednakosti. Postoji izvesno poklapanje među njima (novih zapadnih i instrumentalističkih teorija).

Sergej Širokogorov

On je 1923. objavio knjigu Etnos u Šangaju. On je smatrao da je etnos grupa ljudi koji govore istim jezikom, koji se slažu (nije bitno jesmo li istog

porekla, već da li se slažemo) da imaju isto poreklo, da su im isti osnovni običaji, način života ... koji sve to održavaju kao nešto što se osveštava tradicijom, nešto po čemu se oni razlikuju od drugih takvih grupa. Etnos je oblik u kome se vrši proces stvaranja, razvijanja i smrti elemenata koji čovečanstvu kao vrsti omogućavaju da postoji. Etnografske pojave treba sagledati kao biološku funkciju, a oblik u kome se ova funkcija ispoljava tj. njena jedinica jeste etnos.

Etnografija, po Širokogorovu, proučava čoveka u njegovim etnografskim grupacijama sa stanovišta ispoljavanja njegovih duhovnih osobina tj. proučava proizvođača bogatstva, graditelja društva i tvorca načina saznavanja i pogleda na svet.

Etnička diferencijacija je prirodna pojava za čovečanstvo bez čega njegov opstanak u stanju razvitka verovatno nije moguć.

Društvo je, opet, s druge strane izraz bioloških odnosa koji se stvaraju mimo volje i svesti njegovih članova. Jedna etnička zajednica nije stabilna, nego posmatrana u toku zbivanja dinamički efekat ravnoteže između centripetalnih (etnocentrizma) i centrifugalnih sila koje utiču na stvaranje i raspadanje zajednica.

Nacija je grupa ljudi ujedinjenih u državu jedinstvom običaja, jezika i porekla.

Centripetalne sile omogućavaju kompaktnost i unutrašnju homogenost zajednice. Centrifugalne sile teže razaranju etničkih zajednica.

Širokogorov je isticao da je etnička diferencijacija neophodna.- osveštavanje tradicije - naše specifičnosti se potcrtavaju i izdižu se na

nivo svetog jer samo tako mogu biti dovoljno jaki da bi se sledili (kako je formulisao Veber).

Bromlej

On je umesto uobičajenog pojma etnos predložio dva nivoa izvedena iz istog korena, a to su etnikos i etnosocijalni organizam. On kaže, etnička zajednica ili etnos u opštem smislu mogu se definisati kao istorijski formiran agregat ljudi koji dele relativno stabilna kulturna odličja (uključujući jezik, psihologiju, svest o svom jedinstvu, razlikama u odnosu na druge slične grupe i etnonim koji sebi daju. Bromlej je predložio da pojam etnikos označi etnos u svom opštem smislu, međutim etnikos nije izolovana pojava u stvarnosti ne može postojati odvojeno od odgovarajućih društvenih institucija na različitim nivoima od porodice do države. Društveno uključuje etničko, a kao posledica toga etnosi predstavljaju društvene pojave. Često je glavni deo datog etnikosa sadržan unutar granica jedne države za koji on koristi pojam socijalni organizam. U takvim slučajevima imamo posla sa specijalnim formacijama za koje Bromlej predlaže naziv etnosocijalni organizam. Takve formacije zajedno sa etničkim, odnosno kulturnim jedinstvom obično imaju teritorijalno, ekonomsko, društveno i političko jedinstvo.

Maks Veber

On je najznačajniji od zapadnih autora kada je reč o proučavanju etniciteta. Definišuči etničku grupu na osnovu subjektivnog verovanja i zajedničko poreklo on podvlači da izvor etniciteta ne bi trebalo tražiti u posedovanju ovih ili onih osobina već u proizvođenju, održavanju i produbljivanju razlika čija objektivna težina ne može biti odmerena nezavisno od značenja koje im pripadaju pojedinci o svojim društvenim odnosima. Etnički identitet se po njemu izgrađuje na osnovu razlike. Privlačnost među onima koji sebe doživljavaju kao pripadnike iste vrste nerazdvojna je od odbojnosti prema onima koji bivaju doživljeni kao stranci. Svest o pripadnosti se ne stvara zahvaljujući izolovanosti nego međusobnim suprotstavljenim razlika, koje ljudi ističu da bi ustanovili etničke granice. Sadržaj etničkog zajedništva je vera u jednu naročitu čast. To je etnička čast zahvaljujući kojoj se različiti stilovi života zaodevaju vrednostima.

Frederik Bart

Završavao je i razradio ono što je započeo Veber. U svom predgovoru (u jednom zborniku radova) O etničkim grupama i njihovim granicama ukazao je na to da se do tog vremena (1960. je objavljen zbornik) pod pojmom etnička grupa podrazumevala populacija koja se kao prvo u velikoj meri održava biološki, kao drugo ima zajedničke osnove, kulturne vrednosti koje se ostvaruju u manifesno jedinstveno kulturnim formama, kao treće predstavlja prostor komunikacije i interakcije, kao četvrto čini je skup članova koji sebe identifikuju i u očima drugog bivaju identifikovani kao kategorija koju je moguće razlikovati od ostalih kategorija istog reda. Ključni pojam njegove teorije su etničke granice. On kaže ono što se prenosi kroz vreme nije kulturni arsenal već granica određene grupe. Unutrašnji sadržaj se menja a granice opstaju. Etničke granice impliciraju interetničke odnose. Etnički identitet se formira i opstaje upravo kroz dodire sa drugim etničkim grupama. Etničke grupe po njemu predstavljaju kategorije askripcije i identifikacije koje sprovode sami akteri pa im je dakle osnovna odlika da organizuju interakciju među pojedincima. Da bi se razgraničila prema drugima kako bi sebe identifikovala etnička grupa izabira iz svoje kulture, ne sve, nego samo određene znakove koje smatra važnim. To mogu biti neki elementi nošnje, neki običaji, dijalektalni izrazi, a ne celokupna nošnja, svi običaji ili ceo (sav) jezik. Identifikacija jedne osobe kao sunarodnika ili saplemenika podrazumeva zajedničke kriterijume u pogledu vrednosti i procenjivanja koja stvaraju osećaj da osobe iz jedne grupe igraju istu igru. Skrenuo je pažnju sa pojma kulture na pojmove proces i odnos. Etnička grupa nije stanje, već proces koji neprekidno traje i kroz odnos sa drugima gradimo neke simbole i ono što mislimo da stvaramo (a ne ono što stvarno jesmo).

- samoodređenje i identifikacija- neprekidni procesi identifikovanja drugih entiteta i njihova klasifikacija

Suština unutrašnjeg etniciteta je organizovanje života unutar zajednice (nije dovoljan isti jezik, običaji već cela simbolika - govor tela... kojim se razlikuje pripadnik od nepripadnika; npr. stranac ne može primetiti sistem signalizacije i ne može ga savladati)

- ono što postaje simbol (opanak, šajkača, rakija šljivovica...) pripadnici naše etničke zajednice doživljavaju na jedan način (kroz predstavu, vrednoću....) Dok za one koji nisu našeg etniciteta ne znači to već samo jedan predmet koji ne predstavlja ni dobro ni loše.

Antoni Smit (Nacionalni identitet)

On kaže da za neke autore etnicitet poseduje iskonsko svojstvo. Postoji u prirodi van vremena. Predstavlja jednu od datosti ljudskog postojanja To gledište je dobilo izvesnu potporu iz socio-biologije gde se etnicitet smatra produžetkom procesa genetskog odabiranja i inkluzivne (sadržaj) podobnosti.

Druga krajnjost je shvatanje etniciteta u situacionom smislu. Pripadanje etničkog grupi stvar je stavova, percepcije i sentimenata koji su nužno prolazni i promenljivi, varirajući sa konkretnom situacijom u kojoj se subjekt nalazi. Sa promenom situacije pojedinca menjaće se i njegova grupna identifikacija ili će bar značaj svih ovih identiteta i diskursa kojih se pojedinac drži varirati za njega iz razdoblja u razdoblje i od situacije do situacije. To omogućava da se etnicitet instrumentalno koristi radi unapređivanja individualnih ili kolektivnih interesa, naročito interesa konkurentskih elita koje treba da mobilišu mnoštvo pristalica za podršku njihovih ciljeva u borbi za vlast. U toj borbi etnicitet postaje korisno oruđe. Između te dve krajnosti nalaze se oni pristupi koji naglašavaju istorijske i simboličko-kulturne atribute etničkog identiteta.

Primordijalisti su uglavnom političari – model identiteta koji se oslanja na tradiciju koja se nikada ne menja i ne zavisi od promena u društvu, odnosno društvenom okruženju. Instrumentalistička ili situacijska teorija – identitet se menja u zavisnosti od sitacije.

Isajiv je smatrao da se etnicitet javlja u nenamernoj grupi ljudi i njhovih potomaka, yajedničke kulture koji same sebe identifikuju i-iliih drugi identifikuju kao pripadnike te grupe. Jedna osoba, dakle, ne pripada etnočkoj grupi po svom izboru već je rođena u njoj i postaje vezana za nju emocionalnim i simboličkim vezama.

Za Parsonsa etnička grupa je takva grupa čiji se članovi identifikuju i im aju jasno izražen identitet.

Rezler definiše etničku grupu kao distinktivnu socijalnu grupu čiji se članovi odlikuju kolektivnom svešću, određenom kulturom, i vezanošću za određenu teritoriju.

Petrson – rojs tvrdi da je etnička grupa referentna grupa ljudi koji sebe identifikuju ili ih drugi identifikuju kao grupu, akoja deli zajednički stil života.

Etnos je za Isaka isto što i osnovni grupni identitet zasnovan na osećanju pripadnosti i samopoštovanja.

Za ............... etnos je izjednačen sa etničkim identitetom, a etnička grupa kja koristi kulturne simbole je samosvesna gruopa ljudi koji utvrđuju kruiterijume za uključivanje i isključivanje iz grupe.

Za Mostvina etnički identitet je nesvesno upotrebljen obrazac koji služi za orijentaciju osobe prema drugim osbama, a objekat ka kome usmeren može bitiČ etnička, religijska ili bilo koja druga socijalna grupa.

Klajn kaže da je etnički identitet produkt individualne svesti inesvesnih privlačenja ka grupisanju.

Spajser smatra da je opozicija primarna u stvaranju etničkog identiteta. Ovakvi postojani elementi podrazumevaju intenzivnu, kolektivnu svest i visok stepen društvene solidarnosti unutar grupe.

Interakcioni pristup prvi je formulisao Epštaoi?????? Ali ga je razradio Frederik Bart. Za razliku od onih autora koji su smatrali dase etnički identitet može očuvati samo u odsustvu interakcije ižmeđu grupa tj. u iolaciji, pristalice interakcionog pristupa smatraju da se etnički identitet manifestuje upravo kroz interakciju ili kontakt grupa.

Karl Dojč

Zajednica koja dopšta da zajednička istorija bude doživljena kao suština zajedništva jeste, po karlu Dojču, zajdenica komplementarnih obišaja i sredstava komunikacije. To zahteva opremu za rad. Ovaj rad se sastoji u čuvanju, pamćenju, prenošenju, ponovnom kombinovanju i ponovnoj upotrebi relativno širokog opsega informacija, a oprema se sastoji od tako naučenih sećanja, simbola, običaja, proivodnih sklonosti tj. sredstava koja bi trebalo da budu dovoljno upotpunjena da dozole izvođenje tih funkcija. Velika grupa ljudi povezana takvim komplementarnim običajima i ssredstvima komunikcije može se nazvati narod. Provera komplementarnosti svakog skupa komunikacijske opreme je komunikacijska delotvornost odnosno efikasnost. Dojč dakle, daje funkcionalnu definiciju nacionalnosti. Pripadništvo narodu see u suštini sasstoji od široke komplementarnosti društvene komunikacije. Ono se sastoji u sposobnosti da se komunicira delotvornije (efektivnije) sa članovima prve velike grupe, nego sa strancima. Narod se drži zajedno iznutra putem te komunikacijske efikasnosti. Ova etnička komplementarnost nije samo subjektivna nego je i objektivna. Etnička komplementarnot se, po Dojču, razlikuje od ograničenog opsega komplementarnosti koji postoji između pripadnika iste profesije. Efikasna komunikacija između pripadnika iste profesije ograničena je na relativno uzak element ukupnog obima njihovih aktivnosti. Izuzev kada je reč o stručnoj

aktivnosti, ljudi se ponašaju (jedu, razgovaraju, vrednuju...) sličnije svojim zemljacima nego svojim kolegama.

Prikaz osnovnih teorija o Etnicitetu

Prva grupa teorija prihvata primordijalni pristup. Suština ovog pristupa je u tome što se smatra da je pripadništvo etničkoj grupi nenamerno, da se pojedinac rađa s konstitutivnim elementima svog etničkog identiteta ili ih stiče odmah po rođenju. Etnički identitet je, po pristalicama ove teorije, primaran i fundamentalan u odnosu na druge grupe identiteta.

Druga grupa posmatra etnicitet kao proširenje srodstva. To je uglavnom karakteristika sociološkog pristupa. Ovde je naglasak stavljen na sriodstvo kao osnovnu matricu u kojoj se etnicitet ukorenjuje.

Treća grupa vidi etnicitet kao izraz zajedničkih interesa instrumentalističke i mobilizacionističke teorije. Ovde se etnicitet shvata kao resurs podložan mobilizaciji u osvajanju politiške vlasti i ekonomskih dobara.

Četvrta grupa vidi etnicitet kao izraz ekonomskih antagonizama – neomarksističke teorije. Razmatra se odnos između etniciteta i klase koji biva analiziran u okviru teorije o kapitalističkoj exploataciji rada.

Peta vidi etnicitet kao kulturni sistem – neokulturalistički pristup. Ovde se etnicitet posmatra, bar delimično, kao kulturni sistem koji pojedincima omogućava da odrede svoje mesto u širem društvenom poretku.

Šesta grupa doživljava etnicitet kao oblik društvene interakcije. Etnicitet se smatra kontinuiranim procesom dihotomizacije između članova grupa i autsajdera koji zahteva da bude izražen i bude potvrđen u društvenoj interakciji.

Domaći autori o etnicitetu

Petar Vlahović, Dušan Bandić, Radomir Rakić, Slobodan Naumović, ordana Ljuboja, Edit Petrović, Mladena Prelić i Mirjana Lukić-Krstanović.

Najuticajniji rad Bandića – “Etnos”. On je uveo pojam idealni tip, totalni model etničke zajednice koji sadrži ove klasične elemente etničkog identiteta (zajedničku kulturu, biološku povezanost i interes). Etničke grupe u različitoj meri odgovaraju tom totalnom modelu ka kome gravitiraju. To znači da nijedna etnička grupa ne zadovoljava totalni model.

Nedostatak objektivnih faktora se nadomešta simboličkim zamenama i subjektivnim značenjima tih simbola. Bandić je pojam nacije podveo pod širi pojam etnosa, i to je ono zbog čega ga je kritikovao Rakić – njegov venčani kum.

Vlahović je bio pod jakim uticajem sovjetske etnološke škole tako da je uglavnom razrađivao definiciju i teoriju koju je postavio Širokogorov.

Rakić je smatrao da je etnička grupa skupina istovrsnih jedinki istog porekla blisko uzajamno povezanih, koji tako predstavljaju celinu za sebe, odnosno zajednicu. Etnos je skupina primarne kulture koja deluje kao sistem u procesima i funkcijama u okviru jedne relativno homogene grupe sa stanovišta kulture, etnos je bazično kulturalno grupisan. Etnos predstavlja jezgro, prvu fazu svakog daljeg narođavanja što znači i naroda kao veće skupine etničkog tipa. On predlaže da se termin etnos ne upotrebljava za oblik konkretne ljudske, odnosno društvene skupine, nego za tip zajedništva gruipisanja na bazi istog porekla i kulturalne homogenosti. Kritikuje Bandića zbog podvođenja nacije pod opšti pojam etnos. Po Rakiću, razlika između naroda i nacija je u tome što se čovek u narodu rađa, a za naciju odlučuje ili pristaje. Nacija je za njega grupacija zasnovana na interesima zajedništva, bilo da se kondenzuje iz jednog ili više etničkih skupina, bilo da iz prvog naroda nastane, izdvoji se sa dve ili više nacija. Kvantitativni momenat nema značaja, jer nacija ne mora biti fizički veća od naroda. Etničko i nacionalno su kao model dve stvari koje mogu, ali i ne moraju da budu podudarne.

Nacija

Što se tiče pojma nacije, opšti pregled se može naći kod Janjića – »Rečnik Nacionaliste«. Reč nacija postojala je i pre oblikovanja zajednice ljudi koje se označavaju kao nacije u savremenom značenju. Većina autora vezuje nastanak ove reči za period Rimskog carstva, međutim, ima i onih autora koji smatraju da ova reč nastaje u XVI, a da savremeno značenjwe dobija u XVII.

Natio je reč latinskog porekla izvedena iz glagola – nasci (roditi se), odnosno natus (rođen). Dakle latinska reč natio odrazumeva ideju porekla po svojoj suštini nezavisnu od individualne volje. Nacija, dakle, predstavlja zajedništvo u smislu da je individua u toj naciji rođena i da prihvata njen jezik i običaje – prvobitna upotreba izjednačena sa pojmom etnos u savremenom značenju.

Natio u Rimu uglavnom označava tuđe pleme. Nacija je jednaka gensu – rod koji označava etnos u prelazu u politiku (etnos koji postaje kriterijum za diskriminisanje). To su dva koncepta – etnos u tradicionalnom smislu nije podrazumevao politiku.

Posle perioda seoba od VI do X, reč nacija počinje da označava prirodnu zajednicu koja zauzima određenu teritoriju. Za ovu epohu karakteristično je da je nacija shvatana kao nešto različiti od vlasti tj. nacionalno nije u odnosu sa politikom. U modernom smislu termin nacija se koristi od XIV, mada postoje i neke ranije upotrebe: Dante, u XIII, označava ovim pojmom grupe stranih trgovaca. Pojam nacije se koristio za one druge (npr. Rimljani su sebe zvali populus, a druge nacija).

Na univerzitetima ovog doba, kao i na koncilima rimokatoličke crkve, nacija obeležava grupe uglavnom istog jezika ili teritorijalno poreklo. U Italiji tog

doba ovaj termin obeležava i teritorijalno pripadništvo. Od XVII, pre svega u Francuskoj, a potom u Nemačkoj i Italiji, termin nacija sve više dobija političko značenje i označava one koji vladaju. Tako je on oznaka za kralja i plemstvo, odnosno pojam i reč nacija počinju da se uključuju u državu. Rečnik francuske Akademije iz 1694. određuje reč nation kao zajednički termin koji označava sve pripadnike iste države, iste zemlje, koji žive pod istim zakonom i koriste isti jezik.

Krajem XVIII moderna država se uspostavlja na ruševinama tradicionalne monarhije, a pojam nacije konačno prelazi u oblast ideologije i koristi se kao oznaka za državu i to za njeno legitimisanje, opravdanje njenog postojanja, za potvrđivanje njeenih teritorijalnih prohteva i nastojanja.

Sa nastupanjem trećeg staleža u Francuskoj, nacija postaje njegova oznaka da bi se u toku Buržoaske revolucije poistovetila sa samom revolucijom pa se u tom smislu govorilo o borbi nacija protiv kralja. Francuska revolucija je uzela reč nacija u svoje ruke da bi suprotstavila treći stalež (veliku većinu naroda) privilegovanom plemstvu. Samo je treći stalež mogao da se predstavi kao nacija i bude nacija. Nasuprot ovakvom preklapanju značenja države s jedne i osobene zajednice s druge strane romantizam donosi širu upotrebu posebnog termina nacionalna država koja se odnosi na ostvarenje nacionalnog principa, a koji je proglašen za najvažniji princip u životu naroda, međutim, ova država se ne poklapa s nacijom koja označava moralni i kulturni identitet- sa formiranjem država (XVII) nacija obuhvata najviši sloj. Podanici nemaju razvijenu nacionalnu svest. Sa kapitalizmom uvođenjem narodnog jezika u crkvu dolazi do disperzije, ne samo vlasti, već se i narodna svest menja.

Razlike između naroda i nacije

Na pitanje jesu li narod i nacija jedno isto, postoje u teorijskoj literaturi različiti odgovori, a sve odgovore je moguće svrstati u tri opšte grupe. Prva grupa je ona koja izjednačava narode i naciju. Drugu grupu čine stavovi po kojima se narod nastavlja u naciju, kako kvantitativno, tako i kvalitativno postaje nova, odnosno, drugačija zajednica. Treću grupu čine ona shvatanja koja prave razliku između naroda i nacije, pri čemu se pribegava različitim kriterijumima za razlikovanje. Janjić navodi primer Radomira Lukića.

Elementi koji čine naciju vrlo malo se razlikuju od onih koji čine narod. Proces nastanka nacije pokazuje samo spajanje više zajednica u jednu širu zajednicu iste, a ne drugačije vrste. Narod je po Lukiću, krvnosrodnička zajednica, zajednica ljudi istog porekla koja se razvija tokom robovlasništva i feudalizma. U feudalizmu su u narod uključeni pripadnici exploatsanih klasa, a na taj način narodi prestaju biti krvnosrodničke zajednice i pretvaraju se u teritorijalne zajednice, čime su postavljeni temelji nacije. Nacija je, po istom autoru, čvršća od naroda, zajednička svest nacije je jača, jasnija i obuhvatnija od one zajedničke

svesti koja povezuje ljude u narod. Ova razlika je samo kvantitativna, a ne i kvalitativna.

Drugu grupu stavova posmatramo preko stavova Maksa Vebera. Nacija upućuje na političku moć i na ono što je nacionalno, to je u jednoj grupi ljudi povezanih jezički, verskom i običajnom zajednicom ili istom sudbinom, vezano za ideju o sopstvenoj političkoj organizaciji koja već postoji ili koju ta grupa priželjkuje.

Po Ivanu Urbančiću, nacija je spoj (jezik, kultura, izvorni etnos) sa nečim što se označava kao ekonomsko – političko delovanje.

Karl Dojč kaže da je nacija politička organizacija nacionalnosti, odnosno naroda (to je politički narod). Za njen opstanak nije potrebno ostvarenje državnog suvereniteta, već iznutra stimulisane koncentrisane političke moći, na osnovu široke podrške naroda (većine). Nacija je, dakle, sprega narodne i na njoj izrasle političke zajednice.

Treću grupu stavova čine stavovi Sime Markovića, kojoi kaže da je razlika u tome što je narod etnografaski, a nacija istorijski pojam, odnosno kategorija. Narod je etnografska kategorija iz koje se zavisno od istorijskih uslova može, ali ne mora razviti nacija. Jovan Đorđević, kažwe da je narod nešto dato, nešto što već dugo vremena ostaje nepromenljivo i jednako, dok je nacija nešto stvoreno, nešto što je u toku istorije postalo i postoji. Po Čulinoviću, nacija je za razliku od etničke zajednice unutrašnje svojstvo naroda koje se uspostavlja pomoću istovetnosti nacija.

Po Atlagiću, nacija je viši stupanj zajednice, odnosno naroda, i karakteriše je nacionalna svest koju kod naroda ne nalazimo. U istoriji pripadnici naroda nisu imali osećanje zajedničke, sudbinske povezanosti, koje je veoma karakteristično za naciju.

Za neke autre nacija je u svojoj genezi postojanju nezavisnosti od svega etničkog, prednacionalnog i da za razliku od naroda (kome homogenost i čvrsinu daje krvnosrodnička veza), naciji homogenost daje zajednica na bazi teritorije i ekonomije.

Preobražaj etničkih zajednica u nacije

Po Entoni Smitu, postoje dva osnovna načina preobražaja etničke zajednice u naciju, s tim što se ta dva načina preobražaja nadovezuju na podelu na različite vrste etničkih zajednica.

Prvi način je bio pod pokroviteljstvom države, ishodište mu se nalazilo u lateralnoj etniji, jezgru etničke države. Ta država je tokom svoje postepene centralizacije i birokratizacije pokušala da vojnim, fiskalnim, pravosudnim i administrativnim procesima, uključi i obuhvati srednje klase i periferne regije. Ako bi joj to pošlo za rukom pokazala bi se sposobnom da često neusaglašene

delove populacije spoji u jedinstvenu političku zajednicu zasnovanu na kulturnom nasleđu dominantnog etničkog jezgra.

Inteligencija je u tom procesu imala sporednu ulogu. Glavni akteri bili su kraljevi, ministri i birokrate, dok su aristokrate i sveštenici često zauzimali ambivalentan stav.

Srednja klasa se kao faktor pojavila kasnije. Iako je država rasprostranjivala kulturu i nasleđe koji su u izvesnom smislu pripadali baš aristokratiji i sveštenstvu. Posledica ovog procesa bila je da su nasleđe i kultura aristokratije i sveštenstva postali svačiji.

Drugi način preobražaja je narodniji. Polazio je od manjih zajednica čija su se etnoreligijska shvatanja morala zameniti u većoj meri aktivnim, aktivističkim i političkim samoshvatanjima. Ključ za taj preobražaj bio je proces vernakularne (narodne) mobilizacije. Uski krugovi intelektualaca prosvetitelja uprkos ispoljenim razlikama u reakciji na vesternizaciju i modernost bili su rešeni da pročiste i mobilišu narod pozivajući se na navodnu etničku prošlost zajednice.

U tu svrhu su savremenim generacijama morale obezbediti kognitivne mape i istorijska moralna načela koja su se crpla iz poezije, pesništva i zlatnih doba prošlih zajednica. Nadali su se da će na taj način preobraziti zaostalu tradicionalnu etničku zajednicu u dinastičku, ali vernikularnu političku naciju.

Modeli, osnovni tipovi, vrste nacionalnih zajednica

U literaturi se smatra da postoje dva psnovna tipa nacionalnih zajednica. Prvi tip: zapadni ili građanski model nacije. Reč je o pretežno prostornom

ili teritorijalnok shvatanju. Prema tom shvatnaju i gledištu, nacije moraju posedovati kompaktne utvrđene teritorije. Ljudi i tertorija moraju pripadati jedni drugima, međutim ta zemlja se ne nmože nalaziti bilo gde, ona nije bilo koje zemljište. To mora biti istorijska zemlja, domovina, kolevka našeg naroda., čak i kad to nije zemlja prvobitnog porekla. Istorijska zemlja je zemlja gde se tokom nekoliko generacija vrši uzajaman i blagotvoran uticaj terena i ljudi. Domovina u tom smislu postaje skladište istorijskih sećanja i asocijacija, mesto gde su narodni muidraci, sveci i heroji živeli, radili, molili se i borili. Sve to čini domovinu jedinstvenom. Njeni predeli postaju sveti, tj. postaju mesto dubokog poštovanja i ushićenja čija unutrašnja značenja mogu dokučiti jedino posvećeni, odnosno, samosvesni pripadnici nacija. Drugi element je pojam patrije (zajednica zakona i institucija u kojima vlada jedinstvena politička volja). To sa sobom povlači neke zajedničke regulativne institucije kojim će doći do izraza zajednički politički sentimenti i ciljevi. Uporedo sa rastom osećanja pravne i političke zajednice možemo pratiti razvoj osećanja pravne jednakosti među pripadnicima te zajednice. Njegov puni izraz predstavlja razne vrste prava na osnovu građanstva, uključujući građanska i zakonska prava, politička prava i dužnosti, kao i društveno ekonomska prava. Smatralo se takođe da pravna jednakost pripadnika jedne političke zajednice u njenoj omeđenoj domovini pretpostavljaju izvesnu meru zajedničkih

vrednosti i tradicija među stanovništvom ili bar njegovoj »jezgrovitoj zajednici« drugim rečima, nacije moraju imati izvesnu meru zajedničke kulture i izvesnu građansku ideologiju, skup zajedničkih stremljenja, sentimenata i ideja koje povezuju stanovništvo.

Zadatak obezbeđivanja zajedničke, javne, masovne kulture obavljaju nosioci narodne socijalizacije, pre svega, javni sistem obrazovanja i masmediji. Kada bi država primala nove imigrantske grupe koje su posedovale svoju sopstvenu kulturu trebalo bi da prođe nekoliko generacija, da bi posredstvom nacionalnih nosioca masovne socijalizacije njihovi potomci bili primljeni u krug nacije i istorijske kulture. Istorijska teritorija, pravno - politička zajednica, pravno-politička jednakost njenih pripadnika i zajednička građanska kultura i ideologija - to su komponente standardnog zapadnog modela nacije.

Drugi tip: Nezapadni model nacije javio se u istočnoj Evropi i Aziji. Naziva se još i etničko shvatanje nacije. Njegovo osnovno obeležje je naglašavanje zajednice rođenja i rodne kulture (po Antoni Smitu), dok je zapadni koncept utvrđivao da pojedinac mora pripadati nekoj naciji, ali može izabrati kojoj, nezapadni ili etnički koncept nije dopuštao takvu slobodu. Bilo da napuštate svoju zajednicu, ili ostajete u njoj, vi neizbežno organski ostajete pripadnik zajednice svog rođenja, i zauvek nosite njen žig. Nacija je drugim rečima, pre svega, i iznad svega, predstavljala zajednicu ljudi iste loze. Isticanje loze (pretpostavljene loze) a ne teritorije.

Nacija je po ovom modelu fiktivna, nad-porodica i može se pohvaliti pedigreima i ideologijama koje često iznalaze domaći intelektualci, naročito u istočno – evropskim i blisko istočnim zemljama kako bi poduprli svoje pretenzije. Taj naglasak na pretpostavljenim porodičnim vezama doprinosi objašnjavanju demoskog (izarzito narodskog) elementa u shvatanju nacije. U etničkom modelu narod čak i kada nije stvarno mobilisan u smislu političkog delovanja, ipak predstavlja metu nacionalističkih stremljenja i poslednji retorički apelacioni sud Vođe moraju opravdati svoje postupke ujediniti sasvim različite klase i grupe ljudi jedino pozivanjem na »narodnu volju« čime etnički pojam nacije očiglednije postaje, uslovno rečeno, međuklasni i populistički. Slično tome, mesto prava u zapadnom građanskom modelu, u etničkom modelu zauzima vernakularna kultura (najčešće jezici i običaji). Zbog toga su leksikografi, filolozi i folkloristi igrali središnju ulogu u ranim nacionalizmima u istočnoj Evropi i Aziji. Genealogija i pretpostavljene veze po lozi, narodna mobilizacija, vernakularni jezici, običaji i tradicija – to su elementi vernakularnog, etničkog shavtanja nacije.

Iza suparničkih modela nacije nalaze se izvesna zajednička verovanja o tome šta sačinjava naciju i šta stavlja naciju nasuprot kulturnog identiteta ili kolektivnog. Postojanje tih zajedničkih pretpostavki nam omogućava da (kao što je uradio Antoni Smit) kao bitna obeležja nacionalnog identiteta navedemo sledeće:

- istorijska teritorija (domovina)- zajednički mitovi i istorijska sećanja

- zajednička masovna, javna kultura- zajednička zakonska prava i dužnosti svih pripadnika nacije- zajednička ekonomija sa teritorijalnom mobilnošću

pripadnika nacije

Populus – svaka nacija se može podeliti na elitu i masovno stanovništvo. Razvoj kulture se vezuje za elitu i ono šta ona nudi mora da bide prihvaćeno od širih slojeva. Elita uvodi nešto i, u skladu s njenom inteligencijom, zavisi prihvatanje njenih koncepata. Populizam je suprotan stav – sve što dolazi iz naroda je dobro i prihvatljivo, autentično, a sve što potiče iz elite je veštačko.

Nacionalne manjine

Dva autora – Vesli i Haris – su 1958. naveli osnovne karakteristike nacionalnih manjina:

1) manjine su podređeni segmenti složenih, kompleksnih društava2) manjine imaju specifične fizičke i-ili kulturne osobine koje su obično

slabo vrednovane od strane dominantne društvene grupe, tj. od većine3) manjine su samosvesne jedinice omeđene posebnim osobinama.4) pripadnost se utvrđuje na osnovu porekla, a zajednica je sposobna da

uključi, odn. da usvoji mlađe generacije. 5) pripadnici se venčavaju u okviru grupe svojevoljno ili zbog obaveze.

Nacionalizam

Kod ove pojave moramo razdvojiti pojam i proces nacionalizam. Do konflikta dolazi zato što se ovaj pojam koristi za različite opise. Dušan Janjić ima desetak različitih opisa.

Nacionalizam može označavati:- nacionalni karakter ili nacionalitet- osećanje privrženosti naciji i zastupanje njenih interesa- nastojanja, želje da se ostvari nezavisnost i ujedinjenje nacije- politički program nacionalnog okupljanja i oblik organizacije- procese formiranja nacije u istoriji- učvršćivanje nacije u nacionalno jedinstvo i izgradnju modernih institucija

nacionalne države- jačanje svesti o naciji i političku filozofiju nacionalne države- odgovarajuće političke partije- stavljanje sopstvene iznad ostalih nacija i isticanje posebne misije koju ove

nacija ostvaruje

- doktrinu o svetoj božanskoj izabranosti nacije- nacionalni žar, revnost i nacionalnu individualnost

U Robertsovom rečniku nacionalizam je određen kao egzaltacija nacionalnog osećanja (sentimenta), odnosno, pasionirano prihvatanje i nastavljanje svega onoga što čini osobeni karakter, tradiciju, nacije kojoj se pripada, koje je često praćeno ksenofobijom i određeno željom za izolacijom. Po istom ovom izvoru, nacionalizam može biti i doktrina, politički pokret koji za jednu nacionalnost zahteva pravo da formira manje-više samostalnu autonomnu naciju.

Grupa francuskih autora razlikuje demokratski nacionalizam, koji se još može nazvati libertetski, slobodarski, oslobodilački – s jedne strane, i totalitarni sa druge, on se još naziva i autoritarni, dominirajući, vladajući. Prvi označava isticanje prava svoje nacije na postojanje, kao i isticanje volje za nezavisnošću, odnosno, samostalnošću. Drugi tip nacionalizma izražava volju nacije da se afirmiše podjarmljujući druge nacije.

Malek polazi od toga da u tradicionalnoj terminologiji koju on vezuje za evropsku političku istoriju. Nacionalizam ima dva reda značenja:

- negativno, i ono se svodi na negaciju univerzuma. Ovo značejne ima svoj pasivni i aktivni oblik. Pasivni se odnosi na odvajanje od bližnjih i povlačenje u sebe. Kod aktivnog................... se pokazuje aktivnost koja se izražava kroz evropske ratove.

- pozitivno (neutralno) značenje, u kome se nacionalni fenomen, nacionalizam, vidi kao protivljenje moći imperijalističke okupacije.Malek negativno značenje nacionalizma vezuje za Evropu, a drugo za tzv.

treći svet (pre svega arapski svet). Borba u arapskom svetu, kao i u Aziji, Africi i Latinskoj Americi je nacionalitarna, nasuprot borbi nacionalizma u Evropi i borbi kolonijalnih sila. Period nacionalitarnog okrenut je ka pozitivnosti jer stvara pozitivne vrednosti i institucije. Nasuprot tome, nacionalizam kolonijalnih sila je oličenje političke agresivnosti, etničke dominacije i rasizma. Malek ovu podelu na dva tipa sagledava evolucionistički, jer smatra da je i Evropa imala svoju etapu nacionalitarnog.

Nacionalna unutrašnjost se formira u određenom periodu, i utiče na stvaranje institucije, a samim tim i svesti. Ona se gotovo ne može razdvojiti od nacionalne spoljašjnosti.

Lemberg problem nacionalizma iskazuje kao problem etičkog vednovanja nacionalizma i ističe da je potrebno da se pri tome pođe od ambivalentnog nacionalizam, odnosno od njegove sposobnosti da proizvede dobro, ali i zlo. Vezivanje za nacije pokazuje se u istoriji kao pokretačka snaga za različita delovanja i ponašanja.

Faza nacionalitarnog veoma je značajna za davanje okvira identifikacije i objašnjava, preko nacionalnih simbola, univerzalne vrednosti.

Patriotizam

Patriotizam može biti kosmopolitizam, ali kako Janjić kaže i nacionalistički i šovinistički. Pojam otadžbine (patria) podrazumeva da postoje i neke tuđine. U novijoj istoriji, kriterijum za podelu na domaće i tuđine (tuđinstva) je nacionalnost. U literaturi se odomaćilo jedno značenje reči patriota, a to je afirmativno ili pozitivno shvatanje tog pojma. Biti patriota znači pripadati i voleti ono čemu se pripada. Međutim, tu se onda javlja problem: ako se voli ono čemu se pripada, da li se voli i ono čemu se ne pripada? Osećaj patriotizma iako može biti pozitivan, stvara granicu na »nas« i »njih«. Zbog toga, možda, patriotizam možemo u načelu shvatati pozitivnom tendencijom (orijentacijom) uglavnom teorijski, apstraktno. Međutim, u praxi, patriota se često transformiše u nacionalistu i deluje u skladu sa tim. Smatra se da patriotizam podrazumeva ljubav prema otadžbini, ali ta ljubav prema otadžbini ne znači i mržnju prema drugima. U tom smislu, patriota je onaj koji kroz ljubav prema otadžbini voli i sve ono što je univerzalno, kosmopolitsko. Smatra se čak da je patriotizam neophodan uslov za stvaranje autentičnog kosmopolitizma. Monteskje je smatrao da patriotizam nije prirodno osećanje već rezultat socijalizacije tj. javnog vaspitanja. Donekle bismo patriotizmom mogli da poistovetimo sa nacionalitarnim nacionalizmom.

Internacionalizam i kosmopolitizam

Internacionalizam podrazumeva saradnju između etničkih grupa (naroda), tako da su faktori koji se tu uzimaju u obzir, odnosno činioci društvenih procesa, nacije (naroda). U tom smislu, internacionalizam označava miroljubivu koegzistenciju između naroda i nacija. Međutim, kod kosmopolitizma (mondijalizma) faktor je svet. Nemamo narod ni etničku grupu već gledamo celokupan svet, a faktor je pojedinac. Pravni činilac nije nacija već pojedinac (obezbeđivanje ličnih prava i identiteta) dok nacije variraju kao administrativne celine. Zbog toga, kosmopolitizam možda možemo nazvati savršenim društevnim uređenjem, za razvoj individualizma. Sa jačanjem individualnog i kosmopolitskog nivoa dolazi do veće međuzavisnosti i individualnih sloboda.

ERNEST RENAN

Prvi veliki teoreticar nacije i nacionalizma. On je svoj rad o naciji objavio 1881.g. u Parizu. Satrao je da je nacija dusa – duhovni princip – koji konstituisu dve stvari, prva se odnosi na proslost a druga na sadasnjost. Jedno predstavlja posedovanje zajednickog nasleđa, secanja. Drugi je aktuelna saglasnost i zelja da se zivi zajedno, postojanje volje da se nastavi sa uvažvanje nasleđa koje im je zajedničko. Nacija je konačni produkt dugog perioda rada, žrtvovanja i vernosti. Herojska proslost, značajne ličnosti ljudi, slava... Sve su to društveni principi na kojima počiva nacionalna ideja. Posedovanje zajedničke slave u prošlosti izajedničke volje u sadašnjosti. Zajednički ostvarena velika dela i želja da se to ponovo ostvari- to su suštinski uslovi da bi nacija postojala. U tom smislu zajednička patnja je važnija od sreće. Nacionalna tuga je značajnija od pobede zato što nameće obavezu i zahteva zajednički napor.Postojanje nacije predpostavlja svakodnevni plebiscit izjašnjavanje ( život individue- neprekidna afirmacija nacije), Nacije nisu večne – nastale su i nestaće. Po njegovim predviđanjima biće zamenjene evropskom konfederacijom. Međutim on smatra da je u vreme kada je pisao, postojanje nacija dobro- cak neophodno. Njihovo postojanje je garancija slobode koja bi se izgubila ako bi svet imao samo jedan zakon i jednog gospodara. Smatrao je da je covečanstvojedini cilj kome treba težiti, dok je nacija moralna svest koja dokazuje svoju snagu žrtvovanjem i napuštanjem individualnog u korist zajednice. Pod uticajem je romantizma koristi njihov vokabular ( duša ).

ERNEST GELNER

Smatrao je da je minimalni zahtev za punopravno građanstvo, za delotvorno moralno članstvo u modernoj zajednici – pismenost.Samo osoba koja zadovoljava ovaj minimum moze stvarno zahtevati i ostvarivati svoja prava. U tom smislu samo obrazovni sistem na nivou nacije( nacional. Ranga ) moze da stvari takve potpune građane. Zbog toga je nacija ili nesto (_?_?ovde pojma nemam sta ide :)_?_?_?) veličini strukture ili minimalna politička jedinica u modernom svetu. Obrazovni sistem mora da koristi nekog posrednika tj. neki jezik. A jezik koji se koristi obeležava proizvod koji se dobija .Ako je obrazovna mašinerija efikasna jeni proizvodi će biti zamenjljivi jedni drugima, ali će znatno manje biti spremni (spospbni) da zamene one proizvode ( pripadnike ) koji su stvoreni od strane drugih » rivalskih« mašina. Visko specijalisti se mogu kretati preko obrazovnih granica. Uslovi po kojima nacionalizam postaje prirodna forma političke lojalnosti mogu se sumirati u dva uslova:

1. svaki čovek je činivnik ( službenik)2. službenici nisu horizontalno pokretljivi – ne mogu se

normalno kretati iz jedno jezičke sredine u drugu.Čovjek zato ne potaje nacionalnista zbog sentimenta ( sentimentalnosti) nego zgob iskrene , objektivne i prektične neophodnosti, iako im ona može biti relativno nejasna. Kontrast situaciji u kojoj se javljaju dva pomenuta uslova predstavlja drušvtevni poredak kakav je npr. Srednjovjekovni hrišć.

Ili islamski svet do upliva modernizma. U takvim uslovima službenici su bili podklasa totalnog društva jer nije bilo potrebe, težnje i mogućnisti da se oni šire zajednosa društvom. U isto vreme službenici su bili horiz. Mobilini unutar granica pismenosti iverpvanja u okviru kojih su bili opismenjeni. Muslimanski pravni teolozi saznanjem pisanog arapskog ili srednjovjekovn. Činivnici sa znanjem latinskog mogli su biti zposleni i zamenjeni jedni drugima unutar cele regije unutar koje je njihova religila bila dominantna. Unutar relig. Zona nije bilo većih prepreka slobodi trgovine intelektom. Takav svet je zamenjen svetom sa nacionalnim granicama koji je stvorio ozbiljne prepreke za službeničku pokretljivost i uzajamnu zamenjivost , i u kome su slu+benici nestali kao takvi . Svaki čovek je postao pismen. Navcionalizam je u suštini nametanje visoke kulture društvu, u kome su pre toga niže kulture bile prihvatane od većine, pa čak i od cele populacije. To znači da je opšte širenje jezika koji je posredovan školom i akademski nadziran ( kontrolisan) ozakonjeno za potrebe i zahtjeve precizne birokratske i tehnološke komunikacije. To je uspostavljanje anonimnog, bezimenog , bezličnog društva sa uzajamno zamenljivim atomizovanim individuama koje su držane ( kontrolisane) odozgo kulturom koje dele. Pre toga postojala je složena struktura lokalnih grupa koje su održavene narodnom kulturom. Nacionalizam se međutim predstavlja kao nesto što se bori zsa upravo navodno narodnu kulturu, a ustvari je degradacija narodne kulture. Osnovni problem je kako pronaći razlog postojanja nacije. Stvaranje narodnih jezika je razlog razgradnje velikih sistema i opismenjavanje.Visoka kultura je kultura viših slojeva i predstavlja se kao dominantna.nacija je manipulacija navodno je za narodno za narodnu kulturu a ustvari je prirondi odgovor na nove uslove.

KARL MARKS

Daje drugačiji pogled na nacije i o nacionalnim problemima. Istorija se može sagledati kroz sukob tlačitelja i potlačenih, ugnjetača i ugnjetenih, koji stoje u stalnoj opoziciji jedni drugima.Ova opozicija se može predstaviti različitim pojmovima: slobodni i robovi, patrijci- plebejci.Borba se završava ili revolucionarnim i rekonstituisanim društvom, gde ugnjetavani postaju ugnjetači ili zajedničkim propadanjem sukobljenih klasa. U Marksovo vreme društvo je bilo podeljeno na dve kalase buržoazija i proleterijat. Za Marksa su društvene klase pravi akteri u istorijskom procesu.lokalni i nacionalni razvoji čine sam neznatan deo proces ili dešavanja iako se može desiti da nacija bude nosilac razvoja čovečanstva za vreme prelomnih trenutaka u istoriji. Nacije, države i gradovi treba da budu proučavani i vrednovani u kontekstu i iz perspektive mesta koje zauzimaju u klasnim odnosima i borbi koja se odigrava na globalnom planu. Nacija je izraz buržoaskog ineresa, ali buržoaska

domovina se ne odnosi na potencijale zemlje u pogledu progresa, niti na naciju shvaćenu u demokratskom smislu, nego na skup institucija i običaja, zakona i ideja koje osveštavaju pravo na svojinu velikih razmera. Pisao je Marks da buržoazija smatra da se nacija sastoji samo od kapitalista, te je zemlja (teritorija) kapitalistička tj. pripada kapitalistima. Marks je takođe pisao da je proleterijat kao klasa potpuno drugačiji od svih drugih klasa. To je klasa koja sebe ne vidi kao klasu u društvu koja nije priznato i prepoznato kao klasa i koja u savremenom društvu predstavlja smrt svih klasa, nacionalnosti... Marks piše da »radni ljidi« nemaju domovinu , svoju zemlju i da nacionalne razlike i antagonizmi svakoga dana postaju sve slabiji. Daje slikovit primer »Nacionalnost radnika je radnička, trguju sami sobom, vlada je kapital, vazduh je fabrički, zemlja je nekoliko stopa pod zemljom«.

Marx i Engels su ukazivali na činjenicu postojanja velike i univerzalne porodice ljudi koje zna svoj interens i zna da je cela ljudska rasa ista. (neki su istiji - Džordž Orvel »Životinjska Farma«). Radnička klasa kao subjekt istorije može da misli jedino u internacionalnim terminima. Inernacionala ne priznaje zemlje - države. Želi da ujedinjuje - ne da uništava. Princip nacionaliteta je da želi da deli narod od naroda i koristi se od strane tirana kako bi se stvorile predrasude i antagonizmi. Proleterijat je nezavisan od nacionaliteta i bori se za zajedničke interese proleterijata u celom svetu. U kasnijem periodu Marks i Engels su revidirali neke stavove delili su nacije na istorijske, velike i moćne (Mađarska – Ugarska, Poljska i Nemačka) i male, neistorijske (slovenske - Češka). Zalagali su se za nacionalnu emancipaciju pojedinih nacija. Smatrajući da nacije moraju biti oslobođene svojih osvajača kako bi radnici mogli da misle u internacionalnim pojmovima i da osjete univerzalnu solidarnost radničke klase.

U komunističkom manifestu Marks ukazuje na to da je borba proleterijata protiv buržoazije ipak u prvom redu nacionalna borba, ističići da proleterijat svake zemlje mora pre svega srediti stvari sa svojom burž. Smatrali su da prolet. Prvo mora zadobiti polit. Premoć mora da postane vodeća klasa. Nacija mora konstituisaati naciju ali ne u burž. Smislu reči. Da bi bila sposobna za borbu radničaka klasa mora kod kuće da se organizuje kao klasa a njena sopstvena zemlja mora biti nužna arena u kojoj se borba odigrava. Marks nije stvorio celovitu teoriju o nacionalizmu iz nekoliko razloga

1. preovlađujuća ideja o klasnom društvi svih epoha je ideja o vladajućoj klasi, u nemačkom nacionalizmu nije mogao da vidi ništa osim ekonom. Interesa.

2. Marksovo shvatanje istorije kao istorije klasne borbe podrazumeva da proleterska revolucija treba da sledi burž. I da treba da izazove

dikdaturu proleterijata kao korak ka komunističkom društvu. Bio je za bezdržavno društvo slobodno od klase burž. Kao dugoročnog cilja. Takav proces ne ostavlja prostora za nacionalizam naročito sto je glavni cilj nacionalizma stvaranje države a ne njeno uništanje.

3. Uverenje da proleterijat treba da prevaziđe (transcendira) nacionalne identitete i da sebe prepozna kao deo velike čovečanske porodice.

Moguće je izvesti neke paralele između marksizma i nacionalizma što je i dovelo u nekim zemljam do ujedinjenja ove dve ideologije. I nacionalizam i nacionalizam su pokreti za spasenje ( spasilačke) oni opisuju trenutnu situaciju kao ugnjetačku u kojoj po marksizmu idnividue žive otuđene živote a u nacionalizmu idnividue su izgubile svoj identitet. Razlike:

- nacionalizam u prvom redu ističe kulturu marksizam ekonomiju.Marksisti otkrivaju svoje neprijatelje u kaitalistima bez razmatranja nacionalne pripadnosti dok nacio nalnalisti neprijatelje vide u onima koj kvare ili ugnjetavaju čistotu nacije.

- Drugačije tumačenje prošlosti. Marksisti prihvataju prošlost da bi je prevazišli dok nacion. Traže inspiraciju u prošlosti kako bi je povezali sa sadašnjošću i tako obnovili prvi oblik nacionalnog karaktera.

BART

Ukazao je na etničke granice kao na onaj aspek enticiteta koji predstavlja suštinu problema.Ono pšto se prenosi kroz vreme nije kulturni arsenal nego granica određene grupe .Unutrašnji sadržaj se menja- grranice opstaju. Entičke granice zavise od inreetničkih odnosa. Etnički identitet se formira i opstaje zahvaljujući dodiru sa drugim etn. Grupama a ne uprkos njima. Skrenuo je pažnju sa obektivnih parametara priadnosti na subjektivni doživljaj , proces i odnos sa drugima.