Библиотека:

Свети Петар Цетињски

КОЛО:

Свете Тајне и свете врлине

Књига.

Са благословом

Митрополита Црногорско-приморског.

зетско-брдског и скендеријског АМФИЛОХИЈА

Издавачка установа Митрополије Црногорско-приморске

Уредник:

Протојереј Радомир Никчевић

Наслов оригинапа:

С. Тимофей, ПОСОБИЕ ПО АСКЕТИКЕ ДЛЯ СОВРЕМЕННОГО ЮНОШЕСТВА

"Паломникъ", Даниловский благовестник, Москва, 1999.

Са р у с к о г :

Наталија Шакић

Корице:

Мирко Тољић

Штампа:

Штампарија Митрополије Црногорско-приморске

"Свети Василије Острошки", Никшић

Прот. Тимотеј Сељски

ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА

ЗА МЛАДЕ (И ПОЧЕТНИКЕ)

ЦЕТИЊЕ

2001.

Издавач:

ПРЕДГОВОР

Књига која је у вашим рукама намењена је превасходно младима који су добили православно васпитање у детињ-ству, а са циљем да им се олакша превазилажење тешког

периода младалаштва, обремењеног многим саблазнима и иску-шењима, а да при томе не изгубе своју веру, не запрљају своју савест, већ да постану свесни православни Хришћани.

Много тога што ћемо овде рећи биће тешко схватљиво за некога ко нема одговарајуће духовно искуство. Није могуће мимоићи или се не дотаћи ових питања, а тешко да ћу успети и да се изразим о њима језиком који је свима разумљив. Овде се не ради о узрасту читаоца. Постоје особе, које редовно одлазе у цркву, али ништа слично нису преживеле и никада неће схватити основну идејну концепцију ове књиге, јер је нису доживеле свим својим бићем.

Главна тема је обраћење човека Христу као посебно та-јанствено искуство, као духовно преображавање, као коначни преокрет своје воље и свести о самом себи, после кога човек осе-ћа и себе, и своје биће, и заиста постаје Хришћанин.

Житија Светих су препуна таквих обраћења. О чињени-ци тако великог преокрета у човеку говорили су и Свети Оци, од којих су нама најближи и најјаснији текстови Светог Теофана Затворника.

Свети Оци разумеју и говоре о потреби свесног обра-ћења Христу, али како су се они подвизавали у побожнијим вре-менима, они не описују увек обраћење као духовни преокрет,

6

који се често дешава услед дубоког унутрашњег потреса, као што је онај, који је Павле доживео на путу за Дамаск, када је њега, који је још одисао злобом према Христу, изненада озарила небеска светлост, а он чуо кротки глас Онога Кога је гонио, тако да се ускоро сам гонитељ преобратио у пламеног проповедника и Апостола. У времена хришћанског благочешћа православна деца су одрастала потпуно у другачијој атмосфери него што је данас, па чак и у данашњим породицама верника и школама веронауке. Свет је ипак био другачији, није био толико огрезао у злу као у данашња времена. Савременик Пушкина или Шмељова се нека-ко глатко, и неприметно и за самога себе, окретао својом вољом према Христу и зато није било потребно да мења свој начин живота. То је разлог што обраћење човека Христу, његов прео-бражај од формалног Хришћанина у духовног и свесног ратника Небеског Војводе није био предмет разматрања црквених писаца, и они су ретко на овом питању задржавали пажњу. Тек су Свети Теофан Затворник у своме делу "Пут ка спасењу" и Свети Иг-њатије Брјанчанинов, говорећи о Светој Тајни Крштења, почели да говоре о обраћењу као о кључном моменту у целокупном духовном животу. Било је то време када су многи Хришћани ос-тали Хришћани само по имену, по уобичајеном начину живота, због општеприхваћеног државног уређења, али не и по савести, по срцу или из ватреног убеђења. Вера је све више слабила у њима.

За наше време, када је целокупно уређење живота све-сно подређено изразито антихришћанском духу, веома је важно обраћење као такво, и оно се скоро увек одиграва драматично. Паралелно са тим дух компромисног помирења, карактеристичан за савремено Православље у свету, и тежња за уклапањем са све-том, довели су до тога да се на обраћење некако заборавило. Многи се поново задовољавају вером, која има само спољашња обележја, и која се своди само на испуњавање низа прописа.

На оно што је написано о обраћењу Христу, надовезало се и све остало у књизи. Због овакве теме нехотице је настала потреба за одговарајућим читаоцем, који ће по својој души, по

7

својој животној причи, схватити о чему се заправо овде говори. Из тог разлога покушаји православног казивања о етици за мла-де, које су предузели неки савремени црквени аутори, нису по на-шем мишљењу дали задовољавајуће резултате управо са тог ас-пекта. Често младе само уче ономе што је добро, али без обра-ћања пажње на тај преломни моменат, после кога човек постаје свесни Хришћанин.

Остаје последње питање: на кога да насловимо наш уџ-беник, с обзиром на то да он неће бити занимљив ни за многе одрасле, а камоли тек за младе? Рећи ћемо следеће: књига је на-мењена за читање у кругу православне породице, у вези са неким питањима рачунамо на помоћ старијих, који ће лакше схватити, препознати и пренети младима оно, што је изнето на овим стра-ницама.

УВОДНА РЕЧ

Драги читаоци! Наша књига упућена је свима вама који верујете у Бога,

који бисте желели да живите достојно своје вере, који знате шта је то људска душа и да је она бесмртна, свима, ко је бар чуо о заповестима Божијим, ко зна да оне уче добру и ко бар воли добро и тежи њему. Уколико су за вас појмови о Богу, о савести, о добру и о злу, само нешто далеко и апстрактно, што смета угодном животу, онда би требало да говоримо о оним наукама које изучавате у школи - физици, хемији и биологији - и да раз-јаснимо оно што не пише у уџбеницима, а што логички произ-лази из наука које изучавате. А ево шта произлази: свет није могао сам од себе да настане и да даље опстаје; живот се не може свести само на кретање атома и молекула; материјални закони само произилазе из духовних закона, и најзад, нарушавање ових последњих је погубно и опасно за човека и живот свих бића на земљи.

Покушавајући у почетку да одбаци и побегне од Богом датих моралних закона, човек се опет поново враћа на њих. Уко-лико нису имала утицаја морална убеђења, нодаци објективних наука говоре сами за себе. Све до недавно многи људи су покуша-вали да се сакрију од Бога, прибегавајући физици и биологији, али управо тамо су се још стварније суочили са Њим. Може ли се побећи од Свудаприсутног? Може ли се сакрити од Бога беже-ћи у ону науку чије законе је Он Сам установио? Спољашње знање о Богу, до кога доводи наука, може да пробуди успавану душу. Али, то није довољно. Потребна је истинита вера, која

9

доводи не само до буђења већ и до исцелења душе,познања Бога не спољашњим убеђивањем, већ путем унутрашњег општења у срцу.

Најтипичнија особина вашег младалачког узраста је упра-во у томе, што ваша душа неочекивано открива неки унутрашњи извор сазнања и почиње да посматра свет другим очима. Ова нова врста знања није у домену разума, већ осећања, и зато за младиће и девојке, који их осете, кажу да они „губе главу". Ма шта да вам одрасли говоре, ма шта да вам напомињу и ваша сопствена разми-шљања, која сте до скоро и сами имали, ви осећате да су све те ре-чи упућене из срца које не осећа исто што и ви сада. И млада душа одбацује све познато и уобичајено. Живот који нас окружује и људи, чак и најближи, чине нам се туђи и хладни - уколико, нар-авно, и они нису опијени истим омамљујућим мирисом младости.

Дојучерашња деца осећају се паметнија него пре, знају више о животу, боље схватају његову тежину. И заиста, у дана-шње време знање о животу, његово унутрашње познање, не мо-же се научити у школској клупи. То је почетак рушења ауто-ритета, све се разматра и критикује. "Тате, маме, учитељи - ма шта они разумеју? Само ми дају задатке: уради ово или оно, пето или десето, саопштавају нешто из ових или оних области знања, али при свему томе они уопште нису у стању да схвате шта се догађа у мојој души.... А шта се заправо тамо догађа? Не бих знао тачно да опишем, али у сваком случају нешто јако велико и важно, што не одговара ономе што нас уче у школи, ни апстрак-тним причама одраслих, који нас уче животу. Они нас, наравно, уче животу, али живот наше душе у овом моменту је сасвим дру-гачији. Зато сада за нас и не може постојати ауторитет, осим у кругу наших вршњака, који су као и ми одбацили ауторитете и сами схватили шта је живот" - то су укратко мисли младе душе о проблему очева и деце.

Срећа је када млада душа, инстинктивно тежећи узви-шеним и благородним циљевима, успе ипак да их правилно пронађе. Нажалост, у стварности веома често не буде баш тако...

Не жури, душо, која си изненада постала одрасла и паметна! Па ти још ниси имала ни двадесет, ни тридесет, ни че-

8

10

трдесет година, ти још не знаш шта мучи људе у тим годинама. А онај ко је напунио већ те године имао је некада и тринаест, и петнаест, и осамнаест година. И узалуд ти мислиш да су одрасли заборавили те године, када су сами попут тебе "ходали на глави", несхваћени ни од кога, преплављени бујицом осећања одраслих, која није праћена и повећањем разумности.

Покушајте да осетите и замислите да се одрасли (или бар неки од њих), када ти се обраћају, налазе са друге стране ви-соке ограде, на коју се сада ти успињеш, и објашњавају ти какве су све чворуге они задобили док нису стигли на другу страну. Јер исте духовне опасности чекају и тебе, и све оне који ће доћи после тебе....

Многи песници и писци, размишљајући о младости, упо-ређују овакво стање у књижевној метафори са лептирићима, ко-ји се ноћу скупљају око пламичка свеће. Да ли сте можда и сами имали прилику да се уверите, како ови јадничци лако опрље своја крила и гину? Поређење није толико лепо, колико је суро-во. ЈТично уверавање у реалност постојања ноћног пламичка који подрхтава завршава се смрћу. А смрт није игра.

А шта је овај пламичак свеће у поређењу са сунцем? -Исто што и ваше ново унутрашње душевно знање у поређењу са Божанским умом и хришћанском мудрошћу. Сунчева светлост је необухватна на земљи, она постоји и не пече. Пламичак свеће се види тек у мраку, он мами себи, он омогућава да се нешто изблиза види, али за лептирића који га је дотакао он представља смртну опасност.

О, како често младост напушта стварно Сунце Истине и уместо Њега узима свећицу свог сопственог унутрашњег сазнања, упуштајући се са њом у таму греха! Како је ретко она у стању да верује речима одраслих, а ако их понекад и послуша то је више због спољашње принуде. Колико је само деце која, иако су их од детињства учили вери, молитви и црквеној побожности, у овим годинама некако у истом тренутку губи и једно, и друго, и треће. Њихово "Ја" за њих почиње да има велики значај. То "Ја" тра-жи лако и брзо самопотврђивање и самоизражавање. Млад

11

човек, који је престао да буде дете, одједном види да је свет око њега довољно прљав и окрутан, и уколико су се одрасли раније ј о ш трудили да сакрију ову прљавштину од њега, већ је само то довољно да им он више не верује. Сада је много лакше и пријат-није послушати онога ко ће ту прљавштину да назове сладошћу, притом потпуно законитом, природном и пристојном, а на жа-лост још и општеприхваћеном! И ево млада душа, која тражи засићење својих нових осећања и стремљења попут одраслих, већ је спремна да се баци у овај вртлог страсти, да се главом загњури у њега, да би тек после тога осетила смрад греха.

Човек је биће, које се на све може привићи. Чак и ако дуго радимо у штали, и њен мирис престаће да нам смета. Да ли ће имати кад да дође себи онај који од малена живи греховним животом? Да ли ће имати прилику да схвати да грех уопште није сладак, чак и када се навикнеш на њега? А ако се предомисли, да ли ће пронаћи снаге у себи да устане и врати се на некада давно занемарени Христов пут - пут истине, добра и чистоте?

Започевши овај разговор, ми не знамо у каквом се ста-њу налазите ви, наши млади читаоци. Да ли сте тежећи да упоз-нате живот прошли кроз "ватру и воду", што су у суштини само блудећи ноћни пламичци искушења и мутни, блатњави вртлози страсти? Да ли сте упознали грех и у којој мери? А ако нисте, зашто се уздржавате од њега? Да ли само због спољашњих заб-рана и претњи одраслих (које се временом све лакше и лакше савлађују), или ради оних унутрашњих баријера, које називамо страхом Божијим и савешћу?

Хоћеш ли, благоразумна душо, да погледаш у такво ог-ледало у коме би могла да видиш себе саму? Да видиш своје одрастање, своја сопствена осећања и искушења. Хоћеш ли заи-ста да видиш? Само хајде, да се прво договоримо да ћеш, сагле-давши себе и свој живот, бити пажљива према себи, и да ћеш причекати са одбацивањем бар једног, само једног ауторитета на земљи. Ако желиш, не мораш да верујеш нама учитељима и ро-дитељима. Али, како да не верујеш огледалу, у коме се у пот-пуности види сав твој животни пут? Немој само тежити да видиш

14

они, ма како то било чудно, живе живот бесмислено и не узима-ју од њега оно што је најнужније и најпотребније.

У стварности не само да живот живимо само једном, већ и кроз младост пролазимо само једном у животу. Свака година младости је непоновљива, а њени губици ненадокнадиви. Оно што је изгубљено и није урађено у 43 . години живота, може се надокнадити и у 44. , а оно што је изгубљено у 16., много је теже повратити у 17. Немогуће је повратити годину младости која је непромишљено и безвредно проживљена.

Најдрагоценије благо за човека је смисао његовог жи-вота, његов циљ, притом узвишен и вредан. У младости много тога утиче на проналажење смисла, да не дође до грешке у из-бору коме треба посветити цео живот. Дешава се да људи тек у старости открију смисао, када више не могу да служе правом циљу - са колико таквих примера се сусреће сваки свештеник у цркви... Ако ри прихватио Христову веру као своју - може се са увереношћу рећи да твоја младост није прошла узалуд, ти си узео од ње најважније. Зато младост, која је прошла у проводима, отишла је у неповрат и оставила за собом духовну пустош.

Дакле, тражи од живота велике ствари, пре него што се утопиш у његовим ситним сладостима и насладама, које врло често нису нимало наивне. А највеће што можеш да тражиш је -вера у Бога и врлине, које омогућавају да општимо са Њим. У детињству све оно што је добро задобијамо лакше, без много труда, али зато оно није постојано. Сада ће пут до врлина бити за вас тежи, али прошавши га ви ћете постати верни синови Бо-жији, задобићете тако велико духовно богатство, које није мо-гуће сада ни описати, и схватићете да је само ради тога вредело живети. Желите ли да изаберете тај тежак пут до небеских и веч-них вредности? Управо ће то - како га изабрати - и бити тема ове наше књиге.

РЕЛИГИЈСКИ КАРАКТЕР СВИХ ЕТИЧКИХ НОРМИ

Млади људи не воле када им држе предавање о моралу, када им се дају посебна упутства о томе шта је добро, а шта лоше, шта треба да се ради, а шта не треба.

Само је малој деци довољно, када им се једноставно и директно каже како треба да поступају и то потврди примером. Детету, пак, које постаје човек, већ су потребна објашњења, зашто су неки поступци добри, други недобри, а трећи већ потпуно грешни.

Ваше младе године, пре ступања у свет одраслих, саме се буне против моралних норми и заповести, њиховог испуњавања које се тражи од вас без објашњења. Разум младог човек спре-ман је да одбаци све што му није разумљиво и разјашњено. Осе-ћања младог човека одбацују скоро све што се са њима не слаже или им је страно. Воља младог човека не трпи ништа што није у складу са њеним жељама.

Хришћанство није неки посебан морал; оно није суво-паран и морални кодекс, и није просто скуп некаквих заповести. Хришћанство је истински живот са Богом у Исусу Христу, у Ду-ху Светом. Док су вас као дете водили у цркву ви сте видели свет из бајке, који се сасвим разликује од свакодневног живота. Деца заиста могу да живе у таквом свету. Али, сада долази време на-пуштања чудесног света дечијих бајки, када треба поново стећи своју веру, на којој би се темељио целокупан живот одраслог чо-века, са свим његовим тешкоћама и невољама. 2 Православна аскетика за млалс (и почетнике)

Учење било које религије иеминовно произилази из њене опште животне философије, тј . одговора на основна питања:

- Да ли Бог постоји? - Какав је Он, Ко је Он или шта је Он? Да ли Он може

да жели и да захтева нешто од човека? - Може ли и треба ли човек да општи са Богом, и како? Обратите пажњу на то да ма по каквим правилима људи

уређивали свој живот, увек су та правила условљена одговорима на постављена питања. Као пример можемо навести две тачке гледишта, које су прихваћене у данашњем свету, а са којима сте и ви можда упознати, макар површно.То су марксизам и хума-низам. За марксисту је одговор на прво питање јасан: Бога нема и два друга питања аутоматски отпадају. Човек је настао од мај-муна и од рада, човек је врхунац развоја природе, па зато је он и критеријум свих ствари, притом не човек као појединац, већ чо-век као биће заједнице. Људско друштво се само креће напред према светлој будућности, те оно заправо замењује Бога. Отуда произилази и морални закон. Његова прва заповест је - оданост идеји комунизма и прогреса. (У свим религијама, укључујући марксизам, прва заповест је: „воли бога", разлика је само шта се под тим богом подразумева). Даље одавде произлази следеће: није добро убијати човека, јер је он круна природе, али окорелог реакционара, који је против прогреса, дозвољено је и треба га убити, јер он смета комунистичком божанству - „напредном чо-вечанству".

По тој философији човек је настао колективним радом - отуда произилази морална норма поређења са колективом. Ма-њина увек треба да се потчињава већини, индивидуалне способ-ности, које не служе напредном колективу (богу марксиста), могу да буду само штетне. Човек је мера свих ствари - те и само име овог бића већ звучи гордо, гордост постаје врлина, само да се не супротставља колективу. Марксисти обично осуђују крађу, јер је она атак на имовину колектива (читај: божанства), међутим крађа од експлоататора (угњетавалаца) и реакционара заслужује само похвалу.

19

Могли бисмо да наставимо са анализом комунистичких заповести, али и без тога је јасно главно: ни једна морална норма није случајно прихваћена. Све оне произилазе из опште поставке овог погледа на свет: нема Бога на небу, прогресивно револуци-онарно човечанство, којим управља напредна партија, прогла-шено је за бога. Служење и жртве томе богу по дефиницији се називају добром, а противљење или само равнодушност према њему - злом.

Уместо марксизма у данашње време све је распростра-њенији хуманистички поглед на свет, такозвани „хуманизам". И овде је исто највиша вредност и мерило свега човек, само не ви-ше човек у колективу, већ човек као посебна индивидуа. Посто-јање Бога као Праизвора од кога потиче целокупни створени свет се не пориче директно, међутим под „божанством" се не подразумева жива личност, већ само скуп свих закона постојања, на којима се темељи овај свет.

Поштуј ове законе, изучи их, користећи их за себе и те-жи здрављу и срећи - у томе се састоји целокупан однос са та-квим богом. А к о се у марксизму под богом подразумева напред-но човечанство, у хуманизму је то индивидуа, односно своје "Ја". Отуда произилази и једноставан морални закон: све што користи мени и моме добру сматра се добрим. Истина, при томе се огра-ђују, говорећи да ће причињавање зла другом човеку на инди-ректан начин и мени штетити. Подразумева се да се и у овој ре-лигији не одобравају такве ствари као што су убиство, крађа, неумерени блуд, сексуалне изопачености и други смртни греси.

Овде се не забрањује прибегавање религијским обреди-ма, учење метода улазака у некакав духовни свет (као што се у марксизму негира све натчулно), већ се чак и препоручује. У свом општењу са невидљивим светом хуманисти користе све религи-јске обреде и подухвате као средство за оздрављење организма и укрепљење животних снага. Зато се и не прави нека разлика у коју би то баш требало ићи цркву да би се добило исцелење. Циљ постојања сваке религијске групације се проналази у њеној чисто практичној страни: верујем у оно што ће помоћи моме здрављу.

18

20

За оба учења која смо размотрили не постоји Бог као личност, која је Себе открила људима, Бог Кога људи слушају и клањају Му се и Који им дарује све што је вредно у нривременом и вечном животу. Прва заповест у религијама које признају пос-тојање непостојећег или безличног бога постаје људски егоизам - колективни (са малом корекцијом на индивидуу) у марксизму, или индивидуални (са малом корекцијом на колектив) у хума-низму. Нема ту неке велике разлике: да ли је Бог уопште посто-јао, или је Он само био праузрок постојања света и система мер-ила за решавање светских проблема, - битно је, да је у обе ре-лигије изнад свега постављен човек, као врхунац стварања при-роде. И сви морални ставови обе религије произилазе одавде: то су пре свега гордост и уважавање самога себе, самостално уређе-ње сопственог живота, било да се ради о светлој будућности це-локупног човечанства или личном здрављу појединца. Могуће је и подударање ових циљева у оквирима нешто другачијег религи-јског правца, и лаган прелаз од једне религије на другу.

Дакле, то су религије које поричу само постојање Бога као личности, или верују у мртвог бога, у безличан, апстрактан прапочетак. Све ове религије стављају на божански престо самог човека, и услед тога одређују му правила како треба живети.

Међутим, -постоји и религија истинитог, живог, личног Бога, Творца свега постојећег; Бога, Који није заборавио на Своју творевину; Бога, Коме није свеједно шта се догађа са Ње-говом творевином, и Који чини одређене ствари, како би дао чо-веку могућност да буде у вечној и блаженој заједници са Собом. То би укратко био одговор хришћанске вере на три постављена питања на почетку ове главе.

У Хришћанству се већ човек не може посматрати као мера свих ствари или као врхунац развоја природе. Он је само највише од свих Божијих створења у материјалном свету, прит-ом одговорно за стање свих других видљивих живих бића. Али сам по себи човек није самосталан, изнад њега је његов Творац, Који му је подарио слободу и разум, и Који је истовремено јасно указао пут како да се ова слобода користи на своје добро. На тај

75

начин, философски егоизам религија у којима је човек божан-ство у Хришћанству се одувек одбацивао, и пре него што је Бог дао своје заповести људима.

Друге моралне ставове - уколико признајемо да је Бог жива и блага Личност, која је не само постојала, већ и сада јесте - треба да схватимо из Његових Сопствених речи. Уколико, на пример, човек не може ни да говори, ни да пише, остаје нам само да по његовој гестикулацији претпоставимо шта он хоће, и неће-мо га увек правилно разумети. Мртви богови незнабожаца, марк-систа и хуманиста су слични таквом човеку. Они који се њима клањају више од пола онога што су "чули" треба сами да преп-поставе. Али, Живи Бог Хришћана није такав, и уколико жели-мо да схватимо како да живимо, треба пре свега да саслушамо Њега Самог.

ОТКРИВЕЊЕ БОГА У СВЕТОМ ПИСМУ СТАРОГА ЗАВЕТА

Реч Божија није сакривена од нас. Она је откривена у Библији, Светом Писму. У њему је речено основно и главно о Богу, о историји човечанства (тачније: о свештеној историји уза-јамних односа Бога са људима, почевши од самог стварања света и човека), о томе како треба човек да живи да би достигао вечну заједницу са Богом - највиши циљ целокупног живота човека на земљи.

Али, пре него што почнемо да говоримо о Божијој Ре-чи, потребно је да разјаснимо да ли је Бог заиста такав, као што о Њему пише у Библији, и да ли је Библија заиста Његово от-кривење. Зар заиста сви ми, прапотомци Еве, у неком тренутку свога живота (најчешће у младости) чујемо у себи одјек овог судбоносног питања за нашу нраматер: је ли истина шта је Бог рекао? Другим речима: је ли истина да је баш Бог то рекао, и ако јесте, да ли је Он рекао истину?

Овде обично верници говоре: ми верујемо, и нама је то довољно, - а неверници кажу да ни у шта неће слепо да верују. Наравно, сама вера је за било ког човека темељ на коме се бази-ра свако знање. Свака наука се темељи на необоривим поставка-ма, које се не доказују - аксиомама или постулатима. Присетите се од чега започиње изучавање предмета геометрије - управо од

23

аксиома и постулата. Класична механика се базира на три ак-сиоме Њутновог закона, док се теорија релативитета базира на претпоставци о непроменљивости брзине светлости у свим сис-темима мерења. Материјализам се, такође, базира на вери у не-доказану предпоставку да је свет постао сам од себе по својим природним унутрашњим законима.

И било која вера, укључујући и Хришћанску, темељи си на поставкама - догматима, који се не доказују. И не покушава-јући да овде докажемо да је Бог створио овај свет, а да је Библија Његово истинито Откривење човеку, покушаћемо да схватимо колико су ове поставке и закључци који из њих произлазе у сагласности са нашим свакодневним искуством и знањем, са оним знањем које поседује човечанство. Наравно, знање целокупног човечанства је ограничено, а идеја Свудаприсутног Неограни-ченог Бога је већа и виша. Не може се са мањим доказивати или оспоравати веће.

Слично томе, и у науци из једне опште аксиоме могу да се изведу неколико теорема, и уколико се показало да је једна од њих неистинита, то још не значи да основда аксиома није тачна, јер је грешка могла да се појави и негде на другом месту у логичком расуђивању. Али, зато пуно очигледних и тачних послед-ица, потврђују основну аксиому, не доказујући је. Тако је исто и у односу науке и вере. Овде мање - људско знање - може да потвр-ди веће - библијску веру, и на тај начин, вера сваког Хришћанина и не треба да буде слепа.

О млади, који увек сумњате! Нико вас неће оптуживати због ваше сумње, само да ви сами научите да осуђујете себе за лењост у проучавању, за задовољавање својим сумњама. Би-блијска вера се не боји било каквог савесно научног преиспити-вања. Али, она може да се угаси у срцу од безбрижности, ла-комислености, равнодушности према питању истине и од губитка жеље да се цени и сматра вредном истина.

Ево доброг савета једног од познатих наставника духов-ног живота - Светог Теофана Затворника, који је дао на крају прошлог века, када је већина читалачке публике (осим правих

22

научника) била убеђена да наука у потпуности одбацује хриш-ћанску веру:

" Свако би требало да испита и поузцано се увери да ли је истинита она вера које се држи и, ако се она покаже као неис-тинита, да пронађе где је та једина истинита, која заиста води истинитом Богу и несумњиво му дарује вечно спасење... Господ не остави Себе непосведочена (Дап. 1 4 , 1 7 ) и своју једину исти-ниту веру; но када је Он допустио да на земљи једна поред друге постоје различите вере, које су на неки начин једна другој конку-ренција, самим тим је свима са разлогом дао обавезу да се држе Његове вере, а услед необоривих доказа, ради којих се потпуно убеђено одбацује све друго. Овим искушењем се указује част ве-ри и одржава истинско призвање човека као разумног, свесног и савесног бића. Ваша вера у нашу веру, т.ј. убеђење у истинитост православног хришћанског исповедања треба да буде разумна".

Схвативши оно што је речено, никада не веруј ономе, који тврди да је хришћанска вера слепа вера. И никада не веруј-те у Христа слепом вером. Много је разумније и целисходније најлепше године у човековом животу, почевши од младости по-светити задобијању вере која све јасно схвата и увиђа.

"На који начин се уверити и испитати истинитост вере? - продужава Светитељ. „Постоје два начина да се то учини: један спољашњи, научни, а други унутрашњи, путем вере."

Овај други пут богопознања ће и бити предмет нашег излагања. Најпоузданију, најјаснију и засигурно личну потврду истинитости Јеванђеља свако може добити животом по Јеван-ђељу и практичним испуњењем јеванђелских заповести. Другим речима, најјасније и свима доступно разјашњење вере даје живот у складу са вером, као што је рекао Апостол: Који верује у Сина Божијега има свједочанство у себи (1. Јн. 5 ,10) . Међутим, пре но што приступимо овом унутрашњем, практичном доказивању вере - животу у складу са вером - требало би бар укратко да размотри-мо спољашње методе испитивања веродостојности наше вере.

Познање Бога кроз веру и живот у складу са вером је ис-то тако практично познање кроз искуство, као што је и научно

25

изучавање света који нас окружује. Разлика је само у томе, што се до научног знања долази путем спољашњих чула, док се до унутрашњег духовног искуства општења са Богом долази натчул-ним путем. Међутим, нико неће ни тежити унутрашњем бого-познању, ако нема вере у Бога, а она се код већине људи, ипак, првобитно базира на спољашњим знањима из најразличитијих области, која се стичу кроз искуство.

Да размотримо укратко само најнеспорније чињенице, које признају људи различитих убеђења, а које сведоче о искљу-чивој и дубокој истинитости Библије. Пре свега да подвучемо, да од свих древних свештених докумената разних народа, који су записани до Хистовог Рођења, једино библијско Откривење го-вори о Једном Живом Богу Творцу као Личности, Богу Који је створио небо и земљу из „ничега". Према свим другим записима других древних народа: Индуса, Кинеза, Персијанаца, Египћана, Халдејаца, Аријанаца, Грка, Римљана, америчких Индијанаца -свет је настао из прапочетног безличног бића или материје, који се више као такви не појављују у историји. Овај прапочетак мо-же у неким религијама да унесе божански елеменат у целокупну природу, а у другима може да буде узрок- великог броја нез-набожачких божанстава, али се он сам више нигде не испољава, послуживши само као праимпулс настанка других ствари. Према томе, ми можемо са пуним правом да сматрамо да је такво пра-божанство свих религија, које се не темеље на Библији, мртво, или тачније речено изумрло, када је из њега настао овај свет.

Дакле, библијско откривење у историји људске мисли је од самог почетка било посебно у поређењу са свим другим по-кушајима објашњења настанка света.

Затим, треба признати, да се резултати испитивања и проучавања природних наука највише слажу управо са библиј-ским Откривењем. Међу научницима нема јединственог мишље-ња о настанку Космоса, живота и разумних бића у њему. Без обзира на то, наука је открила неке објективне законе природе, који се не могу оспорити. Коришћењем тих закона настали су многи технички проналасци, који не би ни постојали када ти

24

26

закони не би деловали увек тачно и прецизно. Из ових закона се види да никаква уређена структура честица, никаква "ћелија живо-та" , никаква честица разума, никада не настаје сама од себе,већ уп-раво супротно, првом приликом самовољно тежи самоуништењу.

Отуда произилази да ни чудесно устројство сунчаног сис-тема и звезда у галаксијама, ни живот, а тим пре ни разум и дух, нису могли да настану сами од себе као резултат гомилања слу-чајних промена у природи. Ово опширно и сложено питање за-хтева мало опширније излагање. Напоменућемо само једну ствар. Закони неповратног нарастања хаоса као допуна термодинамике, хемије и теорије информације, били су откривени тек у последњих 150 година. Људима прошлих времена они су били непознати. А најинтересантнија је чињеница да је стварање света ни из чега, ка-ко описује Библија, у потпуности сагласно са овим законима. Свет је могао настати одједном, упркос овим законима, а да тек после губи своју лепоту и сложеност потпуно у сагласности са њима. Другим речима, и Библија и наука дају само једно објашњење раз-воја света: од првобитног поретка до распада и хаоса.

Насупрот томе, у древним незнабожачким документима пише да се свет креће у супротном правцу: од првобитног хаоса према реду, складу и савршенству, или у најмању руку циклиЧно: од хаоса према реду и обрнуто. Таква врста кретања би била у супротности са постојећим законима природе, у наше време не постоји и није ни могућа, али наши преци још нису познавали законе природе у оној мери у којој их данас просечни људи поз-нају. Зато су њихова гледишта на стварање света могла да се базирају или на истинитом Откривењу одозго, или, у супротном, да буду лажна.

Кажу да тобоже наука не признаје чуда. Заиста, чуда и нису предмет њеног изучавања. Она се бави само појавама које се могу стално посматрати или се понављају. Али, приликом изучавања корена сваке од тих појава, она се сусреће са чудима. И зауставља се на томе.

Чудо је управо оно што се не може десити, а да се не наруше проверени закони природе чије деловање је науци позна-

27

то. У том смислу строго научни поглед на свет зауставља људску мисао на најмање три основна питања.

Порекло космоса је чудо. Порекло живота је чудо. Порекло разума је чудо. Ниједно од ова три чуда није се поново десило у приро-

ди нити природним, нити вештачким путем. Штавише, ни једна од ове три појаве се не може самоиницијативно десити, докле год делују познати закони природе. Научницима преостаје једино да ствари назову својим правим именом: Бога - Чудотворцем, а Ње-гово деловање - чудом, или да побегну од од одговора на питање у шупљу фразу: наука не зна одговор, или да на основу познатих закона природе измишљају очигледно противуречна и лажна објашњења. Пред нама су само две алтернативе: или чудо или апсурд. Овај избор ће бити пред нама и касније, када будемо го-ворили о јеванђелским догађајима.

Овде ћемо прекинути наш осврт на науку. Ако поседу-јете радознао ум, који трага за истином, наоружајте га просто-том и отвореношћу срца, вољом која зна шта хоће - и изучите природне науке, изучите философију и хришћанску апологетику. Имаћете прилику да схватите да библијско Откривење нема страх од таквих преиспитивања, већ може достојанствено да их издржи. Хришћанска вера једино "не може да издржи" преиспи-тивање гордих, охолих, равнодушних, лакомислених, неискрених умова, јер у таквим умовима и срцима за њу нема места.

СВЕДОЧАНСТВА ИСТИНИТОСТИ НОВОГ ЗАВЕТА

Овде можете да се присетите, да први део Библије, тј . Стари Завет, признаје не само Хришћанство већ га признају и јудаизам, па и ислам. При томе, ни јудејци, ни муслимани не признају да је Исус Христос Бог и Искупитељ човечанства. Ове две лажне религије је прилично тешко оспорити са научне тачке гледишта. Требало би превасходно да се осврнемо на историју.

Ниједан човек није видео постања света, зато потврду Библијског излагања о стварању света можемо добити само де-лимично из података природних наука. А већ за долазак на овај свет Господа Исуса Христа постоје необориви докази, јер се оди-грао у оно време историје човечанства, када су постојале и др-жаве, и писменост, и записи историчара. Зато би било потпуно логично да упоредимо јеванђелско казивање са историјским и археолошким чињеницама, које су нам познате из других извора.

Пре свега обратите пажњу да је очекивање посебног Бо-жијег Изасланика, који треба да спасе људски род од страдања и смрти, било карактеристично за многе народе на земљи. Што сс тиче јеврејског народа, коме је било дато Откривење о стварању света и његовој најранијој историји (као што видимо данас, то је једино истинито Откривење), поред овога Откривења о далској доисторијској прошлости земље дата су му била и друга многоб ројна пророчка предсказања о будућности, која се односе не-посредно на долазак Месије, Спаситеља света. Очигледно јг, да

29

ако је Бог још у вечности заиста одредио да пошаље Свога Сина у свет и да кроз Њега спасе човечанство од греха и смрти, онда се он побринуо и да унапред о томе обавести људе, како би они прихватили понуђено избављење. Ова пророчанства Старог За-вета су, као прво, несумњиво била изречена неколико векова пре доласка Христа; као друго, она се и у древној и у савременој јеврејској традицији односе управо на Месију, што искључује њихово било какво другачије тумачење; као треће, она су се са зачуђујућом тачношћу испунила у личности Исуса Христа, о че-му сведочи и само Јеванђеље.

Пророци су предсказали следеће јеванђелске догађаје: место рођења Месије (град Витлејем), Његово порекло из цар-ског Давидовог рода, чудесно и никада раније виђено рођење од Дјеве, време почетка Његовог проповедања. Такође су до најсит-нијих детаља описали догађаје у вези са Његовом смрћу: и изда-ју ученика, и цену те издаје, и начин извршења казне, који је Јудеји био непознат у време када је пророштво изречено, о по-дели Месијине одежде од стране извршитеља пресуде, и ј о ш мно-го тога. Пророци су објаснили и смисао страдања Месије за грехе свих људи, и духовни карактер Његовог учења, које је Бог у Новом Завету дао људима, као и узроке због којих Га Његов рођени народ није прихватио. Такође су предсказали и Васкр-сење Месије и вечну славу Његовог Царства.

О животу, крсној смрти, па чак и о Васкрсењу Исуса Христа, сведочи и низ нехришћанских историчара I века, међу којима су и очевидци Његових последњих дана у Јерусалиму. Био је велики број таквих очевидаца, јер су на празник Пасхе у Је-русалим долазили људи са свих крајева света који поштују Јед-нога Бога, и то не самојудејци већ и бивши незнабошци, који су постали верници. Не би неко измишљао бајке, указујући време и место догађаја, да не постоје толики сведоци. Нико се не би усу-дио да прича такве бајке самим сведоцима, а да не говоримо да нико од сведока не би ни поверовао у такву причу, када би се она заснивала на измишљеним догађајима. Између осталог Христови ученици започињу Јеванђелску проповед непосредно пред очеви-

28

30

цима расиећа Исуса Христа, који су једино забринути због иш-чезавања Његовог тела из гроба. Апостоли сведоче о Његовом Васкрсењу, о томе да Он и јесте Месија. И за кратко време ова проповед задобија на хиљаде присталица.

Очевици пасхалних догађаја у Јерусалиму практично ни-су ништа могли да приговоре Христовим ученицима који су тврдили да је њихов Учитељ заиста васкрсао. Гомиле народа су прошле поред Крста на коме је он био разапет, многи су видели где и када су Га сахранили. Знајући за пророчанство о Васкрсе-њу, јудејци, који су разапели Исуса, запечатили су гробну пећину и поставили поред гроба римску стражу, како би спречили крађу тела Кажњеног. Овај нечувени догађај није могао да не привуче пажњу мноштва људи.

Па ипак, у освит трећега дана цео град види да је тело из гроба ишчезло, а да је при томе плаштаница којом је тело било обавијено остала на истом месту. Изјаве римских војника који су чували гроб се разликују. Једни описују да је камен од гроба од-ваљен на невероватан начин, а други осуђују сами себе, тврдећи да су тобоже тело украли ученици Исуса када је стража заспала. У том случају није јасно зашто такви сведоци нису ухапшени и предати војном суду, с обзиром на то да је римским војницима за спавање на стражи досуђивана смртна пресуда. Такође, нема објашњења на који начин је тако брзо и нечујно одваљен вели-ки камен, који су могли са места да помере само неколико војни-ка истовремено, тако да уснули војници на стражи нису то чак ни чули.

Пред сваким, ко је чуо проповед Апостола (укључујући и нас, савремене људе) стоји избор: да ли да верује у чудо спасе-ња, које се ни са чим на земљи не може упоредити, или да веру-је у грубу лаж, очигледно фалсификовану за наре, чија истини-тост се ни са чим не може доказати, верзију Христових непри-јатеља. Чудо или апсурд? Многима, који су поверовали у чудо, касније се и самима јавио васкрсли Христос и могли су да се увере да се не ради о привиду, или о халуцинацији, већ управо о васкр-сењу нетрулежног тела.

31

Касније, путујући по различитим земљама света, Апостоли су виђали многе људе који су већ чули о Христу или који су чак били сведоци Његове последње Пасхе. Захваљујући томе нроповед Јеванђеља је за најкраће време обухватила сав тадашњи свет. И то упркос скоро општем и жестоком отпору који су пружали јудејци, а касније и незнабожци. Немогуће је објасни-ти неоспорну чињеницу тако брзог и општег ширења Благе Вести, уколико се не поверује у истинитост Јеванђеља, и у снажну и над-људску Божанску снагу речи оних, који су је проповедали, силу Духа Светога, која им је била дата на дар. У својој проповеди они се никада нису ослањали на снагу земаљске власти или оружја, насупрот томе, чесне су ишли својевољно у смрт, не покушавајући да се заштите. Ниједно друго религијско учење на свету се није ширило тако брзо, тако слободно и мирним путем, и то од стране простих и необразованих људи - и све то при жестоком отпору скоро свих осталих познатих вероисповести (. . .)

Неки сматрају да су наведена чудеса само доказ још не-разрешене загонетке науке. Тако и треба да буде, јер Господ оставља простора и за нашу веру, јер без вјере није могућеугоци-ти Богу (Јевр. 11 , 6)

Дакле, долазак Исуса Христа, Његово учење, Његова крсна смрт су потпуно истините историјске чињенице, које не оспоравају више ни сами јудејци, ни муслимани, па чак ни многи атеисти. Једино спорно питање које остаје је: да ли је Христос васкрсао? А к о јесте, не осуаје ништа друго него да се призна да је Он Богочовек, Спаситељ света, и "да вјерујући имате животу име Његово" (Јн. 20 , 31 ) . А ако није? Значи, уместо Бога мораћемо да Га назовемо варалицом, и да не верујући у Њега, имамо живот у име борбе са Њим.

Овај , први пут су изабрали Хришћани. За други су се определили јевреји, а у великој мери и

муслимани. Избор за један од ова два пута је био одлучујући за карактеристике једне, друге и треће религије, њене духовне проб-леме и интересе, које би било добро да међусобно упоредимо. Којим се то питањима баве рабини, који су искушавали Исуса

32

Христа и нису желели да поверују у Месију? - Да ли треба у суб-оту лечити човека (чак и ако је он само у тај дан могао да дође у синагогу да би се тамо срео са Исусом)? Треба ли у суботу тргати класје рукама? Може ли се у суботу јести неумивеним ру-кама? Ако је жена била удата за неколико браће, чија ће она жена бити по васкрсењу мртвих? Сва ова питања нисмо ми из-мислили. Оваква, и слична овима, питања су предмет интересо-вања рабина и данас. Може ли оваква религија, која придаје значаја само обредним и телесним радњама да засити душу, која је жедна Бога? Може ли човек у њој да пронађе смисао живота, отвори своју душу и да осети живо општење са Богом ?

Одговор треба сами да дате. Моје мишљење је да не може. Онај ко упозна јудаизам схватиће његову духовну пустош. Није случајно да се они који су одбацили Христа називају бого-убицама. Они не само да су разапели Самог Оваплоћеног Бога, они су самим тим убили у себи свако живо религијско осећање. Заиста, одступивши од Живога Бога, они се данас клањају мрт-вом талмудском богу, скоро као незнабошци.

Сличну духовну пустош налазимо и у исламу. Размислите и сами, може ли се веровати религији, која човека приморава да се клања Богу, која призива на физичко истребљење свих који се не слажу са Мухамедом - тобоже ради њихове користи - а која у бу-дућем животу обећава својим верним служитељима бездан телесних задовољстава, као што су обиље хране, мноштво жена, робова...?

Ово духовно сиромаштво јудаизма и ислама је последи-ца њиховог одбацивања Исуса Христа као Богочовека, и иску-пљења, које је Он донео својом смрћу на Крсту. Ова празнина се посебно примећује у поређењу са богатством православног ду-ховног руковођења. Вера у Христа даје верницима могућност живог општења са Богом, кроз које они упознају људску душу и Самог Бога (онолико, колико се Он Сам открије) притом не површно, не примитивно, већ дубоко и стварно.

Овим се наш кратки осврт на спољашње доказе о исти-нитости хришћанске вере завршава, и ми смо се сасвим приб-лижили граници унутрашњег богопознања. Област хришћанског

3 3

учења која се бави анализом спољашњих знања назива се аполо-гетика и може се поделити на три дела:

1) природно-научну 2) историјску и 3) упоредно-религијско-истраживачку. Ми смо вам дали контуре само општег плана за све три

области, по којем може и требало би свако по мери својих снага да изучи људско знање, које сведочи о божанској истини Хриш-ћанства.

А к о неко каже: ја и онако верујем у Христа, не треба ми ни научно, ни историјско, ни религијско објашњење Хришћанст-ва,- рећи ћемо му следеће: или је вера твоја празна и уопште не може да се назове вером, већ само признањем неких хладних и неутралних истина, које немају односа према твоме животу; или је уместо спољашњих доказа потребно имати много дубље уну-трашње доказе, који се темеље не на спољашњем познању бо-жанских дела већ на тајанственом искуству општења са Самим Богом. Многи Светитељи, иако нису поседовали знање из разних области људске мудрости, већ су имали само чист ум и срце, имали су то унутрашње општење са Богом? Међутим, да ли си ти достигао такав духовни ниво?

Насупрот томе, карактеристика нашег времена је велико сиромаштво унутрашњег богопознања, али за утеху верницима Господ у исто то наше време дарује (као никада раније) мноштво спољашњих доказа истинитости Хришћанства. -Није разумно занемаривати апологетику, јер то пре свега сведочи о религијској равнодушности. Наравно, спољашње знање није довољно само по себи и никако не може да замени правилно надчулно познање Бога. Ипак, усрдно изучавање апологетике може да заинтересује и припреми човека за ову важнију, чисто религијску делатност.

При томе, између спољашњег и унутрашњег богопоз-нања нема јасно одређене границе. Сетите се двојице Христових ученика, којима се Он Сам јавио на дан Свога Васкрсења, док су ишли из Јерусалима у Емаус. Господ им није открио да је то Он одмах, већ им је само објаснио Писмо, које сведочи о Месији.

Али та, да тако кажемо, апологетска беседа, веома је дирнула њихова срца.

Тек тада им њихов тајанствени Сапутник на недокучиии начин отвара очи да познају Ко је Он, да сазнају истину о Њего вом Васкрсењу, али све то без иједне изговорене речи. Управо го унутрашње, тајанствено знање, које се не темељи на речима, ча њих је најпотребније и непобитно, али обратите пажњу, да се до њега не долази одмах, већ после извесног претходног спољашњег изучавања Писма.

То је само пример правилног споја унутрашњег и спо-љашњег богопознања.

Изучите спољашње доказе истинитости Христове вере. Нека они загреју ваша срца и припреме их за унутрашње поз-нање Бога срцем и општење са Њим.

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА КАО ЈЕДИНА ИСТИНИТА ХРИШЋАНСКА ЗАЈЕДНИЦА

35

Претпоставимо сада, да нас је изучавање апологетике већ убедило у аутентичност и богонадахнутост Светог Писма. То значи да су моралне заповести изнете у Библији заиста истинске поуке, које је Бог дао човеку. Упркос томе, постоји више од сто-тине хришћанских праваца који као да се сви базирају на истим заповестима. Како је дошло до тога да се једно те исто Писмо ту-мачи на толико начина?

Ради се о томе, да Божије заповести нису само скуп не-каквих инструкција, које се могу применити у свим животним околностима. Такво буквално схватање заповести је и довело јеврејске старешине до губитка правилних духовних и моралних оријентира, до лицемерног прикривања своје порочности и уну-трашњег егоизма привидним спољашњим испуњењем одредби закона. У стварности, како Псалмопевац говори: " Наредбе су Господње праведне, веселе срце. Заповијест је Господња свијет-ла, просвјетљује очи" (Пс.18, 8) . Другим речима, циљ свих за-повести Божијег Закона је очишћење срца, али то се не може постићи само спољашњим испуњењем конкретних ситних на-редаба.

Са друге стране, духовно разумевање заповести не значи њихово произвољно тумачење. Како да се нађе златна средина

34

36

између ситиичавих јудејских законитости и ширине моралних слобода, које се лукаво уводе позивајући се на речи у Писму да се човјек не оправдава дјелима закона, него вјером Исуса Христа (Гал. 2 , 1 6 ) ?

Одговор на то питање је да се истинита вера не може свести ни под једну књигу, па чак ни свештену. До доласка Меси-је израиљски народ је добио законодавство, написано по Божан-ском Откривењу, преко пророка Мојсија - Стари Завет. Про-лази ј о ш неколико векова, и Сам Господ објављује преко про-рока Јеремије, да ће Он Сам после доласка Месије дати онима који верују у Њега савршенији закон, најбољи од сваког писаног закона: Ово је завјет што ћу учинити с домом Израиљевим послије овијех дана, говори Господ: метнућу завјет свој у њих, и на срцу њихову написаћу га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ (Јер. 31 , 33 ) Затим наставља: јер ће ме знати сви од мал-огадо великога (Јер. 31 , 34) .

Закон Новога Завета, записан у срцима и јесте управо то богопознање, о коме смо ми већ у горњем тексту говорили. Оно је потребно сваком Хришћанину, чак и оном који има темељно знање из наука и дубоку убеђеност у истинитост њених доказа о Христу. То унутрашње богопознање и општење са Богом пре-носи се не само писаним текстовима (речју) - Светим Писмом, већ и живим Предањем. Чувар овог живог Предања је Црква, коју је Господ Исус Христос Сам основао на земљи од Својих ученика и њихових наследника.

Шта више рећи ћемо још нешто: Црква, коју је Христос основао је важнија од Светог Писма. Расудите сами. За време Свог живота на земљи Исус Христос није Сам написао Своје Јеванђел>е за успомену људима. Он није водио са собом секретара и запис-ничара који би се бавио записивањем Јеванђеља. Судећи по свему, Он чак није ни рекао Апостолима да касније запишу Јеванђсл.с. Њега као да уопште није занимало, чак, ни питање да ли нско од Његових ученика уопште уме да шшге. А већ о оснивању Цркве Он је директно говорио ученицима: Сазидаћу Цркву Своју. и врнта пакла иеће је надвладати (Мт. 16, 18).

37

Показало се да је Јеванђеље, односно речи и дела Исуса Христа, заиста записано златним словима на срцима ученика -првих чланова Христове Цркве. Међутим, прва књига Новог Завета - Јеванђеље по Матеју - појавила се тек за осам година (а према мишљењу већине историчара - за 30 година) после Вазне-сења Исуса Христа. То је било време када се убрзано повећавао број Хришћана, Црква је џостојала, али Писмо ј о ш није било написано. Затим је управо Црква у свим деловима света сакупи-ла ове од почетка познате књиге, које су уважавали сви њени чланови, и назвала их Нови Завет, одбацивши при томе лажне књиге. То је разлог, што од свих хришћанских заједница, које себе називају црквама, треба пронаћи ону, која непрекидно чува и преноси са колена на колено не само Свето Писмо, већ живо, усмено и писмено Предање, живо духовно искуство. Да би се сачувала књига писаних закона, требало би да је преписује неко ко разуме језик и значење књиге. Исто тако, да би се пренео садржај Новог Завета, који Господ није писао на папиру, већ урезивао у срца, требало би да га преносе из једног срца у друго они људи који имају за то припремљено срце. Тако је велики значај преношења живог црквеног Предања!

Поделе у Цркви су почеле прилично давно. Била су вре-мена када је у јересима и расколима учествовало јако пуно људи. Али пролазило је време, понекад и читави векови, и Господ је јасно показивао где је Његова Црква, а где су заједнице које су отпале од Ње. Овакве заједнице су се духовно изопачавале, цепала на мање делове и гасиле се, губећи своје следбенике. Скоро нијед-на од њих није опстала до наших дана. Тако је било све до XI века, када се Западна Црква, која је прихватила нека догматска изо-пачења, одвојила од Источне, а у суштини и од целокупне Васе-љенске Цркве. Ова подела није до дан данас превазиђена, и на-равно, ова догматска промена није могла да не остави трага на Ла-тине који су отпали (односно на римокатолике, како они сами себе називају). Њихов пут унутрашњег богопознања се никако не сла-же са Предањем Ране Цркве, као ни са нашим православним Пре-дањем; шта више, православни Оци га од давнина сматрају за

38

лажни пут, пут бесовске прелести. Најважнија заблуда латина је у замени Живог Христа римским папом, кога они сматрају за не-погрешивог чувара истине, изасланика Исуса на земљи, готово и Његовим живим оваплоћењем.

Латинску цркву је у X V I веку потресао из основа про-тестантски раскол. Протестанти су од самог почетка били поде-љени на неколико великих група, које су се временом распале на хиљаде мањих и даље се до данас уситњавају. Општа карактери-стика свих протестантских праваца је у томе да они принципијел-но одбацују целокупно црквено Предање, као тобожње људске измишљотине и признају само Свето Писмо (и то у скраћеном облику). Сама њихова расцепканост већ показује да ни једна од ових заједница не може да се сматра Васељенском Христовом Црквом. Од православног црквеног Предања протестанти се раз-ликују тежњом према општем религијском упрошћавању, како богослужења, тако богословља, црквене побожности и схватања духовног живота.

Римокатолици и протестанти су велика већина свих, који данас себе називају Хришћанима. Међутим, упознавши се са ог-ромном духовном ризницом Православља, најискренији од њих признају да је управо Православна Црква сачувала и умножила наслеђе ране Цркве у свој нуноти. Најчешће само људи најдубље духовне природе међу римокатолицима и протестантима прелазе у Православље. Обрнуто, из Православља у римокатоличку и протестантску веру прелазе само они, који мало знају историју Цркве, њено учење и Предање и равнодушни су према њима. За такве људе то је већ корак према директном безбожју, ка губитку живе хишћанске вере.

И ви, и ја требало би да останемо у чистоти Правосла-вне Цркве, једине духовне првонаследнице Цркве Апостола, Цр-кве Христа. Највећи проблем савремених православних Хриш-ћана је у томе што ми не дорастамо до висине свог Православља, што наша срца остају ситничава и нечиста, неспремна да приме у себе идеју Новог Завета, који се ипак у највећој пуноти сачувао управо у Православљу.

ШТА ЈЕ ТО ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА?

Дакле, Божије заповести се могу правилно разумети и испуњавати само у Цркви Живога Бога, која учи човека личном општењу са Богом. Ово духовно искуство Цркве, као плод таквог богоопштења, записано је у многобројним делима духов-них писаца, који су живели у разним историјским временима то-ком постојања Цркве.

Да би се дошло до новог открића у науци потребно је претходно да темељно познајемо знања целокупне науке у прак-си. Потребно је знати, шта је у њој већ јасно утврђено, шта се претпоставља, а шта је потпуно неизвесно. Али, и то није дово-љно. Сваки научник, да би дошао до било каквог открића треба да поседује посебну сазнајну интуицију. Потребан је скок у об-ласт ј о ш неистраженог, и он се дешава, као што мНоги научници признају, као сам од себе, као однекуд споља, као некакво от-кривење одозго.

А сада размислите сами, како да човек достигне и пре-несе људима нешто важно из области духовног живота? Зато му је потребна чврста вера и повеће искуство у хришћанском жи-воту. Врхунац овог искуства треба да буде одређени морални ниво, посебна чистота срца, и љубав према Богу, испитана кроз многе напоре и невоље. Ово је исто тако неопходно учитељу духовности, као што је научнику неопходно образовање, а умет-нику вештина заната. Међутим, то није довољно. Да би се објас-

39

ниле, а тим ире изрекле божанске истине потребно је посебно деловање Духа Светога.

Већина учитеља Цркве су дуготрајним напором и нево-љама задобили духовно искуство и постали живи сасуди Духа Светога. Зато их Црква уважава не само као наставнике већ као свете учитеље или Свете Оце.

Дела Светих Отаца се могу поделити на следеће основне групе: догматика, мистика, литургика и др. Дела, која откривају веру Цркве у суштину Откривења, тј. учење о Богу: о Једном Богу у Три Лица, о Оваплоћењу Сина Божијег и тако даље, чине област богословља, и називају се догматика. Догмати су дати Цркви од давнина, још у Откривењу Старог и Новог Завета, али су се от-кривали и разјашњавали у току дуготрајног периода, често у току борбе са искривљеним учењима и извитопереним тумачењима Светог Писма, односно јересима.

У делима Светих Отаца такође важно место заузима апологетика, на коју смо се кратко осврнули у овој глави. То је објашњење истинитости Светог Писма Старог и Новог Завета и откривање његовог значаја од стране учитеља Цркве, а у светло-сти знања из историје, философије, као и природних наука нашег времена.

Код Светих Отаца постоје и дела посвећена правосла-вном богослужењу, његовом смислу и значају, као и сами тек-стови молитава и црквених песама. Сва ова дела чине такозвана литургичка дела.

Постоје и дела посвећена правилном духовном руково-ђењу - пастирски радови. Мистичко богословље обухвата дела у којима је записано, онолико колико је уопште могуће о томе пи-сати, искуство живог богоопштења Светих Отаца, који су се удо-стојили великих духовних откривења.

Предмет наше пажње је једна од централних тема свс-тоотачке баштине, а то је учење Цркве, које називамо аскетика. Какав треба да је етички лик Хришћанина и како би он требало да се труди на очишћењу своје душе, поправљању свога карак тера и владања?

41

Обратите пажњу на чињеницу да је Господ Исус Хри-стос учио, пре свега, управо о етици новога живота са Богом, разјашњавајући до дубина и савршенства пре свега заповести већ дате људима, док је догмате, пророчанства и завете саопштио само ученицима, који су већ почели да живе по Његовим заповес-тима. Међу осталим својим поукама Спаситељ је рекао и ове речи: Моја наука нијв моја, него Онога који ме је послао; Ако хоће ко вољу његову да твори, познаће да ли је ова наука од Бога, или Ја сам од себе говорим (Јн. 7 , 1 6 - 1 7 ) .

Смисао ових речи се састоји у томе да се Божије запо-вести могу правилно схватити једино кроз труд да живимо у скла-ду са њима. Православна аскетика управо сачињава ризницу практичног духовног искуства хришћанског живота. Ово искуст-во није богато само по броју људи, који се труде да испуњавају заповести Божије, већ и по примерима оне моралне висине коју су они достизали. Без изучавања и примене светоотачких аскет-ских дела просто је немогуће правилно разумевање и испуњавање Божијих заповести.

Аскетска дела у Православној Цркви почињу још од времена Самог Господа Исуса Христа и Његових Апостола. У Јеванђељу и у посланицама Светих Апостола већ су изложене ос-новне етичке поуке и оријентири. Затим се у периоду двадесе-товековне историје Цркве наставља са писањем аскетских дела, иако сви Оци говоре у њима о једним те истим јеванђелским заповестима, остајући у потпуној међусобној сагласности. Чини нам се као да је већ доста да се говори о једном те истом, није ли време да се са тим прекине?

Међутим, ми у историји Цркве не наилазимо на овакав прекид. Не би ни требало да га буде, јер у разна времена у Цркву долазе различити људи, са разним гресима и на различитом ду-ховном нивоу. Црква на земљи постоји у овом свету и не може, наравно, да буде изолована од шеговог утицаја. Какав је овај свет? Да ли поштује Христа, да ли је равнодушан према Њему или ратује против Њега? Од тога пуно зависе поуке Цркве сво-јим чедима.

40

42

Осим тога, не живе сви Хришћани истим начином жи-вота. У Цркви постоје деца, постоје младићи, постоје породични људи, а постоје и они, који су себе посветили чистом безбрачном монашком животу. Заповести Божије су за све исте, и сви смо ми дужни да се трудимо да кроз њихово испуњавање стигнемо у Царство Небеско. Али, конкретне поуке о духовном животу за сва ова разна стања верника треба да буду различите.

Напоменућемо, да су при томе нека аскетска дела Све-тих Отаца корисна и чак потребна за сваки пол, узраст или друш-твени статус. Таква су многобројна дела Светог Јована Злато-устог, Преподобног Авве Доротеја, Јована Лествичника, Нико-дима Светогорца, Светог Тихона Задонског, Игњатија Брјанча-нинова, Теофана Затворника. Њихова дела можемо с правом да назовемо аскетском класиком. Такође, много тога корисног сви могу наћи у многобројним аскетским списима Преподобног Ан-тонија Великог, Макарија Египатског, Марка Подвижника и других.

Најзад, неисцрпни извор духовних поука и примера налазимо и у Житијима Светих, старечницима и отечницима, који су и састављени са циљем да се покажу примери достојног (а понекад и баш супротно - недостојног) хришћанског живота.

Примећено је да се верници највише интересују за поуке оних духовних писаца који су недавно живели и, самим тим, и боље разумели духовни свет савременог човека. Међу подвижни-цима X I X века који су оставили аскетске поуке нашим савре-меницима посебно би издвојили Светог Јована Шангајског, мит-рополите Макарија Невског и Антонија Храповицког, архиепи-скопа Никона Рождественског и Аверкија Таушова и епископа Варнаву Бељајева.

Време у коме данас живимо поставило је пред све Хри-шћане, посебно омладину, потпуно специфичне, раније непозна-те услове. Зато и данас још није завршен разговор о аскетици, и није више довољно понављати оно што су рекли Свети Подви-жници. Потребна је жива, савремена реч, и она се чује у Цркви. Друга ствар је што ауторитет савремених Отаца, по природи

4 3

ствари, не може ни да се пореди са речју Светитеља, које је Цр-ква прославила у прошлости.

Чак се ни Светитељ не би могао научити хришћанском животу позивајући се само на ауторитет било ког учитеља. Наше даље излагање темељи се на светоотачком и личном искуству са циљем да допринесе вашем личном духовном искуству. Потру-дите се и проверите. Уверите се сами колико су Свети Оци у праву, како добро они знају људску душу. Уверивши се у томе следите њиховим саветима.

ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О ЧОВЕКУ

Ми смо већ на примерима размотрили везу између погле-да на свет и учења о моралу у религијама које призна-ју мртве богове. Слична веза се види и у хришћанској

вери. Пре него што разјаснимо себи и прихватимо правила благочестивог живота треба да познамо сами себе, шта је то чо-век по учењу Светога Писма и Отаца Цркве.

Најкраће речено: човек је најузвишеније од свих створе-них Божијих створења, саздано по слици и прилици Самога Творца, са циљем што ближег блаженог општења са Њим и до-брог, разумног управљања свим другим створењима. Али, при томе треба имати на уму да је човек пало биће, које страда због греха и склоно је греху, те због тога није сачувало одлике прво-битно створеног човека. Човек још увек носи у себи Божију сли-ку, али је она већ изобличена.

Покушаћемо у даљем тексту да нешто више кажемо о томе.

БОЖИЈИ ЛИК И ЊЕГОВА СЛИКА (ОБРАЗ) У ЧОВЕКУ

Човек је створен по слици (образу) и прилици (подоби-ју) Божијем. Овакво учење Божанског откривења (Пост. 1, 27 ) Свети Оци потврђују на основу свог духовног искуства.

Када изговарамо ове речи "слика" (образ) и "прилика" (подобије) њихов буквални смисао указује на то да у човеку тре-ба да буде нешто, да тако кажемо, слично Богу. Свети Оци нам управо указују на ову сличност.

Пре свега они указују на царски положај човека у одно-су на остала жива бића. Човек је саздан последњи и постављен да влада по Божијој вољи над целокупним створеним светом, ко-ристећи на добро и разум и осећања. Сва преостала творевина, како жива тако и мртва, створена је да помаже човеку и користи му. Одређене твари човек директно користи за свој живот, а угледајући се на друге достиже премудрост и благост свога Твор-ца. На тај начин целокупна творевина користи човеку за душу и тело, а сам човек је домаћин у Божијем свету налик на Самог Сведржитеља, Који и јесте у пуном и превасходном смислу Вла-дика свих твари, укључујући и Анђеле и људе.

Друга важна особина Божије слике (образа) у човеку је способност за самостално стваралаштво, чак и склоност и тежња према њему. Редак је човек који апсолутно не жели да створи било какав предмет ради своје користи, било какво уметничко

49

дело или да дође до неког научног открића, другим речима, такво дело које се темељи на некој његовој оригиналној замисли.

О овим двема особинама, које су карактеристичне само за Бога и човека рећи ћемо нешто више. Наравно, овим се не исцрпљује појам Божије слике (образа) у човеку. Творац је чо-веку доделио духовну разумну суштину, бесмртну душу налик на Самога Бога Који је бесмртан. Човеку је дата слобода етичког избора која је попут бесконачне Божије слободе, тј . дата му је могућност да самостално изабере или пут служења Богу или пут противљења Њему. Особине наше душе као што су, на пример, њена непоновљивост у сваком човеку, њена слобода и бесмртност; ум, способан за мишљење; чула, којима смо у стању да поимамо Божију светост и лепоту - све су то наравно у суштини особине Божијег образа (у човеку). Међутим, оне су својствене и другим Божијим створењима, која знају за етику, а то су Анђели.

Ипак, власт над видљивим светом и способност ства-ралаштва су у искључивом домену човека. Анђелима није дато да владају над светом или да стварају било шта самостално. О томе говори Свето Писмо: Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење? (Јевр. 1, 14) . У том смислу човек је, чак, по замисли Створи-теља призван био на нешто више од њих.

Особине Божије слике (образа) које смо навели не ис-црпљују овај појам у потпуности. Нигде, ни у Библији, ни код Светих Отаца, нису изричито наведене те особине'. Постоји у човеку још нешто од те слике, што је потпуно за нас недокучиво.

Божија слика је човеку дата за сва времена и не може му се одузети. Па, ипак, подобије (прилика), јединство човека са Богом првобитно није било потпуно и савршено. Требало је да човек слободно изабере пут ка Богу и да се сам потруди да Му се уподоби.

Ова могућност развоја Божије слике (образа) у људској души према добру се и назива Божијим подобијем (приликом). Слика је статични појам, а прилика динамични. Ако вам ово ни-је баш сасвим јасно покушаћемо да објаснимо простијим речима.

4 Православна аскетика за младе (и почетнике)

5 0

Подобије (прилика) се разликује од слике као што се жетва раз-ликује од семена, као готов производ од материјала. Без семена неће ни бити рода, али род је нешто веће од самих семена. Тако и образ (слика) Божији јесте нешто што нам је дато од почетка и неће се одузети, а подобије (прилика) је оно, што човек може да достигне, оно, чиме би могао да украси у себи првобитну слику путем врлинског живота.

Међутим, први људи у Рају су изабрали пут непослуша-ња Богу, и задуго је заборављено о прилици Божијој . А слика Божија у човеку се, иако није ишчезла, изобличила до непрепоз-натљивости. Особине Божије слике још ништа не говоре о вред-ности човека, све оне се могу окренути на зло, у неподобна дела. Тако се и десило.

Власт човека над светом је постала борба са Божијом творевином, коју човек скрнави и уништава. Човеков ум, који је способан да достигне духовне висине и општи са Творцем, почео је да општи са палим ангелима и успео је да од њих научи много ружног. Стваралачке способности су злоупотребљене на мно-штво научних достигнућа у области науке, технике и културе, који служе злу.

До те мере је у нама помрачена и изобличена слика Бо-жија. Али Господ Исус Христос је, пострадавши за нас, вас-поставио ту слику за целокупно човечанство у целини. И сваки од нас има ову могућност да вером у Христа и благодаћу Духа Светога васпостави ову слику. Ми имамо могућност да примимо ллодове нашег искупљења, да васпоставимо помрачену слику и повратимо Божију прилику, коју смо изгубили.

Православна Црква зна мноштво примера како се то постиже. Такви су сви наши Светитељи. Гледајући њихова жи-тија ми можемо да видимо шта је то човек који је Христом об-новљен. Он не само да избегава сваки грех већ задобија и особине које је имао Адам до пада.

Можемо узети за пример руске чудотворце Сергеја Ра-доњешког и Серафима Саровског, који су достигли такву чисто-ту срца, да су их слушали дивљи медведи. Светом Герасиму

Јорданском је служио лав, коме је овај пустињак исцелио бо-лесну шапу.

За такве пустињаке прихваћен је назив преподобни, јер су они, уподобивши се у свом животу Господу, васпоставили у себи подобије Божије. Ово уподобљавање нема граница: човек може да се бесконачно уподобљава Богу, обожујући се или по-стајући причасник Божанске природе (2. Петр. 1, 4 ) . Можете ли да замислите тако нешто: човек, који је ограничен по природи и при том грешан добија могућност да се сједини по благодати са Безграничним и Најсветијим Богом? А управо у томе се и сас-тоји смисао човековог живота. И Светитељи су га достигли. Многи од њих су живо осећали ово јединство са Богом, и уко-лико ми до сада не осећамо ово јединство, ипак треба да памти-мо шта је циљ за који смо створени, и да му тежимо путем који нам је указао Христос и Његови Свети.

51

ДУХ, ДУША И ТЕЛО

Говорећи о образу и подобију Божијем, ми покушавамо да судимо о човеку по његовом Творцу. Може се човек иосма-трати и другачије: са тачке гледишта његове сопствене природе. И такав приступ такође постоји у Светом Писму.

Човек се састоји од душе и тела. Њега је Творац ство-рио да буде на граници између видиве и невидиве, материјалне и нематеријалне природе, с обзиром на то да он у нечему личи на човека, а у нечему на Анђела. Наше тело је потпуно матери-јално, и било је створено од земље, као што су од земље ство-рене и све друге животиње по врстама. (Овде треба да напомен-емо да ове речи имају управо директан научни значај. Теорија постанка човека од мајмуна није јасна чак ни онима који су је сами измислили. А историја трагања за разним "мајмуно-људи-ма" представља нешто најсрамније до сада у науци - колико је ту само било фалсификата, натегнутих објашњења, разуздане фан-тазије уметника и других присталица ове богоборачке идеје!).

Човеково тело има сличности са телом животиња, али то никако не значи да је оно настало или створено од тела било које животиње. То једино значи да по свом телу човек припада свету живих бића.

Посебним удахнућем (Божијим) у човека је удахнута и душа, што значи да је човек нешто више од његовог тела. А имају ли животиње душу?

Да. О томе говори и Свето Писмо и свакодневно искус-тво. У Светом Писму пише: Потомрече Бог: нека земља пусти

53

из себе душе живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животи-ње и звијери земаљске по врстама њиховијем. И би тако. (Пост. 1, 24) . Другим речима, по Божијем Промислу и наредби из земље су настале душе и тела животиња у њиховом тајанственом споју.

И искуство и наука пам говоре, да у сваком телу посто-ји нешто што је више од тога тела. На пример, уколико правил-ним редоследом поређамо све молекуле из којих се састоји жива ћелија, добићемо мртву ћелију. Нема живота без жеље живог бића да живи и његовог понашања у складу са тим. Чак и амеба покушава да исплива у ону воду која јо ј више одговара. Слично томе и све друге биљке и животиње нису равнодушне према чи-њеници свог постојања, и теже, онолико колико је у њиховој могућности да буду у што бољим за њих условима, а да нзбегну лошије.

У томе се испољава некаква животна снага, к.оја је сво-јствена свим живим бићима и не може се осетити и измерити. Та иста снага се испољава у тежњи сваког живог бића да репроцуку-је потомство слично себи.. Не ради се о особини екупа молекула жжвих организама. Она је нешто више, и у суштини недокутева. У Светом Писму се често једна уместо друте користс речи "ду-ша'' и "живот". Осим тога, високоразвијене животиње испоља-вају и неке умне способности, и осећања, и жеље, и особине кара-ктера: лисица је лукава, пас је веран, магарац је тврдоглав. мачка је умиљата, вук је зао, док је зец нлашљив. То знају чж и малз деца. Можемо чак и међу кучићима и мачкама да посматрамо различите "црте карактера" као иразличите умне сиособности.

Све то, почевши од обичне животие снаге, ивстинкта за самоодржање и тежње према репродукцији до карактера живо-тиње, особине су живих бића, које се не могу свести на биохеми-јске процесе њиховог организма и одиосе се на душевжи живот животиња. Душа животиња је у суштини нешто недокучнво -ј о ш једном ћемо то ионовити, међутим, ми знамо да су све осо-бдае душевдости животиње својсгвене и човеку, јер је и он живо биће, које је исти Творац створио од земље.

Али, природно је да је душа човека нешто вишс од душе животиња. Она није створена од земље, већ ју је Бог ио себно удахнуо у тело приликом стварања. Зато она и јестс у стању да узме лик и подобије Божије.

Велика и непремостива разлика између душе човека и душе животиње је пре свега у њиховим заједничким карактсрис тикама: разуму, осећањима, намерама. На сличан начин постоји непремостива и квалитативна разлика у погледу тела човека и животиње, иако постоји и извесна сличност.

Животиње су у стању да „схватају", а човек је способан и да мисли. На пример, мајмун је у стању да разликује две банане од три, али уколико нема пред собом банане није у стању да се бави аритметиком и схвати појам броја, сабирајући један и два у мислима. Број два постоји за њега само у случају да пред собом види те банане или поморанџе. Човек је у стању да барата ап-страктним појмовима.

Животиње имају способност да једна са другом комуни-цирају звуцима и знацима. Али, с озбзиром на то да не знају да мисле апстрактно, оне нису у стању да граматички исправно сло-же своје речи. Та способност дата је само човеку. Зато за жи-вотиње још кажемо да не поседују говор, али не у смислу да оне немају свој језик, већ да су неспособне да изражавају своје мисли посебним речима.

Приметићемо да је тело човека тако прилагођено да у њему може да живи душа која мисли и може да се изражава речима. У људском мозгу постоје говорни центри, док су вилице идеално подешене за разговетан говор. Сложена структура уну-трашњег ува омогућава човеку да држи равнотежу на две ноге, а структура руке је таква да омогућава прецизне радове. Све су то изузетне способности искључиво људског тела.

Међутим, основна разлика душе човека и животиње је у квалитету. Људска душа је етичка твар, која је способна не само да размишља и говори, већ да се мислено преноси у област реал-ности натчулног мишљења. Људска душа је способна да позна свога Творца, способна да општи са Њим, да схвата Његову вољу

55

и да своје намере пореди са њом, да ли су исправне или неис-правне, добре или лоше.

Као што се тело животиње квалитативно разликује од људског, тако се и душа животиње квалитативно разликује од људске. Реч "квалитативно" у оба случаја означава исто: човек поседује нешто посебно, док животиња не.

И управо ту главну, квалитативну разлику људске душе од животињске, ту вишу страну људске душе коју животиње уопште не поседују обично називамо духом. Дух је неуништив религијско праначело који живи у човеку. У духу човек познаје свог бога (истинитог Бога или лажног бога), у духу му се клања, духом решава питање о смислу и циљу свога живота. Сва ова питања животиње никада не постављају себи.

Ми смо већ говорили о томе да не постоје потпуно нере-лигиозни људи. Сваки атеиста верује да Бога нема, верује у ве-лику стваралачку снагу материје, клања се твари уместо Творцу, али он заиста духом својим верује у то, клања се томе и посвећује понекад својој вери многе године живота. Да, ма како чудно, управо овој "вери у неверје", управо овом "богу који није Бог" се приносе многе и вредне жртве, специфичан духовни живот, али то је живот духа, а не животињске душе.

Светом осећању Божанског у људском духу директно је потчињена савест, која диктира човеку шта је у складу са вољом Божијом и шта треба учинити, а шта није и забрањено је. Често је савест у стању да управља људским поступцима,'а још чешће она даје оцену наших поступака после њиховог извршења и, или их одобрава, теши нас, или нас, напротив, немилосрдно укорава својим прекорима.

На тај начин за човека је савест унутрашњи извор спо-љашње власти: и законодавне, и извршне, и посебно судске. По-мало је необична та парадоксална дефиниција "унутрашњи извор спољашње власти". Ви ћете сигурно поставити питање: па шта је савест: наш унутрашњи духовни орган или некакав спољашњи?

У духу човека, као у нечем најузвишенијем у њему, већ се отварају врата у свет који је изнад овог земаљског. Ствар је

54

57 75

слободе ичбора евакога човека на коју страну ће их отворити: илн према Богу или према ђаволу. Од овога избора ће зависити и глас савести. Он ће за нас бити спољашњи, који произилази од нашег бога (истинског или лажног). Мада је у одређеној мери он и у нашој власти. Као што се глас транзистора може утишати и може појачати, то се исто може учинити и са гласом савести у духу. То је објашњење како је савест унутрашњи извор спо-љашње власти, односно спољашњи глас, на који смо сами способни да утичемо.

Губећи додир са духовним искуством, човек све више престаје да личи на човека. Ако он престаје да се руководи са-вешћу и за њега више не постоји ништа свето, за таквог човека кажу да се понаша као скот, као звер, односно да подсећа на животињу. Такав човек губи и своју непоновљиву личност. При томе он је у стању да сачува душевне особине, као што су мисли, осећања, жеље, које су својствене и животињама. Када би дух могао у потпуности да одумре у њему добили би нову врсту двоноге животиње.

ТРИ МОЋИ ДУШЕ 57

Схвативши сада, шта је то људски дух, већ ћемо лакше схватити и састав нижег дела - наше душе. Овај нижи део душе, или душа као таква, поседује све оно, што у зачетцима поседују више животиње и што ј о ш увек остаје, чак, и код потпуно бездушних, несавесних људи.

Издвајамо три моћи душе: разум, осећања и вољу, или -мисли, проживљавања и жеље. У сва три аспекта људска душа превазилази животињску душу, која је створена од земље: пред-мети наших мисли, осећања и тежњи надилазе земаљске ствари.

Практично све мислене способности животиња се прове-равају и развијају са материјалним стимулисањем: животиња као награду за оно што је схватила треба да прими храну, и када се засити више се неће трудити ништа да схвати.

На сличан начин и осећања животиаа су условљена спо-љашњим реакцијама: ако је човек добар према псу, он ће му бити веран, ако је мачки топло на пећи, она ће да преде од задовољства, птице су радосне када се у пролеће враћају у своја гнезда и добија-ју птиће, па славе Бога својим песмама, али сви они нису свесни тога што раде. Најзад, и жеље животиња се могу свести практично у целини на телесне потребе. Дешава се, наравно да се оне играју, али и игра је код њих само телесно задовољство.

Такав је душевни живот животиња. Може ли се сврха људске душе ограничити само на овакве манафестације? Или је њој потребно иешто више?

58

ПОТРЕБЕ ЉУДСКОГ ДУХА, ДУШЕ И ТЕЛА, И ЊИХОВА АКТИВНОСТ

Размишљајући о овом питању, долазимо до констатаци-је да, како наш дух, тако и душа и тело имају своје потребе. Телесне потребе човека су једноставне и свима познате, оне су ис-те као код животиња: јело, пиће, сан и топлота. А душевне потребе човека су нешто комплексније. Док су код животиња душевне потребе практично у потпуности потчињене телесним, код човека су оне више од телесних потреба.

Људски ум се налази у стању непрекидног кретања. До-лазе му разне мисли или се у њему рађају. Ум не може бити пот-пуно празан или затворен у себе. Потребни су му спољашњи стимуланси или утисци. Човек би желео да добије информацију о свету који га окружује. При томе, ова потреба разумног дела душе је најједноставнија. Нешто виша потреба нашег разума је тежња према размишљању и анализи, која је карактеристична за некога у мањој, а за некога у већој мери.

И емоционална страна душе захтева утиске, који су карактеристични за њу. То су, у првом ређу, естетске потребе: сазрцавање, слушање неке лепе мелодије у природи или, пак, нечег лепог из људског стваралаштва. Код неких уметнички на-дарених природа настаје потреба за стваралаштвом у свету леп-ога: неодољива тежња за цртањем, вајањем или певањем. Узви-

шенија манифестација осећајне стране душе је саосећање са радошћу и тугом других људи. Постоје и други покрети срца.

Најзад, и у вољној страни душе постоји тежња за само-испољавањем. Она се први пут буди код детета заједно са речи-ма:"Ја сам" (у смислу да ћу сам урадити ово или оно). У целини, то је природна потреба човека да не буде ничије оруђе или аутомат, већ да сам доноси самостално решења. Како су наше жеље огреховљене, највише треба уложити васпитног труда да се оне усмере према добру, а не према злу.

Код људи постоје и духовне потребе: да познају Бога, да опште са Њим, да творе Његову вољу у складу са гласом савести.

Свака делатност одговара потребама човека. Телесним потребама служи сваки производни рад, чији резултат су ствари, корисне за телесни живот. Сав културни живот човечанства спа-да у душевне делатности. Наука ангажује пре свега разум, умет-ности су руковођене осећањима, док су политичка и војна делат-ност углавном повезане са вољном страном душе. Најзад, рели-гијска активност је позвана да удовољи духовним потребама. Наравно, не постоје јасне границе између ових сфера делатнос-ти, као што не постоје ни између боја дуге, иако разликујемо боје.

61

0 Д Н 0 С И ИЗМЕБУ ДУХА, ДУШЕ И ТЕЛА

Према замисли Творца тело треба да се потчињава ду-ши, а душа духу. Другим речима, душа треба да служи као по-кретни орган духа, док је тело предвиђено да омогући делатност душе. Код човека који није био огреховљен, управо то се и зби-вало: У светињи духа се чуо Божански глас, човек је разумевао тај глас, саосећао му, желео је да испуни његове захтеве (однос-но вољу Божију) и делимично их је испуњавао помоћу свога тела. Тако најчешће и сада поступа човек, који се обучио да се са Божијом помоћу увек руководи гласом хришћанске савести, која је способна да правилно разликује добро и зло, а који је самим тим у себи васпоставио Божији лик.

јТако духовно обновљен човек поседује унутрашње је-динство, још се за њега може рећи да је целомудрен и целовит. (у свим речима је један корен - "цео" , исти корен као и у речи "исцелење"). Такав човек је као Божији лик - исцељен. У њему нема унутрашње противуречности. Савест јавља вољу Божију, ф ц е јо ј саосећа, ум смишља средства да је оствари, воља жели и постиже шта жели, тело се без страха и роптања потчињава вољи. А када је дело учињено савест даје човеку утеху на његов-ом етички исправном путу.

Али, грех је извитоперио овај правилни поредак. Тешко да у овом животу можемо срести човека, који живи увек цело-мудрено, чисто, по савести. Код човека који није препорођен

61

Божијом благодаћу у аскетском подвижништву, цео његов ду-шевни склоп функционише неусаглашено. Савест некада по-кушава да каже своју реч, али се много јаче чује глас душевних жеља, које су највећим делом оријентисане на телесне потребе, често непотребне и чак изопачене. Ум је усмерен на земаљске рачунице, а још чешће и сасвим искључен, и задовољава се само информацијама које прима споља. Срце се руководи промен-љивим осећањима, такође греховним. Сам човек уопште не зна зашто живи, а услед тога, ни шта уствари хоће. И у свим тим несугласицама не можеш да схватиш ко уствари командује. Највероватније ипак тело, јер су његове потребе на првом месту. Душа је потчињена телу, а на последњем месту стоје савест и дух. Међутим, с озбзиром на то да овај поредак није природан, он се стално нарушава, и уместо целовитости у човеку се непре-стано одвија унутрашњи раскол, чија је последица непрестано греховно страдање.

62

ПОЈАМ СТРАСТИ

До страдања долази зато што неке душевне и телесне снаге претендују на командну улогу над духом човека и преузи-мају је. На пример, потреба за храном излази из оквира разу-мног, и у многоме поробљава човека, терајући га да се стално брине о количини и квалитету хране. У том случају кажу да је човек роб страсти стомакоугађања. То је једна од најтипичнијих телесних страсти. Друге телесне страсти су на пример: лењост, пијанство, пушење, зависност од наркотика, блудна страст (у њеном грубом облику). Другим речима, телесне страсти су изо-пачено развијене телесне потребе. Њихове последице су врло често телесне немоћи и болести. То је и праведно. Тело је створено да буде потчињено духу. Када оно жели да управља човеком само себе обогаљује.

Душевне страсти као што су таштина, самоугађање, за-вист, гнев, празнословље истанчаније су, многобројније и опас-није... Среброљубље и блудна страст су негде између телесне и душевне страсти, тачније - то су и телесне и душевне страсти.

На крају, постоје и духовне страсти које су најгоре и најтеже их је искоренити. Оне се своде на две. За људе који не живе духовним животом то је окамењена безосећајност или оба-мрлост духа. А онима који покушавају да духовно живе прети још већа опасност у коју је ђаво упао - то је гордост, која се узноси не само над људима него и над Самим Богом.

Са својим телесним и душевним страстима људи поку-шавају да се боре мање или више успешно. Духовне страсти се не

63

могу излечити само нашим напором. Развивши се у души човека оне га понекад доводе до потпуног губитка људског лика.

Просечан огреховљени човек представља стрециште разних страсти. Обративши се ка Христу, он до одређеног степе-на превазилази окамењену безосећајност - искључиво деловањем Божије благодати. Касније духовни живот Х р и ш ћ а т ш а пред-ставља борбу и са другим страстима, чији је крај очишћење срца, васпостављање Божијег Лика, правилног односа између духа, душе и тела. А најважније је да се човек враћа на правилан однос према Богу у Христу Исусу и у Духу Светом.

Страсно стање је у суштини непрекидно и бескорисно страдање-. Реч "страст" има исти корен као и реч "страдање". И мучење страшћу може да пређе са човеком у вечност, ако он не стигне да се до смрти искрено покаје.

Насупрот томе, слобода од страсти се на језику Јеван-ђеља зове блаженство, што значи одсуство греховног страдања. На пример, сиромашни духом и они који плачу, ослобођени су од страсти окамењене безосећајности, милостиви - од среброљу-бља, кротки и миротворци - од гнева. Све њих Спаситељ у Јеванђељу назива блаженима. И то блаженство наравно прелази са нама у вечност.

СЛОБОДА ЧОВЕКА И ЊЕГОВА СЛОБОДНА ВОЉА

Самом човеку, односно његовој слободној вољи дат је избор између страдања и блаженства, између греха и врлине, између страсти и Бога.

Слободна воља је посебна функција духа, у којој је сва тајна људске личности. Треба је разликовати од природне воље. На пример, ми можемо да кажемо о ономе ко пости да он хоће да једе, а можемо да кажемо и да он хоће да не једе, већ да пости. И једно и друго ће бити исправно, ако се правилно схвати шта се има у виду под речју "хоће". Он хоће да једе својом природном вољом, а одриче се од хране својом слободном вољом.

Тако и Мученик, својом природном вољом хоће да живи, али својом слободном вољом бира страдање и смрт ради Христа, да би вечно живео са Њим.

Наша воља се налази у палом, огреховљеном стању. На-ше жеље остају неисправне и развратне још дуго времена после нашег ступања слободном вољом на страну Бога у борби против греха. На нашу вољу делује и Бог, и људи, и демони, показујући и натурајући нам разне жеље. Међутим, на нашу слободну вољу не делује нико, осим нас самих. Тако је Богом дато. У томе је једна од највећих тајни човека, као Његове творевине, да Он не жели да утиче на оно што је најсветије у нама, остављајући на-шој слободној вољи избор између добра и зла. Уосталом, код човека који је победио греховне страсти и жеље, природна воља

65

не противуречи слободној вољи. Избор је већ учињен једном за свагда: човек је изабрао пут хришћанског живота и учврстио се на њему, доказао је својим животом куда је усмерена његова сло-бодна воља. Такав човек је победио греховна искушења, није се само изборио са огреховљеним делима, већ је и огреховљене жеље успео да обузда. И његова природна воља у потпуној и непрестаној сагласности са слободном вољом више не тражи грех, као што је то случај са вољом страснога човека, који се још није очистио.

И насупрот томе, могућност избора, стална колебања овог избора сведоче о огреховљености наше воље и нашег духа, о нашем болесном стању поробљености страстима...

Код човека који се налази у стању окамењене безосе-ћајности, слободна воља се практично не испољава самостално. Она је потпуно потчињена природној вољи, којом управљају греховне страсти. Овде је, пак, све решено неправилним избором у прошлости, слободе нигде нема, постоји само жалосно робо-вање страстима.

Па, ипак, слобода промене слободне воље се човеку не може одузети до саме смрти. Све док смо живи можемо да се покајемо. Али, и покајавши се можемо да се вратимо у греховно ропство. Сваки избор је ствар наше слободне воље!

И ево видите шта је човек по Божијем Промислу и у реалном животу: танано, сложено створење, које се налази на граници видљивог и невидљивог света; створење пало због греха. Како би оно требало да живи да то буде у складу са вољом свога Творца? Ради тога нам је Господ и оставио Своје заповести.

0 ЗАПОВЕСТИМА БОЖИЈИМ

У целокупном створеном свету Бог је установио посебне законе, захваљујући којима се у њима одржава лепота и хар-монија. Исти такви закони су зацртани и у нашој души, и треба строго да их се придржавамо, како душа не би погинула. Ови за-кони и чине суштину Божијих заповести.

Сасвим условно, Божије заповести се могу упоредити са упутством за употребу, коју нам даје произвођач за свој прои-звод. Једино конструктор зна за шта је он изумео машину, и како она треба да ради. Слично томе једино Сам наш Творац може да укаже на прави циљ људског живота - Царство Небеско, и на средства за достизање тога циља - Свој морални закон.

Производ који се не користи према упутству или се ко-ристи без придржавања савета конструктора, ускоро неће више моћи да се употребљава. Душа која не живи ради блажене веч-ности одумире, уплевши се у вртлог страсти и на крају крајева је чека смрт у вечности.

Ти си вероватно као дете видео и стајао запањено пред трафо-станицама или трансформаторима са натписима: " Не ди-рај , опасно по живот". Слика лобање прободене црвеном муњом је сликовито приказивала опасност која прети. Ти се тада ниси ништа разумео у електротехнику, али си слушао упозорења. Јер високи напон је опасан по живот сваког човека, независно од тога, да ли он зна механизам деловања елекрицитета на своје те-ло или не зна. За свакога је опасно да се укључи у високонапон-ску мрежу.

67

Исто тако би требало да се односиш и према Божијим заповестима и забранама. Бог сигурно неће без разлога да нешто човеку указује или забрањује. На свакој врсти људског греха записан је пажљиво исти натпис, као што је написан на стубу са високим напоном. Друга ствар је то што казна смрћу за остајање у греху није увек моментална, али не треба се тиме заносити и злоупотребљавати Божије дуготрпљење. Божије заповести нису само жеље или добри савети, то су строги закони који поставља-ју границу између живота и смрти. Тако је Бог установио Своју прву заповест још у Рају. О дрвету познања добра и зла рекао им је скоро истим речима: не окушајте да не бисте умрли. Али, Адам и Ева нису послушали. Иако се њихове душе нису одвојиле од тела одмах, већ након много година, то не значи да је Бог изрекао нешто нетачно. Упозорио их је: умрећете! - и умрли су, тако је морало да буде.

Тако се и ти навикавај да се чуваш од греха, као од смр-тног отрова и високог напона: не пипај, убија! При томе треба имати на уму, да се Божије заповести не могу у потпуности све-сти на сувопарно набрајање прописа. Оне се не могу схватити као специфично "упутство за употребу човека". Наравно, и у њи-хоом нарушавању се не крије само самоубилачка људска глупост. Исто тако не можемо ни Бога да кривимо да је Он дао човеку строга правила, као да Он није хтео или могао да од њих осло-боди човека. Божије заповести су нам дате од стране Творца који нас воли, Који је обасуо човека благодатним даровима, Који нам је још много већа блага припремио за будући живот и Који од нас очекује да Му узвратимо само љубављу. Та љубав се не може изразити ни у чему другом осим у послушању Богу. Из тога про-изилази да нам је Господ дао своје заповестине ради испуњавања само Његове воље, већ из љубави према нама. Нарушавајући заповести човек не само да шкоди себи, не употребљавајући " Бо-жију рукотворину" према намени, већ и одбацује Божију љубав. И зато постаје крив пред Творцем.

Дакле, у односу на човека Божије заповести су у суш-тини правила за живот, која воде ка његовом циљу - вечном

69

блаженству. А у односу на Самог Законодавца заповести пред-стављају свештени завет Божанске љубави према нама. И једно и друго схватање Божијих заповести одражава вољу непромен-љивог Бога, те су зато и оне саме апсолутне и непроменљиве.

Смртоносно деловање греха не личи баш у свему на електрични удар. Јер Бог није бездушна коб, већ живи Законо-давац и Судија. Сваки грех и сваку врлину Он процењује засеб-но, свакога награђује или кажњава узимајући у обзир његове личне посебности и животне околности у оквиру општег плана Свог Промисла о свим људима. Не кажњава се сваки грех овде на земљи у овом привременом животу, исто као што се ј о ш ређе овде награђују праве хришћанске врлине. Зато се праведност и милост Божија у потпуности могу схватити само узимајући у обзир посмртну награду свакоме према његовим делима.

Апостол Павле нас учи да је Божији закон - духовни закон. То значи да он захтева исправљање самих наших осећања и намера, и зато се он не може свести само на испуњење одре-ђених правила и прописа, као што су то урадили јудејци, које је Господ због тога стално изобличавао у Јеванђељу. Бог види и суди пре свега управо наше намере, а тек после њихове матери-јалне последице, односно наша дела. Бог се не да обманути. Чак и дело које изгледа добро неће донети добре плодове, ако је учи-њено са лошом намером или неким лошим интересом.

69

О ГРЕХОВНОЈ ИСКВАРЕНОСТИ ПАЛЕ ПРИРОДЕ ЧОВЕКОВЕ

Сваки човек који је тек почео да испуњава заповести Божије још увек се налази у огреховљеном стању.

Грех се уселио у нас ј о ш од момента када су први људи сагрешили у Рају. У греху смо зачети, ка греху нас привлачи већ сама наша пала, искварена природа.

Да ли је праведно да сви људи страдају само зато што је један човек престугшо заповест? Често се дешава да ово питање постављају маловерни. Одговор им можемо дати контра-гшта-њем: а да ли је онда праведно да смо сви ми искупљени једним човеком - Богочовеком Исусом Христом? Ти би хтео да бесплатно будеш оправдан и искупљен? Мораћеш мало да потр-пиш, превазилазећи у борби и лишавању своју огреховљену природу.

Није случајно да је Бог сав људски род повезао родбин-ским везама, јер су сви људи потомци једних истих родитеља. Ова родбинска веза нија само телесна, већ и духовна, јер се свака душа зачиње од родитељских душа, наслеђујући у одређеном сте-пену њихове особине. Замисли само, да је којим случајем Бог у почетку створио још једног човека и још једну жену, до ког сте-пена мржње би они дошли после пада? Данашњи расизам и нацизам би били мачији кашаљ у поређењу са том узајамном мр-жњом. Али, сјединивши људе од самог почетка, Бог је и за бу-дући живот припремио јединство људског рода, у коме ће сваки

70

који се спасе истовремено да сачува своју личност, и да будес заједно са другим људима.

И Сам наш Искупитељ долазећи на земљу није сишао из ваздуха, већ се родио од Дјеве Марије, примивши од ње људску природу и душу, не примивши само наш грех.

Ово је исправан циљ ради кога је целокупно човечан-ство повезано родбинским везама, али неизбежна последица ове родбинске везе је наследност греха.

Зато , уколико неко почне да живи слушајући само зах-теве своје телесне природе, уколико буде стално удовољавао са-мо природним телесним и душевним потребама, чак и ако верује у Христа, такав човек ће завршити свој земаљски живот потпуно душевно пореметивши, а иосле смрти га чекају вечне муке. Раз-лог томе је што су наше потребе извитоперене због греха и само нам се чине природне. Њих треба свесно ограничавати, васпита-вати и преображавати са два најважнија средства, и то: Божијом благодаћу и својом слободном вољом. Ми смо већ на ту тему говорили, само другим речима, када је било речи о страстима. Сада само да наведемо неке примере ради бољег разјашњења.

Узмимо на пример греховне навике као шти су страст према пушењу, према пићу, коцкању или игрању игрица на ком-пјутеру. Да ли су те страсти потребне нашој души или телу? Наравно да нису. Може ли човек да буде здрав, срећан, користан за друге, ако никада у свом животу није пробао ни цигарете, ни водку, а није се ни коцкао? - Наравно да може - одговор би знало, чак, и дете. Управо супротно, све ове навике штете и телу и души. То исто знају чак и деца. Шта то онда човека привлачи самоубилачким делима, када се још увек није појавила страст, ни навика према том греху? Осим тога, човек ј о ш од пре зна, да је то грех и да је штетно, а кратко лажно задовољство од греха још није ни осетио? Каква је то страшна зла сила која тера несрећног грешника да чини такво безумље?!

Наравно, разлог може бити и лош пример оних који су око њега, и спољашње окружење, и примамљиве речи, и досада, - али не само то! У нашој души живи нека необјашњива тежња

71

ка греху, тако да од сваког, чак и очигледног, чак и одвратног и свима познатог греха треба да се уздржавамо напором своје сло-бодне воље. Другог начина нема.

Други пример је наша осветољубивост или злопамћење. Како јако може да мучи понекад ова страст и човека који није тако зао по природи! Такав човек најчешће схвата колико то самом њему штети, каква је то срамота пред људима и грех пред Богом. И ништа не може да уради са собом у том моменту, све док однекуд изнутра не нађе олакшање од страсти. Значи да гнев већ на неки начин живи у нама. Од када? Од момента кад знамо за себе.

Сећаш ли се свога раног детињства? Да ли су те учили да будеш злобан и да се светиш? - Вероватно не, учили су те сасвим супротним стварима. А зашто је уопште потребно већ дете у пеленама учити добру? Зато што оно ј о ш од рођења наги-ње злу, које се ј о ш није испољило и учврстило у њему.

Шта више, приупитај родитеље о себи, или посматрај друге бебе, да ли мало дете уме да "испољава карактерне црте" ј о ш док није почело да сазнаје себе? - Сигурно ћеш се уверити, да је управо тако.

Тако у нама живи грех од момента доласка на овај свет. Он се испољава и код некрштене и код крштене деце, али ипак на различит начин. Нисмо то само ми Хришћани који живимо у свету приметили. Ево шта каже о томе апостол Павле: Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтијети имам у себи, али учинити добро ие налазим (Римљ. 7, 18) . И даље: Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим (Римљ. 7, 2 2 - 2 3 )

У горњем цитату се под добрим законом ума може схва-тити захтев савести, сагласан и са заповестима Божијим, и са личном вољом човека, а под греховним законом у удима - стра-сти, захтеви пале човекове природе. Видиш ли, како је, чак, и човеку, који се определио својом слободном вољом за Господа

тешко (а без помоћи одозго и немогуће) да превазиђе насил.е своје пале природе! Апостол даље наставља: Ја јадни човјск! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (=пале природе)? И сам одговара: Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашсга. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијслом закону гријеха (Римљ. 7, 24 -25) . Другим речима, само живот у Христу, по заповестима Јеванђеља даје могућност да се стари чо-век у нама сломи, исцели, исправи. И то успевају само они, који по речима Апостола науче да не живе по тијелу него по Духу. (Римљ. 8, 4 ) , другим речима потчине тело духу, и не повлађују му у свему.

73

БЕЗ БОРБЕ ПРОТИВ ГРЕХА -ЧЕКА НАС СМРТ!

Без Христа, без Његове благодатне помоћи, никако не можемо превазићи грех у нама. Сад ће нам бити јасније и друге речи Апостола: Јер нема другога Имена иод небом датога људи-ма којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 12) Ове значајне речи нису само поређење или алегорија. То је једина права истина, коју треба схватити директно и буквално: ако хоћеш да твоја душа буде жива, онда се бори са грехом у себи по заповестима Исуса Христа, и уз Његову благодатну помоћ. А ако се не будеш борио - погинућеш за сва времена.

Погледај око себе. Већина људи који нас окружују не желе да се напрежу у борби са грехом. Које су последице тога? Колико је много њих поробљено грубим страстима: пијанством, блудом, безосећајношћу. Ове страсти на све могуће начине уби-јају душу и тело: у почетку вољу, касније осећаје и разум. А к о човек умире у таквом стању тешко је надати се да ће се човек духовно пробудити у тренутку саме самрти, а после већ засигурно наступа духовна смрт. Ти ћеш вероватно рећи: али нису сви тешке пијанице: А ја ћу додати: да, постоје још и наркомани, манијаци, садисти и други, који су већ изгубили људски лик. Али ти ћеш наставити: ипак они нису већина. Али, како можемо да судимо о душевном стању просечних људи, чак и верника, ако они ретко долазе у цркву и само се понекад присећају борбе про-тив греха?

74

Наравно, као да је много тешко "снимити стање" туђе душе! Али, размисли сам, може ли се - проживевши живот не размишљајући о Богу, о савести, о суду после смрти - научити љубави према Богу, непрестано Му се молити, више волети Његову свету вољу и Његову близину, него ли све светско, што нас окружава и за шта смо везани? - Наравно да не. Али, са друге стране, шта је потребно души која је прешла у вечност осим ове љубави према Богу и блискости према Њему? У Царству Небеском нема земаљских послова и разонода, тамо не једу, не пију, не забављају се. Небески становници стоје пред Господом, славе Га и моле Му се. Шта треба да ради тамо душа, која је чврсто била везана за све земаљско, и која није нашла извор свог живота у Богу? Она ни у Рају неће наћи свој живот у Њему, а земаљски предмети које је волела и била им привржена, неће јо ј бити доступни. Она ће лицем остати окренута земљи, а Богу - леђима. Шта њу чека у том случају, осим вечног незадово-љства и удаљености од Божијег Лица? Зар то само по себи није већ вечна мука? Једноставна и свакодневна смрт душе која није себе посветила Богу, смрт без смртних грехова и преступа. Али, ти ћеш опет можда рећи: то је лепо философско расуђивање, али како то видети својим очима?

Можда ћеш имати прилику, као и многи други људи, да у дужем периоду посматраш како се смрт приближава човеку који није у вери или који мало верује, као и истинском Хриш-ћанину, и да упоредиш. Тада ћеш сам схватити како је тешка смрт човека који није у вери. Још дуго до самртног часа таквог човека обузима дубоко униније, душа се испуњава празнином. Уосталом, она је и раније била испуњена празнином, само се то није примећивало. Истински смисао и значај земаљских остраш-ћености се види тек пред гробом. Такав старац се ни са чим не може утешити, ни са чим се не може одагнати његова самртна туга. Ништа му више овде на земљи не треба, ништа му више није занимљиво. У души умире све земаљско, а небеско се није још ни зачело. Такав човек више не жели да живи, и понекад сам призива смрт, а када се она сасвим приближи приликом наредног

75

напада болести, одједном се испоставља да му је страшно да умире са својим духовним теретом. Тешко да га уопште савест и мучи, насупрот томе, он искрено сматра, да је проживео живот заиста достојно. Притом, он чак може да памти и неке старе гре-хе, али му уопште није због њих непријатно. Он остаје сам, са својом "праведношћу" пред лицем смрти. И наравно, не може да издржи. Запитаћеш се: каква је то душа? Никаква. Ни о чему не мисли, мало шта осећа, ништа неће. Телу је још потребно да пије, једе и дише, а души није ништа потребно, осим да понекад одагна самртну тугу. У мери у којој се приближава крај и губи свест та туга може да пређе у самртни ужас. Умирући прича неповезано, понекад види привиђења, понекад и бесно виче - али не само од бола. Уосталом, такве ствари се тешко могу испри-чати речима, потребно је да Хришћанин види тако нешто својим очима. Ко је тако нешто видео, тај више нема шта да пита, са страхом се присећа смрти и моли се за хришћанску кончину.

И Господ ће дати да видиш лично и оне који тако умиру. Хришћанин се и смрти приближава без унинија. Он има о чему да размишља, има шта да чека и има за шта да се моли. Његово срце се све више испуњава дубоким тајним садржајем, кога ми који смо тренутно здрави, не можемо да разумемо, јер су то тајне горњег света. Не обазирући се на предсмртне болести Хришћанин и сам тренутак смрти дочекује спокојно, са неком чак надземаљском радошћу, која се понекад може видети на лицу преминулог. Таква душа је у часу смрти жива, ми то јасно видимо и осећамо.

Није ли то разлог што многи почињу да се пажљивије односе према вери тек када им се догоди да буду присутни при нечијем самртном часу. Требало би да се о свему томе замислимо већ сада, јер и ми ћемо морати да умремо, притом је неизвесно, када ће нас Господ позвати на Свој суд. Он нам за сада даје снаге, и здравље, и могућност да Га упознамо, и слободу избора животног пута. Дата нам је могућност и да грешимо, уколико и то желимо.

Али, једнога дана ће наступити моменат, када ће свим нашим животним вересијама доћи крај и када ћемо морати да

76

положимо рачун како смо се са њима користили, и то не главом, већ бесмртном душом.

Ове речи за тебе, вероватно, нису ништа ново. Нажа-лост, мало је оних који знајући за ову непролазну истину - о нашој вечној одговорности за земаљски живот - већ сада своје понашање управљају према томе. Греховност наше пале природе нас спречава да задобијемо живу веру, делатну, дубљу од обичног књишког знања. Овде нам у помоћ притиче Сам Господ.

ОБРАЋЕЊЕ ХРИСТУ

О ТАЈАНСТВЕНОМ ПОЗНАЊУ БОГА

Ма како да је човек васпитан од детињства - у хришћанској побожности или у потпуном безбожју - уколико он сада исповеда да је Хришћанин и хришћанско име је за њега

најважније на свету, то значи да је некада у његовом животу морао постојати неки преломни моменат. У том моменту је вера неодољивом силом ушла у његово срце, постала део њега, глав-на карактеристика његове личности. Тај моменат је поделио ње-гов животни пут на два дела. Такав преврат у души уобичајено се назива обраћењем. Понекад обраћење у веру може да буде после-дица неколико неповезаних догађаја, који су се урезали у душу, сваки у своје време.

Најважније је схватити да човек не постаје верник зато што су га томе дуго учили и он је једноставно научио низ лекција о вери. Све то учење је само допринело томеда се у једном момен-ту вера пробуди у његовом срцу и да постане његова лична. Де-шава се да младићи и девојке, који су од детињства учени вери од-бацују своју веру, и то одједном, из непознатих разлога. Нажалост, таквих случајева је више, него обраћења Христу у том узрасту.

Уколико је одбацивање Бога човекизвршио сам, својом слободном вољом (гордо видећи у томе одбацивању вере своју самосталност, која је у стварности жалосна и смешна), такав чо-век се не може обратити Христу својим снагама. Да би се то догодило потребно је посебно деловање благодати Божије. Исус Христос сведочи: Нико не може доћи к Мени ако му не буде дано од Оца Мојега (Јов. 6, 65) А воља Оца Небеског је у томе, да

80

сваки који види Сина и вјерује у Њега има живот вјечни (Јн. 6, 40 ) , односно да нико од грешника не остане у незнању Бога и у неверју, већ да се врати безбожник са свога пута и буде жив (Јевр. 33 , 11) .

Уколико нас Бог тражи (јер Он увек делује у складу са Својом вољом), зашто Он онда не налази свакога? Зато што људи сами беже од Њега, затварају од Њега своја срца, не дају Му да посети Њихова срца благодаћу, постају неспособни да је осете. Али свакоме ко жели да прими благодат, ко се искрено моли за то, она се и даје.

Тако се сада и пред вама, који стојите на прагу ступања у свет одраслих, када људска личност треба коначно да се форми-ра, поставља главно питање: да ли нам је потребан Христос и ве-ра у Њега? Сада, нехотице се окренувши уназад, ви ћете се сети-ти свих својих дечијих утисака везаних за цркву, молитву, духов-не књиге за децу. На све то данас гледате другим очима. Још се не зна да ли ћете и даље ићи у цркву и молити се или не, али је јасно само једно, да тако, како сте ви радили раније сада више нећете моћи. Духовни живот постаје другачији. Као да поново треба да стекнемо веру.

У првој глави смо говорили како да тражимо спољашња објективна објашњења о вери. Тамо смо говорили и да споља-шњи докази без унутрашњег богопознања дефинитивно нису довољни за стицање вере. Спољашњи докази су дати многима, али они не убеде баш многе. Потребно је унутрашње сведочан-ство. Истовремено, оно се не може добити самостално, то је све-дочење Самога Бога. Шта би ту требало да се учини?

Најкраће речено, треба припремити своје срце за до-лазак ове посебне Божанске посете. За то се треба уздићи изнад световних послова, забава и задовољстава, као и над обичним малограђанским разонодама. Неким људима у томе помаже сам Господ, смирујући их разним невољама, да би они, одвојивши се од земље, погледали на Небо. Нажалост овај начин се не може на свакога применити. Постоје људи који, ма колико их одвајали од земаљског, они му све више теже.

81

Све у свему, немогуће је објаснити зашто се неки људи обрате Богу, а већина се ипак не обрати. Међу онима који су се обратили неки су преживели невоље, а има и таквих који на први поглед сасвим добро живе. Постоје и они који из здравствених разлога или младалачког незнања нису знали за Бога, а има и оних који су, да тако кажемо, гутали живот пуним плућима. Чес-то има и међу необраћенима људи, који су дивни по душевним особинама, али савршено глуви и тупи духовно. Како то објасни-ти? Никако. То је тајна слободе наше воље.

Неизвесно је да ли су људи који су се обратили Богу били споља здрави или болесни, успешни или несрећни, али је једно поуздано, сви су они били дубоко несрећни изнутра. Све-једно да ли су имали много или мало земаљских вредности и земаљских послова - сви су они страдали и тражили друге врсте вредности. Бог им је у кратком периоду дао да увиде будуће бла-женство, дао им могућност да Га само делимично осете. Они, који су схватили вредност таквог дара, почели су да сс труде да га задобију.

Хтели бисмо да верујемо, да уколико је наш читалац већ стигао до ове стране, да он већ поседује овакво искуство, или да се бар не задовољава чисто световним благостањем. Тада ће он схватити о чему ћемо даље говорити. Дошли смо до најдубљих и најсветијих људких проживљавања. Немогуће је описати Божан-ску посету човеку, који се после тога обратио Христу. Овај недокучиви и дубоко лични духовни догађај се за свакога човека одвија на различит начин. Али, требало би нешто рећи и о самој тој чињеници и њеној улози у целокупном хришћанском животу, као и о неким општим цртама таквог мистичног искуства.

То се догађа на различите начине, у сну или на јави, по-некад на граници живота и смрти, али чешће у обичним услови-ма. Божанска посета при обраћењу најчешће не лишава човека свести о животу на земљи; он и даље види свет који га окружује скоро као и увек, али је прилично равнодушан према њему.

Обично се на јави не виде никаква виђења, не чују гласо-ви и не осећају мириси, али дух човека се изненада просветљује.

6 Православна аскетика за младс (и почстникс)

82

Повод за то може бити неки спољашњи утицај: присуство у хра-му, ватрена молитва у некој невољи, читање неке духовне књиге, дивљење природи у самоћи, слушање духовне музике и сл. Међу-тим, само проживљавање може бити сасвим различито од утиска, који му је послужио за повод.

Просвећење се састоји у томе да неки предмет наше ве-ре: стварање света од Бога, Ваплоћење, смрт и Васкрсење Хри-ста, бесмртност душе и њен удео у вечности, - од сазнања умом или књишког знања одједном постаје потпуно несумњиво лични доживљај, чињеница личног духовног искуства, стварнијег за човека, него што су његови осећаји у датом моменту. Ти одјед-ном схваташ, на пример, да је Христос ваистину васкрсао, као да је Он стајао пред тобом, као пред Томом, иако, понављам, ниси имао виђење. Ти се не налазиш на Небу, већ на земљи и у нор-малном стању свести, али чињеница Васкрсења је за тебе у том моменту реалнија, него то што ти рецимо стојиш сада у цркви на васкршњој служби.

Немогуће је објаснити како ти то знаш. Ако си већ доживео сетићеш се, ако ниси сазнаћеш касније. Тај доживљај је скоро увек повезан са Христовим Крстом и Васкрсењем, макар то било и индиректно. Обичним логичким расуђивањем се не може објаснити тајна нашег Искупљења. По људској логици у смрти Божијег Сина за грехе људи нема ни милости, ни правед-ности. Према њој грешници не вреде крви Ваплоћеног Бога, они су вредни своје смрти - и нека умру. По истој тој логици Отац Небески поступа сурово, шаљући Свога Сина на Крст. Али нека твоју веру не збуњују ове логичке и неизбежне сумње. Тајна Крста се не може појмити умом, она се може само проживети посебним духовним искуством. То се и дешава у моменту духов-ног обраћења. Зато ми и кажемо да се човек обраћа управо Христу, а не Богу уопште. Он је умро за мене и васкрсао да бих и ја васкрсао, за хладан ум ове речи су ледене. А за срце у том моменту... о, то нису просто речи!

Стање такве узнесености, отворености духа може се нај-краће и врло условно објаснити са две карактеристике. Човек са

83

једне стране осећа огромну грижу савести, своју моралну нечи-стоту и недоличност, а у исто то време осећа потпуно јасно ми-лост Божију, Божију љубав према себи - таквом одвратном грешнику. За нас представља тајну и како се могу спојити ова два осећања, која као да се узајамно искључују. Уосталом, то је иста та тајна Искупљења, али као да је сагледана са друге, људске стране.

Дешава се да у сновима човек види неку посебну свет-лост, или му се јаве неки од Светитеља, Мајка Божија или чак Сам Господ. Често се понавља историја путника из Емауса: Бо-жански посетилац се прихвата под другим именом, као нека друга личност, али касније откривши Себе, без иједне речи испуњава душу неизмерним умилењем и истога часа одлази, не остављајући чак ни у сећању неку мислену представу о себи. Човек се буди у сузама, говорећи: „Па то си Ти био!", макар ни самом себи не могао да опише, чак, ни спољашњи изглед Посетиоца.

ОБРАЋЕЊЕ БЛАЖЕНОГ АВГУСТИНА

Ради објашњења свега горе наведеног саслушаћемо при-чу Блаженог Августина о његовом обраћењу, коју он подробно описује у својој познатој књизи "Исповести".

Блажени Августин се родио 354 . године, од детињства је био упознат са хришћанском вером, али је био васпитаван и до-био образовање као незнабожац. Страствено се предавао многим световним забавама, али је, ипак, поседујући дубок ум и ватрено срце, трагао за истинском мудрошћу и смислом живота. Једно време се налазио под утицајем учења јеретика - манихејаца, али је ускоро почео да схвата њихове заблуде. Тада се срео са Светим Амвросијем, епископом Медиоланским, и много тога је научио из његових проповеди. Августин је већ умом и срцем осећао да је Христово учење истинито, али је још био чврсто везан са старим, световним животом.

Једном приликом је неки познаник испричао Августину и његовом другу Алимпију о животу и подвижништву тада недавно преминулог египатског пустињака Антонија, кога Света Црква назива Великим и уважава као оснивача египатског мона-штва. Прича је оставила на другове велики утисак. Ево шта о својим даљим проживљавањима пише блажени Августин, об-раћајући се Господу: "Све време док сам слушао причу био сам ван себе од стида који је почео да ме сажиже и мучи. Разговор се завршио... Шта све нисам себи приговорио! Каквим сам све мис-

85

лима шибао своју душу само да се сагласи са мојом жељом да иде за Тобом! Она се противила, одрицала, правдала... Бојала се више од саме смрти да ће је избацити из колотечине уобичајеног живота, у коме је изнемогла до краја.. .

Бацам се према Алимпију и у смућењу ума вапим из свег гласа: "Шта је то са нама? Јеси ли чуо? И неуки славе Царство Небеско, а ја и ти се са нашим бездушним учењем ваљамо у телесној нечистоти !..."

Устрепталог срца полетео сам у башту, желећи да будем сам до краја у жестоком окршају, у коме сам се ухватио сам са собом у коштац... Био сам безуман да би ми се просветлио разум, умирао сам да би живео; знао сам у каквом сам злу огрезао, и нисам знао какво ми је благо припремљено... Моја душа је немо вапијала... због тога што раније нисам чезнуо да будем са Тобом, Господе...

Дубоко размишљање извукло ме је из тајни бездана, та-ко да сам " пред очима срца мога" видео сву своју ругобу. Из буре у мени избио је поток суза... Више ни не памтим како сам пао под некакву смокву и дао на вољу сузама да теку: а оне су лиле потоцима из мојих очију - била је то жртва угодна Теби..." Го-споде, докле ће трајати Твој гнев! Не помињи више наше старе грехове!" Осећао сам да сам поробљен њима, и јадао сам се и вапио:"... Зашто ме не узмеш одмах? Зашто ме не погубиш због моје гнусобе?"

Тако сам говорио и плакао у горкој скрушености срца. И ево чујем глас из суседне куће, не знам да ли дечака или де-војчице, који често понавља исте речи: "Узми, читај! Узми, читај!". . . Нигде нисам имао прилику то да чујем. Подигао сам се, угушивши јецање, тумачећи ове речи као Божију поруку ме-ни лично: отвори књигу и читај прву главу, коју отвориш.. Уз-буђен, поново сам отворио оно место, где сам некада... одба-цивши све, оставио апостолске Посланице. Зграбио сам их, отво-рио и у тишини прочитао прву главу коју сам угледао: Да ходи-мо иоштено као по дану: не у пировању и пијанству, ие у раз-врату и бестидности, не у свађи и завистг, него се обуците у

86

Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте (Римљ. 1 3 , 1 3 - 1 4 ) . . . После тог текста мојим срцем су се разлили светлост и мир; ишчезао је мрак мојих сумњи" ( " И с -повести", том. 7 . )

Од тог момента Августин је донео одлуку да постане Хришћанин и започне нови живот.

ОБРАЋЕЊЕ ХРИСТУ -ПРЕОКРЕТ ДУХА

87

Плод такве Божанске посете души, који је запажен не само на примеру блаженог Августина, увек је један те исти: чо-век чује јасни одјек гласа савести: живи другачије! У том момен-ту свакоме од нас је најлакше да из све душе узвикне: да, Го-споде, наравно да хоћу!

Уколико би само било потребно, човек је у таквим тренуцима спреман одмах да умре, само да не изгуби заувек ми-лосрђе Божије, које је тако опипљиво осетио. То је управо тренутак да се обави главни преокрет у самој светињи своје душе - у духу, да дамо завет верности Христу, да посведочимо пред Њим своју добру вољу и учврстимо је Његовом силом и благо-даћу: Господе, више од живота желим и од свег срца доносим одлуку да Ти будем веран и потчињавам Ти се, само ме немој оставити у мојим гресима, и спаси ме! За овакав моменат посто-ји бледа земаљска аналогија. Православни читалац прошлог века би лако схватио о чему говорим, надајмо се да ћеш и ти схвати-ти. У школском програму се изучава роман Л. Н. Толстоја "Рат и мир". Присети се проживљавања Николаја Ростова, када мла-ди гардиста царске коњичке гарде први пут види испред строја свога Цара, чује његов кратки надахнути говор упућен војници-ма, и ништа не жели тако, као што жели да положи свој живот за њега у бици. Овакво осећање је карактеристично не само за Николаја, већ и за сваког православног руског војника. Несу-

88

мњиво је и сам Толстој у младости, када још није био ни јеретик, ни озлобљени богохулник, више пута и сам преживљавао такав полет верности и љубави према своме Цару, па је и ова осећања описивао, ослањајући се на лично искуство.

Тако исто је сада твоја душа увидела Небеског Цара, а не земаљског, и то само у делићу блеска Његове славе, колико је била у стању да поднесе. Цар ју је обавестио да је за њу почео рат - битка са грехом и ђаволом, да Он, њен Војсковођа жели да Му душа буде одана и храбра. Он јој обећава и награду - учешће у Својој тријумфалној победи. Ради љубави према Цару, ради такве будуће победе душа је спремна на све могуће невоље, труд и опасности, и желела би да умре за Њега, само да може вечно да буде са Њим.

Касније ће се са њом, несумњиво, десити исто што се десило и са Николајем Ростовим у првој бици. Душа ће осетити страх, бол, опасност, скоро потпуну охладнелост од свог прво-битног осећања. Може доћи до издаје и пада, чак и до потпуног очајања. Али ће и тада сећање на светост првог одушевљења подићи палог духовног војника, који је поклекнуо и покренути га у нову битку.

Чак је и апостол Петар преживео горчину пада, али зар би он могао тако брзо да устане кроз покајање, да само сат до свог одрицања није обећао Господу да ће своју душу положити за Њега? Није било потребно да то чини пред свима, није било потребно уздати се само у своју храброст, и наравно, није било добро да се пореди са другим ученицима: ако се и сви саблазне, ја нећу (Мк. 14, 29) . Па, ипак, у своме срцу треба имати такву свету, пламену одлучност: за Тебе, Господе, спреман сам и у там-ницу и у смрт! На пример, код Јуде није постојала таква одлу-чност, зато и није успео да принесе покајање и да се спасе од свог страшног греха, премда му је и било жао што га је починио.

Не знам да ли си већ имао прилике, или ћеш тек имати прилику да преживиш све то: и смотру пред битку, и први окр-шај , и прве греховне ране, и исцелење кроз покајање, када ће те, слично Књегињама-Мученицама Олги и Татјани, посетити кће-

89

ри Небеског Цара: страх Божији и Његова милост, и повратити ти првобитну одлучност. Јер управо од те особине, од те прве одлучности и започиње духовни живот Хришћанина. По Бо-жијем Промислу дух треба да господари у нама, управљајући душом, а преко ње и телом. Зато и обновљење палога човека (о чему смо већ говорили у прошлој глави) започиње обраћењем људског духа Богу. У духу се и догађа главна промена: као прво, њему се непосредно открива сам Бог кроз благодатну посету, као друго, буди се савест и свом снагом почиње да га изобличава, као треће, појављује се одлучност да се нешто учини у славу Божију и ради свога спасења. Блажена је душа која је окусила Божанску сладост, уздигла се из понора греховних дела, осећања и мисли!

Уколико ти препознајеш по својој сопственој души, о чему смо овде управо говорили, уколико осећаш да си се и ти сам обратио Христу, значи да је и за тебе започела невидљива борба под Његовим крсним знамењем против греха и ђавола. Буди вој-ник и увек имај на уму да назвати се Хришћанин значи носити херојско име. Живот је дат Хришћанину ради херојских подвига, а не ради ниског малограђанског таворења. За такав живот су нам и обећане небеске награде. Нису сви Хришћани имали прилику да положе своје душе за земаљског православног Цара, али су се сви становници Раја некада на земљи подвизавали ради Небеског Цара.

Немој заборавити да наша заклетва оданости Господу има и свој богослужбени, црквени израз. То су наша обећања дата на светом крштењу. Ми смо се одрицали од.сатане и сје-динили са Христом. Уколико се човек крсти као одрастао, он би требало по суштини Свете Тајне да је већ доживео обраћење Христу или да га тражи у самој Светој Тајни Крштења. Другим речима, ова два момента - обраћење и Крштење - треба да имају директну, непосредну везу. Без обраћења, Крштење нема сврхе, оно има само потенцијалан значај, да не кажемо још горе: дирек-тно је оскрнављено.

Исти такав значај има и крштење за бебе. Овде су ку-мови за њих дали завете на Крштењу. Они су се за њих одрицали од сатане и сједињавали са Христом. Исто тако и благодатна моћ

90

Крштења у детињству може бити одбачена и оскрнављена, уко-лико у своје време не буде потврђена сопственим обраћењем крштеног човека Господу. И припрема одраслог за крштење, и православно црквено васпитање детета, служе само као припрема за обраћење и даљи духовни живот. Али, без овог дубоко личног чина они могу да изгубе сав свој смисао.

91

А ШТА АКО ЈОШ НИЈЕ ДОШЛО ДО ОБРАЋЕЊА?

Уколико не можеш у својој души да препознаш про-живљавања која су овде описана, немој да се збуњујеш. Као прво, не могу се унапред описати осећања другог човека. Свако обра-ћење је специфично на свој начин. Главна и неизоставна последи-ца обраћења би требало да буде жеља да се надаље живи као Хришћанин, потпуна, безусловна одлучност без икаквих компро-миса, која не планира никакво одступање од свога пута. Таквих момената решености може бити неколико у животу и сваки од њих је на неки начин подржан од Бога предокушањем Његове милости.

Као друго, могуће је да ти овај догађај тек предстоји. Одрастање детета, његово сазревање у зрелог човека је дуготра-јан и комплексан процес, који се на специфичан начин одвија за свакога понаособ. И тело, и душа, и дух код свакога постају зрели у неко за њега одређено време, које није за све исто.

Може се догодити да и ти за сада само идеш са старији-ма у цркву, и једноставно твоја лењост, световне ствари и разо-ноде карактеристичне за твоје вршњаке сметају ти да и заиста будеш тамо и молиш се. Можда ниси још из искуства познао шта су то тешка, мучна колебања у вери, шта је то искушење од ближњих, који се труде да или директно или неприметно уништс твоју веру. Све је то још пред тобом.

За сада и вера и молитва чине једноставно некакав део твог живота, поред других делова (и вероватно, не први): учења

92

у школи, кућних послова, игара са друговима. Али, могуће да још ниси схватио да вера није нешто обично, већ нешто најва-жније у животу. У том случају твоја вера, која није била још на испиту није твоја заслуга, већ заслуга старијих. Али, поновићемо опет: већ је наступио, или ти веома брзо предстоји моменат, када ти тек треба да на неки начин поново стекнеш веру, како би она постала твоја лична вера. Иначе - слушај пажљиво! - твоја вера ће се угасити. Нажалост, то се често дешава у наше време.

93

НАЈСТРАШНИЈЕ ЈЕ -ИЗГУБИТИ ВЕРУ

Над овим се треба замислити, чак и ако ј о ш ниси до-живео своје лично обраћење Богу. Замисли да ускоро, кроз год-ину дана, или раније (или се то већ десило) људи који те окру-жују почну у твом присуству да исмевају, на пример, молитву и пост, одласке у цркву и живот после телесне смрти, црквене Све-те Тајне и житија Светих. Учиниће то оштроумно, са хумором, без злобе, као да саосећају са тобом, и стога прилично убедљиво. Могу и без подсмевања да те исто тако деликатно убеде да ми у животу имамо и важнија посла од црквености. И одједном ћеш чути у себи нечији непознати глас, који ти говори: па, истина је заиста, зашто бих се ја толико трудио, ако овако паметни, весели и добри одрасли људи (а уствари скоро сви око менр, осим неко-лицине најближих) не живе црквено, већ само признају Бога? Није ли једноставније живети као сви.

И послушавши овај глас младић или девојка започињу да креирају свој живот самостално у неким општим оквирима. Али не завршава се све на остављању молитве и престајању од-лажења у цркву. Ускоро после такве одлуке ти ћеш постати са-мовољан, тврдоглав, незадовољан, обесан, гневљив, заједљив, очигледно хладан према туђој патњи, посебно управо према том болу и патњи, коју ће причинити твојим ближњима промена твог карактера. И све добро што те је научио црквени живот ти ћеш

94

одбацити и заборавити у једном трену. Није ли ти страшна и сама помисао на то?

Рецимо, да не обраћамо пажњу на одрасле, они су већ навикли, преживеће, није им први иут. Али, зар је вредно од сво-је душе сасећи толико добрих утисака, изгубити поверење мало-бројних, али блиских и вредних дружења, у замену за пријатељ-ство са људима празним и потпуно теби страним?

Присети се случајева када је твоја још дечија молитва била услишена. Присети се, како ти је Господ помагао испуњава-јући и дечије, неозбиљне молбе. Како је светло било на души и у цркви! Па ти си осећао да је Бог увек поред тебе и чује те, да ће ти Он увек помоћи у тешком тренутку. А како ће изгледати када све ово изгубиш? Сећаш ли се Андерсенове приче о снежној краљици? Није она написана само ради деце. Написана је и за оне одрасле, којима се већ забио стаклић ђаволског огледала и у срце, и у око, који су већ били у царству леда, склапајући од сво-јих "ледених мисли" реч "вечност", - и који су то наравно без-успешно радили. Али, касније су молитвене сузе (прво сестрине, мајчине, а потом и сопствене) растопиле у њима лед срца, опрале очи, и у једном трену реч "вечност" се склопила сама од себе. Вративши се из леденог дворца у свој дом, они су прочитали у бакином Јеванђељу речи Христа: Ако се не обратите ине будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 1 8 , 3 ) .

Таквој деци је добро, али на време, читати такве приче. Она ће препознати себе саме. Али, треба да схватиш каква је то ретка срећа - обраћење у леденим дворцима овога света који мрзи Господа. Колико је само младих срца, окамењених од без-брижности, која се никада више нису отопила! Да ли ће се наћи таква Герда, која ће поћи да те извлачи из хладне и мрачне ду-бине и која ће имати довољно суза да растопи твоје срце!

Чак и ако се таква душа нађе на свету, да ли ће вредети њен труд и сузе, које ћеш ти тако мирно и окрутно да одбацу-јеш? Ви не видите, али ми свештеници видимо те мајке, које су исплакале очи од суза за својом децом. Видимо и како та деца стално гађају њихова пламена срца прљавим леденим грудвама.

95

Дођи, ако некада будеш имао могућност у капелицу бла-жене Ксеније у Петербургу на Смољенском гробљу. Боље рад-ним даном и пре отварања, док још нема ни буке, ни реда испред места за паљење свећа. Посматрај људе које ћеш тамо затећи. Вероватно ћеш тамо срести исту такву Герду, која се бори за неку душу туђу по духу, а блиску по крви. Јака је њена молитва, и ј о ш јача молитва блажене Ксеније, али хоће ли оне заједно растопити ледену санту у нечијем срцу - не знам...

Како је лако сломити, упропастити било коју ствар -увек је л а к т е него направити је. А још је много лакше оскрна-вити, испрљати сопствену душу. Како је тешко после довести је у пређашње стање!

Ако ти ово што смо рекли падне на ј о ш живо, топло срце, молим те помоли се Господу и тражи да ти Он помогне да га сачуваш да остане такво, да га Он научи да воли, и буде одано, да ти Он дарује, укрепи, сачува твоју веру, подржи је Својом благодаћу. Помоли се једноставно својим речима, па како већ испадне, само да је искрено и пламено. Бог ће те сигурно чути и даће ти одговор у потребном тренутку. Какав ће бити Његов одговор - зна засад само Он, а ускоро ћеш и ти сазнати. И тада ће ти све речено овде постати јасније и очигледније.

96

НЕОПХОДНА УПОЗОРЕЊА

Сада би требало да те уиозоримо на низ ствари које се тичу духовних искустава. Овде те посебно молим за пажњу, да се не би десило да ти оно што је речено у овој глави не донесе, уко-лико се неиравилно схвати, више штете него користи.

Твоје обраћење Господу треба да буде потврђено пос-том, исповешћу и Причешћем. Надам се да припрема за исповест и Причешће за тебе више није новост, ти и сам знаш шта је потребно за то да се уради. Али, овога пута то мора бити са много већим духовним полетом него пре. Ова исповест и При-чешће ће бити као неки почетак испуњавања твога завета вер-ности, који си дао Господу. Не смеш да заборавиш да је уну-трашњи свет човека веома сложен. Духовно и душевно су веома уско повезани, и ми не можемо увек да се снађемо у својим про-живљавањима и осећањима: да ли су она духовна или душевна, да ли долазе од нас самих, од Бога или од демона. Памти, да ђаво не дрема, тражи како ће да те погуби. Веома је обдарен маштом, тако да и у сну и на јави може тако да нам помути уобразиљу, да не можемо да разликујемо његове представе од благодатног виђења. Да до овога не би дошло предузми следеће мере. Пре свега, добро запамти и утврди следеће: чак и када би се лицем у лице сусрео са Самим Господом, говорио са Њим, то уопште не значи да си ти већ спасен и да ћеш стићи у Рај. Ако си осетио Божанску благодат упамти, да су њу примили практично сви који су се обратили Христу, док су касније неки од њих поново отпали од вере и Цркве. По чему си ти бољи од других? Ни по чему. И

97

пред тобом стоји опасност од вечне погибије, само што сада видиш пут истине и имаш наду на спасење. Међутим, све то ј о ш није у твојим рукама.

Понекад благодат, која је изазвала обраћење Христу, називају предокушајућом у том смислу, да се Бог њоме само спо-ља додирнуо нашег срца. Наше спасење ће бити могуће тек онда када благодат постане део нас, када наша душа постане толико чиста и светла да би је поседовала. Али, чак и благодат која живи у таквој чистој души не врши притисак на слободну вољу човека. Чак и скоро свети човек има могућност да отпадне од благодати и да заувек погине. Све док живимо на земљи опасност од пакла ће увек бити присутна.

Предокушајућа благодат се даје и ван Православне Цр-кве. И тамо се дешавају веома ватрена обраћења Христу. А шта се даље збива са тим душама? Знамо да је потребан исправан духовни живот, очишћење срца од страсти. То је цела наука, која је правилно схваћена и чува се само у Православљу. Када би се све завршавало само на обраћењу Христу, нико не би ни стигао У Рај.

Ђаво се свим силама труди да преласти онога ко се обра-тио Богу. Некима он убацује помисли да је све већ учињено, наше спасење да је већ обезбеђено, само не смемо да учинимо неке велике грехе и све ће бити добро. На овај начин је прела-шћена већина протестаната.

Код других, пак, непријатељ нашег спасења распаљује жељу да се чешће понављају срећни, узвишени тренуци нашег обраћења. Људи толико желе оваква духовна усхићења, не очис-тивши срце од страсти, да се труде да их вештачки изазову помо-ћу разуздане маште. А ђаво им са задовољством дочарава свако-јаке сликовите представе, јављајући се у обличју разних Светите-ља, Мајке Божије или Самога Христа, дуго беседи са онима који су му се поверили, угађа им, даје им чисто душевну утеху уместо духовне.

И човек, сматрајући себе блиским Божијим другом упа-да у страшну гордост и надменост. Православни Оци такво стање

98

називају прелест. Тако изгледа у већини случајева „мистичност" римокатолика и неких од "најдуховнијих" протестаната.

Што се тиче нашег обраћења ( . . . ) од момента када смо се и ми по Божијој милости први пут дотакли духовних искуста-ва, ђаво се стара да преузме иницијативу и да сав наш духовни живот потчини себи.

То подсећа на чињеницу да до доласка на свет Исуса Христа није било никаквих личности које су тврдиле за себе да су Месије. После пак Његовог доласка такве личности се појављу-ју у сваком веку, а у наше време постоји истовремено бар неко-лико таквих самозванаца. Једни за себе тврде да су христоси, други да су утешитељи (позивајући се на највећег утешитеља -Духа Светог, о Коме је Христос пророковао), постоји чак и та-ква дама која у себи осећа две душе: и душу Христа, и душу Богородице. Овакве личности, чак, и својим спољашњим изгле-дом покушавају да копирају Светитеље са икона. У стварности, ако се замислимо, све ово обиље лажних христоса треба нор-малног човека да убеди у то да је једини истинити од њих могао да буде само Први - Исус Христос, а сви остали су само његове ђаволске глумачке имитације. Ево и наши духовни осећаји су први пут били истинити, али уколико ми будемо непажљиви, горди, духовно-сластољубиви, ако не дођемо до дубоког пока-јања, ризикујемо да упаднемо у ово или оно стање прелести, ла-жне духовности. То је разлог зашто је после обраћења потребна подробна исповест од срца, док је потпуно неподобна самоуљуљ-каност и надменост у срцу. Дакле, схвативши и разумевши да се благодатном посетом не смемо гордити, ни у ком случају не тражи од Господа да по други пут доживиш исто, не смеш се за то молити Господу. Ако те је благодат заиста посетила први знак тога је осећај сопствене нечистоте, одвратне, мрске и потнуно стране оној светлости, лепоти и топлини, који су дошли у душу споља. Појављује се и спасоносни страх за свој удео у вечности. То су добри знаци. Али, на њих не смемо заборавити, оставља-јући у сећању само утеху. Главни циљ Христа у моменту обра-ћења није духовна радост. Њему је само важно да пробуди нашу

99 савест, да се ми својом вољом определимо за Њега и, чак, да тежимо да идемо према Њему. Не тражи "добро расположење", већ тежи промени своје воље. Зачас ће се демони постарати за твоје „добро расноложење", само да не мислиш о покајању и да замишљаш да си нешто постигао у духовном животу. Али , на-шим душама је у овом животу потребније покајање и смирено трпљење тескоба као казни за грехе, од сваке утехе, па чак и духовне. За утеху нам је предвиђена цела вечност, а за страдање само ово кратко земаљско странствовање. Како би избегао суп-тилну и неприметну гордост, немој журити да причаш о својим духовним осећањима никоме, па чак ни особи која ти је веома блиска. Духовнику пак треба испричати о своме обраћењу и нар-авно одговорити на његова питања. Постоје таква скровишта духа, у која никога осим Бога не треба пуштати да уђе. Чувај успомену на своје обраћење за цео живот, као што невеста за време раздвојености од младожење чува његов портрет на скри-веном месту. Немој никада заборавити на шта нас обавезује та-ква Божанска посета. Када мало духовно поодрастеш, даће Бог, прочитаћеш књиге православних Отаца-мистичара: Григорија Богослова, Макарија Египатског, Симеона Новог Богослова, Максима Исповедника, Григорија Паламе. Упоредивши њихове текстове са својим духовним искуством, препознаћеш само делић онога што су они преживели. Њихово искуство духовних от-кривсња и сазрцања је неизмерно богатије и од твог и од мог искуства. Сви ће те они упозорити на опасност ђаволске обмане и прелести, сви заједно ће ти говорити о неопходној потреби по-кајања и очишћења срца.

ПОЗНАЊЕ СЕБЕ КАО ХРИШЋАНННА

Дакле, ти и ја смо се скоро сасвим приближили оном моменту, одакле обично Свети Оци започињу своје аскетске поуке.

Сви се они обраћају човеку, кога више није потребно посебно убеђивати у неопходност посебних напора ради достиза-ња Царства Небеског, или, како их обично називају, аскетских подвига. Такав човек, који је већ стекао прво искуство у познању будућих вечних блага, већ и самог себе посматра на други начин. Другим речима, код онога који се обратио Богу појављује се поз-нање себе као Хришћанина.

Ако би те раније упитали: ко си ти? - ти би одговорио: ја сам ученик, или син тамо-неких родитеља, или, рецимо, Рус (Грк, Србин..), или страсни навијач одређеног фудбалског тима. Човек увек одговара на такво питање у зависности од тога чиме издваја своју личност од других људи.

И, ево, наступио је моменат, када ћеш бар самом себи без размишљања одговорити на ово питање: ја сам Хришћанин! И од свег срца ћеш поновити речи црквених песама: „Христос је моја сила, Бог и Господ! Ти си моја снага, Господе, Ти си моја сила, Ти си Бог мој, Моје радовање". Сав живот мој, сва нада моје душе је само у Њему.

После тога на друго питање: а ко си ти још? - Ти ћеш рећи своје име, имена родитеља, националност и др. Али, прво и

101

најважније: ја сам Хришћанин! - биће увек неизмерно важније од свих других одговора. Какво истински велико и славно име! У колико само житија Мученика оно одзвања у устима страдалаца као песма победе и ватрено исповедање. Реци од свег срца: ја сам Хришћанин, и осетићеш да је Сам Христос близу тебе са Својом свемогућом помоћу. Јер који се год у Христа крстпсте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27) . И за мене постају живе ове на први поглед чудне речи Апостола: Сами себе испитујте, јесте лиу вје-ри, сами себе испробајте, или не познајете себе да је Исус Хри-стосу вама? Сем ако у нечему нисте ваљани. (2 Кор. 13, 5) .

Ја сам Хришћанин! Не припадам више ђаволу, ни свету који у злу лежи. Христос је умро и за мене. И мене је позвао да учествујем у Његовом Васкрсењу. Али, засад сам раздвојен од Њега. Он ме је посетио, призвао ме Себи, али између мене и Њега је зид мојих грехова, моја пала природа, мноштво мојих греховних страсти. Ја сам ј о ш са ове стране свеопште људске смрти, али већ имам у себи залог будућег вечног живота. Па ја сам Хришћанин!

До сада ја чак нисам знао ко сам ја , зашто живим, зашто су ми дати свест, разум, срце, шта ме чека после кратког зе-маљског живота. Ова питања пре и нисам сам себи постављао. Живот је за мене био само шаренило слабих одблесака ситних задовољстава, који су ускоро требали да постану пустош, туга, очајање. То се није догодило - па ја сам Хришћанин!

Нека ме многи људи не разумеју, који не поседују благо које је мени сада дато. Они су исто тако несрећни, као што сам и ја био несрећан донедавно. Ж а о ми је што они то не виде, али нека се чак и разјаре на мене, као што су се некада побунили иро-тив мога Господа, - они никада неће моћи да одузму од мене благо, које ми је даровао мој Спаситељ. Па, ја сам сада Хри-шћанин.

Како да Му се приближимо, како да нашадуша постане способна да упија Његову чудесну светлост, а да се не опече? Наравно, највећи део посла ће обавити Његова благодат, али шта се од нас очекује? О томе ћемо и говорити у даљем тексту.

"ОВАЈ СВЕТ" И УДАЉАВАЊЕ ХРИШЋАНИНА ОД ЊЕГА

Умоменту обраћења Христу ти си угледао своју душу, обасјану Његовом светлошћу, и ужаснуо се колико је она прљава и колико јој је потребно очишћење. Испоставило

се да је у њој мноштво греховних, мрских или једноставно не-потребних, нечистих мисли, осећања и жеља. И све се оне могу одстранити. До обраћења нисмо ни обраћали пажњу на нашу душу, па је зато постала стециште демона. Ми нисмо били у њој газде, већ смо је само користили. И сама душа је хтела да дође на место које јо ј је одређено: да се потчини духу и буде господар над телом. Али дух није могао да јо ј командује, а тело није хтело да јо ј се потчини. Сада, пак, може да почне да се васпоставља правилни природни поредак.

Христос хоће да те учини Својим слугом, сином и при-јатељем. Он је већ учинио први корак на том путу, почевши од саме светиње твога духа. Он ти је само показао делић Своје милости, пробудио савест, даровао ти свест о себи као о Хриш-ћанину и одлучност да то будеш. Сада твој дух већ са хришћанске тачке гледишта гледа на душу и тело и увиђа њихову потпуну неусклађеност и болесно стање. Целосност душе је сада донета, као некаква потпуно загнојена рана, на којој скоро нема здравог места, у Христово лечилиште ради исцелења. И када смо већ почели да говоримо о лечилишту, прва његова особина и захтев који се пред њега поставља је - чистота. Исто тако и душа неће

106

никада достићи унутрашњу чистоту, ако пре тога не очистимо све спољашње улазе у њу, ако не зауставимо све спољашње изворе, који је хране греховним страстима, које муче душу.

Болесном телу се често прописује дијета. Болесној души је она ј о ш потребнија. И душа и тело могу бити исцељени само када постоји свестрано уздржање, пре свега удаљавањем од гре-ховних саблазни и световног начина живота.

107

АСКЕТСКО СХВАТАЊЕ СВЕТА

Шта је то "овај свет" по светоотачком схватању? ( . . . ) Појам "овај свет" разликује се од појма "света", односно нема исто значење. „Овај свет" означава целокупну твар, Богом ство-рену, али оскрнављену грехоиадом човековим. Она означава и палу људску заједницу у целини. Она означава и све оне људе ко-ји нису Хришћани а који окружују Христову Цркву. Осим тога реч „овај свет" означава и свеукупност појмова, страсти и пра-вила живота, који доминирају у безбожном друштву и продиру у душу Хришћанина. Од „овог света", у овом последњем смислу ове речи, би и требало да се уклањамо.

Обратите пажњу, да је једна те иста реч узета за означа-вање два појма: и целокупног скупа људи и целокупног скупа страсти. Да ли је то случајно? Не , јер током целокупне људске историје већина људи у друштву није служила Богу, већ својим греховним намерама и страстима, које су добиле статус животних правила, за разлику од Божијих заповести. Они који су били ода-ни Господу су скоро увек били у мањини и према њима се упра-во примењивао израз: људи који нису од овога света (Јн. 8, 23 и 18, 36 ) . Изузетак чине, да напоменемо, времена када је право-славна вера била преовлађујућа у држави и у друштву. Тада су целокупни народи постали хришћански, а морал у друштву је ду-боко постао прожет хришћанским принципима. И то су, наравно, била благословена времена, која су донела Небеској Цркви мно-штво спасених душа. Али, и тада су они који су истински били одани Христу, служили Му од свег срца, прииећивали у својим

108

суграђанима хладноћу и лицемерје, који су проистицали из бого-противног духа, који је владао у њима. Управо у та времена мно-ге истинске слуге Божије су се удаљиле од света у пустиње и пла-нине, у потрази за истинским служењем Господу далеко од са-блазни овога света.

Може се и на други начин објаснити зашто иста реч оз-начава и скуп свих људи и скуп свих страсти. Световни људи се и интересују за пролазне и привремене ствари од овога света. За Хришћане главни циљ и смисао постојања није у овоме свету, није на земљи, већ иза њених оквира - у Вечности, и зато за њих и кажу да „нису од овога света".

Ма какав да је био свет у време хришћанских царстава, нама је сада важније (а и много простије) да схватимо, какав је он сада. Тадашњи свет је био компликован, непостојан, промен-љив у своме односу према Христу. А сада већ нема места за по-ловичне оцене: овај свет је директно против Бога. Свет, који је некада био васпитан на хришћанским појмовима о смирењу, милосрђу, честитости, некористољубљу, благородности (или се бар осећао дубок утицај ових иринципа), у целости се доброво-љно одрекао њих, а пре тога се, наравно, одрекао управо Онога Који је у умирући свет незнабожаца донео ове узвишене и благо-родне принципе.

Садашњи свет није против Христа из незнања, већ због свесног одрицања од Њега. Јасно је већ само по себи да је такво одрицање још горе, него древно дохришћанско незнање и за-блуде. Посебно треба рећи пар речи о садашњем духовном стању наше отаџбине. О, када би могао само да видиш колико је оно заиста страшно. Православни Руски народ је практично сав сам-левен у дугогодишњој бољшевичкој машини за млевење. Његови остаци, који су сачували православну свест полако одумиру како у Русији, тако и у иностранству, често пре него што су успели да иренесу садашњем поколењу своје предање и своје духовно ис-куство. Људи који су се у садашње време обратили Христу при-нуђени су да се боре са наслеђем "совјетштине", које је чврсто набијено у умове и срца људи, као и са хуманистичким идејама

109

Запада, које се сада активно натурају народу. З а т о је мало оних који успевају да се врате православним изворима и то са великим трудом, уколико уопште успеју у томе.

Свет који мрзи Христа технички се припремио, наору-жао таквим средствима деловања на колективну свест, која наши преци нису познавали. И ако им је онда било тешко да се супрот-ставе духу света, шта тек треба рећи о данашњем времену! Ос-новна средства која формирају свест људи и васпитавају им не само ум већ и срце, постали су телевизија и радио. Њима уп-рављају највећи банкари, који су стекли фантастичне суме пља-чкајући нашу земљу. По својој старој национално-религијској традицији они мрзе Христа лично, а посебно Православље. Чему нас они могу научити?

Уз то, они и нису потпуно самостални, већ су повезани са својим иностраним колегама, који су финансирали бољшевике и револуцију, који су све учинили да униште нашу Цркву и Отаџ-бину. Сада, када је наша земља изгубила дугогодишње парирање Западу, како економско, тако и војно и идеолошко, ми смо пот-пали под колонијалну зависност од ових истих финансијских го-сподара света. Осим старе јудејске мржње према Христу и Њего-вим следбеницима, они су се у својој политици према нашој зем-љи руководили огромним економским интересом. Становништво Русије је (захваљујући револуцијама, репресијама и колективи-зацији) по броју у данашње време једнако становништву Јапана. Ти и ја живимо у огромној богатој земљи и самим.тим што смо живи сметамо им да се користе у потпуности овим богатством.

Зато је природно да у плановима будућег економског по-ретка нема места за Руски народ. Он треба да буде уништен. Тихо и ефикасно то се може учинити помоћу телевизије, која подстиче на масовни разврат, као и помоћу вештачки изазваних невоља: незапослености, беде, криминала, наркоманије, алкохо-лизма и слично.

Уништавање нашег народа као етничке и духовне је-динице се обавља потпуно свесно и плански. Ниједна нормална влада не би дозволила у својој држави толику слободу нарко-

110

маније, алкохолизма, порнографије, абортуса, "планирање по-родице", ради њеног смањења. То се све дешава код нас зато што ми нисмо слободна земља, већ земља која је изгубила рат и сис-тематски се чисти од националног становништва. Тако се посту-па само са побеђеним државама и народима.

(...) Шта могу данашњи опозициони патриотски гласови да

супротставе телевизијском монополу банкара у деловању на умо-ве и срца? Да би се данас задобио глас у садашњим руским ин-формативним круговима, потребно је некако се "уклопити" у оквире, које су поставили господари средстава информисања. За-то се не може чути потпуна истина од опозиције. Ах, и патриоти углавном расправљају о стварима овога света, траже само зе-маљска добра за своју Отаџбину, чак и то чак, да ли само за сво-ју Отаџбину или и за себе?

Најзад, у наше време поједини црквени великодостојни-ци се залажу за пријатељство и сарадњу са силницима овога све-та, за тесне економске везе са њима, а не за проповед онога што "не од овога света" за своја чеда. Све је то допринело томе да је прадославни Хришћанин, који иште најприје Царство Божије иправцу Његову (Мт. 6, 3 3 ) постао ретка појава не само у дру-штву већ и у Православној Цркви. Ипак, једино физички дос-тупно средство излаза из овог положаја би било уништавање развратног информативно-идеолошког утицаја у нашој земљи. Показало се да патриоти нису у стању да преузму торањ у Ос-танкину и многи су пали у његовом подножју у јесен 1993. год. Али, ми можемо да уништимо филијалу Останкинског торња у своме стану - да искључимо сопствени телевизор. И веруј ми да када би то урадила већина руских људи, када би престали да иду у кафиће, дискотеке, јавне домове, секте и друга непотребна ме-ста, ако би им било жао да свој новац троше на развраћујуће видео-касете и на новине истих банкара - наша земља би била потпуно другачија. Целокупна власт наших духовних завојевача се базира искључиво на нашој греховној привезаности за овај свет.

111

А за сада је за Хришћанина први задатак на његовом ус-ком путу - одупрети се општем лицемерју, телесном мудровању и тражењу земаљских блага, живети другачије од већине људи. Савремени Хришћанин ће неизбежно осећати трагичну самоћу у овоме свету, коју понекад улепшају само понеки истомишљени-ци, који такође избегавају дух овога света.

БИБЛИЈСКО УЧЕЊЕ O УКЛАЊАЊУ ОД "ОВОГА СВЕТА"

У СТАРОМ ЗАВЕТУ

Шта нам говори Свето Писмо, Свети Оци, здраво расу-ђивање и сопствено искуство? Ево и нас је посетила прва благо-дат, ми смо се заветовали Христу, поверили смо се Њему, хтели би да Га следимо и сачувамо Његов дар. Требало би да послу-шамо, с обзиром на то да и Сам Спаситељ и Његови Пророци, и АпосГоли, толико пуно говоре о потреби избегавања световних безбожничких обичаја и друштава, наглашавајући да је то основ-на потреба.

Већ у првој књизи Библије можемо прочитати да само што је прва заједница људи настала појавила се неопходна потре-ба њене поделе. Први братоубица Каин је био прогнан са сес-тром-женом и од њега потиче посебан огреховљен народ, чије потомке називамо синовима човечијим. Остали потомци Адама, које називамо синовима Божијим, нису падали у такву порочност и живели су изоловано. То је трајало око хиљаду година, у сва-ком случају до смрти самог Адама. Затим историчар директно говори зашто је дошло да свеопштег разврата у људском роду: разлог је био тај, што су синови Божији почели себи да узимају за жене кћери човечије, заборавивши на своју издвојеност. У овим браковима рађали су се дивови, који су за разлику од оро-нулих потомака Каина, чије је тело стално подрхтавало, имали

113

здравље, телесне и душевне снаге синова Божијих, али су те снаге и способности усмеравали на порочна дела синова човечијих. Ови страшни људски "хибриди" испунили су земљу са таквим злоде-лима и безакоњима, да Богу није ништа друго преостало, осим да их истреби потопом. При томе је Бог изабрао, издвојио из овог порочног света праведног Ноја и његову породицу, које је спасао у ковчегу и од којих је потекао нови род људи. Благочестивост Ноја је полако ишчезавала у неколико наредних поколења њего-вих потомака, тако да се већ унапред могло предпоставити, да уколико се они заједнички удруже ради обављања неког посла, узимајући у обзир њихову природу, резултат тог посла не би био на опште добро. То се заиста и догодило. Резултат рада удруже-ног човечанства постала је Вавилонска кула - споменик сопстве-ној гордости и безбожју. И опет Господ раздваја људе на разли-чите стране, да би они, који још мање-више живе благочестиво сачували своје добре обичаје, не заменивши их са лошим. Треба знати да је аритметика људског греха веома необична, јер: добар пример + лош пример = заједнички преступ. Средина између доброг и лошег васпитања није полудобро, већ лоше, да не каже-мо два пута лошије.

То је разлог зашто је Бог-Промислитељ за време цело-купне историје Старог Завета непрестано одвајао праведнике од безбожника, којих је увек било више. Јер је људска природа заражена грехом, њој јој је увек лакше и удобније да изабере зло од добра. Неваљалство је људско велико на земљи и мисли срца њихова свагда само зле (Пост. 6 , 5 и 8 , 2 1 ) . Оверечи Бог понав-ља два пута, чак и после потопа, да објасни недокучиви Про-мисао Својих дела.

Међу порочном већином Бог је изабрао праведног Ав-раама и заповедио му да напусти своју отаџбину. Он не каже праведнику да се бори са незнабошцима, да их убија, већ му јед-ноставно заповеда да живи одвојено. Тако он поступа и са Лотом, изводећи га из развратног Содома, који кажњава огњеном ки-шом. Тако Бог поступа и касније издвојивши Исака од Исмаила, а Јакова од Исава. Тако се Он брине о изабраном племену, које

114

још има поштовање према Једином Богу, изводећи ово племе из друштва безбожника: прво из Халдеје у Палестину, затим одатле у Египат и натраг. Циљ свих ових сеоба је био само један: насели-ти овај народ колико-толико независно и одвојено, да не би од пле-мена која га окружују преузео мрско идолослужење и обичаје.

Извевши израилски народ из Египта, Господ га је очи-стио четрдесетогодишњим лутањем по пустињи. Он није желео да људи, чији је ум изобличен психологијом добре ухрањености египатског ропства, стигну са својим обичајима до обећане земље и пренесу их потомству. И заиста, они који су роптали, хулили на вољу Божију, изумрли су у току свих ових година лутања. И у самој Палестини Господ је Својим изабраницима више пута за-поведао да живе одвојено, чак им је допуштао да истребе многе незнабошце. Општење са незнабошцима је израиљски народ скоро увек брзо доводило до заборављања Бога и служења идол-има, и зато је било веће зло у поређењу, чак, и са жестоким рато-вима. А Израиљ се у томе стално противио Богу, стално Га је издавао и падао у идолопоклонство, преузимајући и друге грозне обичаје незнабожаца. Поново Господ издваја од њих два рела-тивно побожна колена, стварајући од њих Јудејско царство, одво-јивши их од преосталог Израиља, како би бар у овом малом царству сачувао остатке верних.

Када ни то више није помагало, народ који је сагрешио пада у тешко вавилонско ропство. Господ и тамо примењује не-што слично "пустињском очишћењу" од египатског зла. За се-дамдесет година његовог трајања одумиру блудни прељубочинци, док се другима пружа могућност да се врате у своју отаџбину и саграде храм. На овај тежак пут опредељује се само неколицина најбољих међу њима, док се остали опредељују за сит и спокојан живот уместо Божијег изабраништва. На тај начин Господ је поново извршио наредно раздвајање.

Ми се још нисмо подсетили да је у току ове целокупне историје Бог непрестано бирао међу Својим народом Пророке, који су објављивали Његову вољу, и њима је такође заповедио да живе потпуно посебним начином живота.

115

Да ли сада схваташ смисао овог дуготрајног процеса који се уобичајено назива библијска или свештена историја? Непре-стано изабирање: најпре изабирање изабраних, затим изабирање и од изабраних, стално изабирање побожних (или бар не непо-вратно духовно пропалих) од свих осталих - у духовном смислу неповратно пропалих људи. Главни резултат све ове старозаветне напрестане селекције је - Преблагословена Дјева, од Које се оваплотио Спаситељ, и Ученици, које је он изабрао и учинио их темељем Своје нове Цркве, Свог Новог Изабраног Народа. Онај ко је поверовао у њихове речи о смрти и Васкрсењу Исуса Хри-ста, тај постаје Божији изабраник, док је остатак израиљског народа сам себе осудио на одбаченост. Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт. 23 , 38 ) .

Касније ћемо још рећи шта каже Христос и Апостоли у вези са светом који окружује Цркву, а за сада ћемо завршити старозаветна сведочанства на ту тему, али не из историјских књи-га, већ из Књига мудрости и богонадахнутих песама.

Сећаш ли се како почење Псалтир, први стих првог псал-ма? Благо човјеку који не иде на вијеће безбожиичко, и на путу грешничком не стоји, иу друштву неваљалијех људи не сједи. То је прва реченица и основа на којој се темељи свака врлина.

Како почиње Књига Прича Соломонових? После крат-ког увода ми већ у првој глави наилазимо на следеће редове: Сине мој, ако би те мамили грјешници, не пристај; ако би рекли: "хо-ди са нама да вребамо крав, да засједамо правоме ни за што; ... бацаћеш ждријеб свој с нама;" сине мој, не иди на пут с њима, чувај ногу своју од стазе њихове, јер ногама својшм трче на зло и хите да прољевају крв (Пр. Сол. 1 , 1 0 - 1 6 ) .

Поука није претешка, али она претхор свим другим. Ако младић није успео да одоли овом искушењу од стране по-рочних људи, немогуће га је научити било којој врлини и мудро-сти. Са таквим човеком је завршено!

Немој мислити да ова поука нема директне везе са мном и са тобом. Против кога праведника смишљају заседу и убиство људи од овога света? З а р није управо против Онога Који је

116

недавно поеетио твоју душу? Њихова воља би била да Он више не живи у твојој души. Тамо Му они и припремају убиство. Нека живи негде, само не у твојој души. То није сликовито поређење, већ гола истина, ужасна истина о нашем духовном животу! Сине мој! Не пристај! Како почиње Књига Проповедникова? Исто тако, о размишљању о световној таштини, о таштини свих људ-ских дела на земљи, о томе како у њима нема ничега вечност и сталног, и вредног, да би му се посветили душа и срце. И завр-шава се она следећим речима: Главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заиовијести његове цржи, јер то је све човјек; јер ће свако цјело Бог изнијети на суц и сваку тајну, била цобра или зла (Књ. Проп. 12, 13)

117

НОВОЗАВЕТНЕ ПОУКЕ НА ОВУ ИСТУ ТЕМУ

Саслушајмо сада, чему Христос учи Своје ученике. Ево Његових речи, изговорених онима које назива браћом, а који још нису поверовали у Њега: Не може свијет мрзити вас; а Мене мрзи јер Ја свједочим о њемуда су дјела његова зла (Јов. 7, 7 ) . На последњој Тајној Вечери са ученицима, који су већ пове-ровали у Њега говори већ мало другачије: Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо ирије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн. 15, 18-19) .

Упоређивањем ове две изјаве може се видети да што је човек ближи Христу, све мање има било шта заједничко са овим светом, који постепено омрзне сваког верујућег Хришћанина.

Други пут је Спаситељ рекао фарисејима: Висте оникоји се иравите праведни пред људима, али Бог зна срца ваша;јер што јеу људи високо, гадост је пред Богом (Лука. 1 6 , 1 5 ) . Шта је то високо код људи? Управо оно што цени безбожнв свет: слава, бо-гатство, извештачене врлине, лицемерно уважавање Бога. Зато, као што јеванђелиста Јован сведочи о доласку Месије: / свијету бјеше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет Га не дозна (Јн. 1 , 1 0 ) .

Шта је Господ заповедио Своме малом стаду, које је Он одабрао од света? Да избегавају дух овога света, да претрпе го-њења од њега, али притом и да га просвећују, даиздвоје из њега оне који поверују.

118

Апостоли су наставили проповедање Јеванђеља. На сам дан Силаска Духа Светога апостол Петар учи оне који су пове-ровали у Васкрслог Христа: Спасите се од овога покваренога ро-да (Дап. 2, 4 0 ) , подразумевајући под овим родом оне који не верују у Господа.

Ова иста мисао се сусреће и у апостолским посланицама. Тако Свети ап. Јаков, назван брат Господњи, пише: Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету не-пријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јаковљ. 4 , 4 ) . Овде се не ради о супружанској прељуби, зато се реч прељубници односи једнос-тавно на оне који вале свет, који због љубави према свету издају свога Бога, своје хришћанско име.

Ништа мање категоричан није ни Свети ап. Јован: Не љубите свијета, ни што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета. И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек{\. Јов. 2, 15-17) . Похота тела, похота очију и световна гордост су у суштини основне страсти, које се лако подржавају и развијају животом по правилима овога света. Овде можемо сврстати и блуд, и среброљубље, и стомакоугађање (по-хота тела), сталну расејаност и окамењену безосећајност (похо-та очију), таштину и славољубље (световна гордост за разлику од духовне гордости). Док се не одрекне од „овог света" нико не може ослободити своје срце од ових страсти.

Апостол Павле стално наглашава да треба правити раз-лику између унутрашњег и спољашњег света (односно Цркве и света) и говори да се треба клонити од примера који саблажња-вају: Писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима; али не уопште са блудницима овога свијета, или са користољуп-цима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте мо-рали изићи из овога свијета. А сад вам написахда се не мијешате снеким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоколник или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете (1. Кор. 5, 9 -11) . Овде се мисли на то да

119

контакти са блудницима овога света неминовно остају, али само на површинском нивоу суседских, трговачких и заједничких рад-них односа. Тамо где се претпоставља блиско, душевно, братско општење - а то је управо у Цркви - тамо су овакви јавни грехов-ни примери који саблажњавају потпуно недопустиви. Њих треба заједнички осудити или лечити покајањем, или њихове почините-ље одстранити, како лош пример кроз опште попуштање не би заразио многе.

На другом месту апостол Павле се изражава ј о ш краће и директније: Не варајте се: Злиразговори кваре добре обичаје. (1. Кор. 15, 33 ) . И још: Не упрежите сеу исти јарам с невјер-ницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву зајед-ницу има свјетлост с тамом? - и продужава речима пророка Иса-ије: Одступите, изидите одатле, не дотичите се ничега нечиста; изидите испред њега, очистите се ви који носите суде Господње (2. Кор. 6 ,14-17 , Иса. 52 , 11). Ове исте речи понавља и апос-тол Јован у свом Откривењу, када описује Божији суд над Вави-лонском блудницом, која символише црквену заједницу послед-њих времена, прожету духом света, која је самим тим у потпуно-сти одступила од Господа: Изиђите из ње, нароце мој, да не са-учествујете у гријесима њезиним, и да вас не снађу зла њезина (Откр. 18, 4 ) .

Можемо наводити ј о ш пуно сведочанстава и поука на ову исту тему. Али, ми ћемо се ограничити на оно што смо већ навели, обративши пажњу на чињеницу какви људи су ово изрек-ли и са којим циљем. Апостоли се нису склањали у пустињу, већ су долазили људима, у свет, у градове и села, проповедали у ве-ликим скуповима и пред јудејцима, и пред незнабошцима. Њихов први и основни задатак је био да пренесу свету благу вест о спасењу, које је Исус Христос даровао човеку. Својом пропове-ди Апостоли на одређени начин издвајају део света који се спаса-ва (жели да се спасе, прихвата спасење), преображавају га у Цр-кву Бога Живога, а та Црква није од овога света, као што је и Сам Христос говорио о Својим ученицима.

СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ 0 СВЕТУ И САВРЕМЕНИ СВЕТ

Да је унутарње уклањање од „овог света" само саставни део хришћанског живота, нека посебна заповест, можда не би било потребно наводити све ове доказе из Светог Писма. Али, оно је нешто много више од тога. Удаљавање од света је темељ свега. Без тога није могуће не само никакво духовно и морално исправ-љање човека већ чак и само остајање у хришћанској вери.

Ако још нисмо стекли, примера ради, кротост, чистоту срца, или још нисмо научили правилно да се молимо, за нас још није све изгубљено. Ми још увек можемо, чинећи све то, да ду-ховно узрастамо, исправљајући греховну унакаженост своје душе.

Међутим, уколико при томе не избегавамо свет, наста-вимо да живимо као сви око нас, да волимо и ценимо оно што воли већина безбожника, у духовном смислу нећемо стићи ни на почетну тачку. Не може се ни говорити о било каквој врлини или духовном напретку, све док се наш начин живота, наше поимање и укуси сасвим не промене.

Шта у нашим условима значи удаљавање од „овог све-та"? На ово питање дали су у своје време и за свој круг слу-шалаца одговор практично сви Свети Оци, учитељи аскетског подвижништва. Ми ћемо пажљивије да саслушамо Светог Те-офана Затворника, који је по времену када је живео ближи нама, како се у проповеди обратио својим парохијанима.

"Постоји удаљавање од света телом - то је повлачење у пустињу. Али, постоји и удаљавање од света, не напуштајући

121

свет, удаљавање од њега начином живота. Прво не одговара свима и није за свакога; док је друго обавезно и сви треба да га испуњавају. Управо нас на ово удаљавање позива Свети Андреј у свом Канону, када саветује да се удаљимо у пустињу испуњава-јући заповести. Дакле, одбаци обичаје света и оно што свет чини, нека твој сваки корак буде у складу са благим јеванђелским за-коном, и живећеш усред света као у пустињи. Између тебе и све-та испуњавање закона ће стајати као зид од кога се неће свет видети. Он ће ти бити пред очима, али не ради тебе. У свету ће се дешавати промене својим током, а ти ћеш имати свој ред и по-редак. Световни човек ће поћи у позориште, а ти у цркву; он ће да игра уз музику, а ти ћеш да метанишеш; он ће да се шета, а ти буди сам са Богом; он ће да прича вицеве и празнослови, а ти да ћутиш и хвалиш Бога; он ће да ленствује, а ти ради, он ће да чита световне романе, а ти читај Божију реч и дела Отаца; он ће ићи на игранку, а ти проведи време у душекорисној беседи са истомишљеницима или са духовним оцем; он нека збира богатство, а ти дај милости-њу; он нека проводи време у острашћеном маштарењу, а ти у бо-гомислију. Тако себи зацртај у свему правила и начин живота су-протан обичајима света, и бићеш у свету ван света, као у пустињи. Неће те ни примећивати у свету, а и свет се неће примећивати у теби. Бићеш као пустињак усред света"( Беседа упућена онима који посте - о покајању и Светом Причешћу, 45).

Дакле, од нас се захтева да променимо начин живота супротно обичајима света. Човек, који је у данашње време ис-крено прихватио Христа, одбацује цео низ непотребних светов-них познанстава, навика, задовољстава и забава. Без сумње, не-посредно пре обраћења он их више није волео свим својим срцем, иначе вероватно и не би дошло до обраћења. Међутим, ове везе са светом имају особину да нас поробљавају, спутавају помоћу навика, и ми их се држимо, чак и онда када их не волимо. Али, почетна благодат обраћења нам даје сву неопходну снагу, да се мање-више једноставно и безболно одвојимо од њих, само уко-лико то и сами желимо.

МИ У СВЕТУ И СВЕТ У НАМА

Апостол Павле нас учи на свом примеру да, Христа ра-ди, привилегије света, као што су: мишљење људи, слава, богат-ство, везе, социјално порекло и васпитање, како се он изражава, сматрамо све за штету или за „трице" (Фил. 3, 8) . Трице су сме-ће, пометено ђубре. То је управо права оцена световних ствари и вредности! И заиста није их се лако отарасити, што Апостол и подвлачи употребљавајући реч: трице. Има ствари које једнос-тавно треба да избацимо из свог живота, као што се избацује ђубре, које је скупљено у ђубравнику. То се односи на телевиз-ију, позоришне и биоскопске представе, журке, безбожничке но-вине и друштво безбожних пријатеља, стицање ствари и стицање световне каријере. Све је то заиста ђубре, од кога је, да понови-мо, релативно лако да се одвојимо. Али, наравно, то може само човек који је доживео обраћење Христу, додирнуо се животних вредности на једном узвишенијем нивоу.

Много ће бити теже одвојити се од оних страсти које још живе у нашем срцу и стално изазивају у њему привезаност према свету. Најважнији посао у нашем животу, који мало ко успева да обави јесте да избацимо из срца " представнике овога света": похоту тела, похоту очију и световну гордост. Среброљу-бе, стомакоугађање, излишна радозналост, лењост, блудне по-мисли живеће у нама још дуго после искључивања телевизора и избегавања неодговарајућих познанстава. Али, не мисли да

123

можеш да савладаш ове душевне болести, док не испуниш први услов, односно, док не почистиш бар спољашње предворје своје душе.

Апостол Павле је достигао оно стање када, како сам ка-же, " м е н и се разапе свет и ја свету (Гал. 6, 14) . Општеприх-ваћено светоотачко објашњење ових речи је следеће. Свет је разапет за човека, онда када он не живи више на световни наћин, а човек се разапиње ради света, када он више не мисли, не осећа као свет, нема световних жеља, и када се у његовој души не на-лази више ништа световно. То је крајњи циљ, коме треба тежити у удаљавању од „овог света".

Искрени Хришћани имају свој посебни начин живота и круг пријатеља, свој животни поредак и заједничке теме. Успут да те приупитам, знаш ли шта значи реч "слобода" (самосуш-тност)? Она означава "свој начин постојања", т ј . посебан по-редак живота. Није слободан од света ко самовољно нарушава законе које је друштво прописало, већ онај чији је начин живота посвећен Богу.

Бори се против привезаности за овај свет, сећајући се свога обраћења. Не губи узалуд велику снагу овог првог узлета своје вере. Ако се будеш борио против саблазни таквим присе-ћањем на прву даривану благодат, ако будеш призивао у помоћ Господа - задобићеш по Његовој милости благодат на благодат (Јн. 1, 16) .

Вероватно си чуо за житије Марије Египћанке. Када се она после свога обраћења и покајања удаљилау пустињу, нису је мучиле само тешке невоље усамљеничког пустињског живота, већ и жеља да се поново врати у свет, забавама и блуду. Али, Преподобна је стоички одолевала овим искушењима. Да ли се-ћаш шта јо ј је помагало? Сећање на своје обраћење и завет, који је дала пред иконом Мајке Божије у нринрати јерусалимске Цркве, и наравно, пламена молитва. Тако и ти поступај.

У томе ће ти помоћи и уобичајена младалачка упорност и мање придавање значаја друштвеном мнењу него одрасли људи. Није чудо што нас свет осуђује, по речима Апостола, зато

124

се чуде што ви не трчите с њима у исту поплаву разврата, и хуле на вас (1. Петр. 4, 4 ) , али ми ћемо ипак почети да живимо по својим хришћанским схватањима, имајући са светом само споља-шње, грађанске односе, али не учествујући у њима умом и срцем.

125

ИЗБЕГАВАЊЕ СВЕТА, ГОРДОСТ И ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

Ма како да нас представници света презиру и вређају због нашег презирања света, они ће нас засигурно почети да уважавају. Уосталом, за то је потребан један услов: одсуство гор-дости и надмености у нашем срцу и у понашању.

Презирање света не треба да се показује. Свуда, где се започиње са позом и фразом обично се са њима и завршава. Неприхватање света би требало да се продубљује у нашем срцу све дубље и дубље у мери у којој водимо хришћански живот. А све што је дубоко у нама не воли да се споља манифестује.

Овај свет је осуђен на уништење, и свако ко је страсно везан за њега неће стећи вечни живот Царства Божијег. Било би лицемерно претварати се као да то не схватамо. Али, када пред тобом стоји одређени човек немој га посматрати као наследника ада. Презири свет као неку апстрактну целину, али сваког бли-жњег нам је заповеђено да волимо таквог какав је он сада.

Хуманисти и комунисти поступају супротно томе. Ради „добра човечанства" они стално, тајно или јавно, убијају одређе-не људе. У томе је, давно примећена, разлика Христове запо-вести од безбожничке "љубави према човечанству", која је пот-пуно супротна стварном Божијем човекољубљу.

Буди посебан (не по спољашњости, већ по општем по-нашању), али се при томе никога не гнушај. У учењу, у раду, у невољи (али не и у греху), помози увек свакоме: и безбожнику,

126

и ономе који те мрзи. Само немој са њима делити срце, да не охладни и не прилепи се греху. Када се у дужем периоду времена испуњавају ова два услова у срцу ће почети да расте и јача хриш-ћанска љубав према ближњем. Засад нам је приступачан само њен мали део, па чак и њу честу прљамо таштином или пре-зиром.

Тежак је то пут. Често се млади Хришћанин који се об-ратио сусреће са противљењем своје породице. Испуњава се реч Христова: И непријатељи човјеку постаће домаћи његови (Мт. 10, 36) . То је најтежа веза од свих веза са „овим светом", када су за нас главни представници света наши најближи рођаци. А к о таква ситуација већ постоји у твојој породици, немој да мислиш да за решење те ситуације постоје неки општи рецепти. Много ћеш пута згрешити и у једну и у другу страну, и нећеш одолети искушењима, и неправедно ћеш увредити ближње, све док не нађеш златну средину. За то постоји само једна утеха: ово је удео многих Хришћана, ти ниси сам на своме путу.

Такви породично-морални проблеми се решавају појед-иначно, али ипак треба схватити какав је општи став за овај про-блем. Спаситељ каже: Који љуби оца или матер већма него Ме-не, није Мене достојан (Мт. 10, 37) . То није само Његова воља, већ је логично, чак и по људском расуђивању. Везе сопственог греха још нису раскинуте. Везе греха, који је учвршћен везама са светом су још много пута јаче. Када удаљавању од света лице-мери супротстављају љубав према ближњем и тиме задају болне ударце твојој савести, сети се примера Светог апостола Јована Богослова. У младости је он био тако ватрен у својој преданос-ти Исусу, да му је Он Сам дао име „син грома". Једном приликом је Јован срео неког човека који је Именом Господа Исуса изго-нио демоне, али није био са Апостолима, и запретио му је да то убудуће не ради. Сам Христос није одобрио овакав поступак ученика. Други пут је Јован предложио да заповеде да са неба сиђе огањ на Самарјане, који нису примили Исуса са ученицима, после чега му је Учитељ запретио (Лк. 9, 49-55) . Све је то било када је Јован још био младић.

127

Затим, у зрелом узрасту, у својим посланицама Апостол учи да се на сваки начин избегава општење са порочним људима и јеретицима. А пред крај живота у дубокој старости он, саз-навши да је један од његових ученика, заволевши световни живот отпао од вере и постао разбојник, тражи га и преклиње да се по-каје. Грешник из очајања и од стида бежи од њега, али га Јован сустиже и, заборавивши на старост, обећава да ће узети на себе вечне казне које су овоме припремљене за злодела, само да се овај покаје. И тиме побеђује срце разјареног младића, враћа за-блуделу овцу Христовом стаду. О, Свети Јоване! Зар ниси ти само пр'е педесетак година тражио да огањ сиђе на такве људе? Па он је и сишао, захваљујући теби, али не огањ који пали, као у Содому, већ огањ најчистије Божанске љубави, коју си задобио својом ревношћу од младости!

Било је и других случајева када су Свети Подвижници посећивали неко место порочних дела, где су доспели њихови па-ли ученици, и сличним дотицањем срца приводили грешнике по-кајању и исправљању.

Зашто и да говоримо о светима, када је и Сам Христос допуштао нечистим устима блуднице да се дотакну Његових ногу (о чему у житијима Светих нема сличних примера), а да не гов-оримо о заједничким трпезама са цариницима и грешницима. После таквих беседа и трпеза цариници и блуднице су прекидали са својим греховним животом, а нису се Господ и Његови уче-ници окретали њиховом начину живота.

Али, веруј ми да ја и ти нисмо за тако нешто способни, ми ј о ш не знамо шта је то истинска Божанска љубав, коју је Спаситељ имао одувек у пуноти савршенства, а неки од Његових оданих ученика и следбеника задобили тек пред крај живота кроз многа страдања. Да Свети ап. Јован није у двадесетој години био „син грома", не би у својим осамдесетим годинама био Апостол љубави.

Лукава је и варљива помисао, карактеристична за наше време: па, шта је ту лоше, ако ја , који сам верник, престанем да се разликујем од других, како би био ближи њима, и можда ћу их

110

привести вери; нећу са њима улазити ни у какве расправе и суко-бе, почећу да живим као они. Таква љубав се неће завршити тиме да цариници и блуднице пођу за Христом, већ ће Христови ученици постати цариници и блуднице. То показује искуство.

У прво време после обраћења имамо велику жељу да проповедамо као Апостоли, хтели бисмо да свима испричамо о свом духовном открићу, до кога смо тако лако дошли. Али, то није Богом благословено и, скоро увек, такве ствари остају без резултата. Свет и његови следбеници неће поверовати ни Христу, ни твоме обраћењу. Твоје духовно искуство ће за њих бити само празне речи, све док и сами не доживе нешто слично, али то се дешава само са малим бројем њих. Нама је заповеђено: Спасите се од овога покваренога рода (Дап. 2, 4 0 )

Касније ће можда после многих искушења и то бити: можда ће твоја молитва и речи дати резултат и приводити људе Господу. Али, пре тога је потребно да свет умре у теби. За сада је најбоље и оно са чиме можемо да будемо од користи чедима овога века - да не будемо налик на њих. Они ће се противити на-шој вери, али ћемо бар некога, са Божијом помоћу, да вером обратимо. То неће бити тако брзо. Можда ће проћи и десет, и двадесет година. Само да ми останемо верни свом хришћанским звању и избору. И они ће се предати, схватиће да су они само на први поглед богатији, мудрији, боље схватају живот него ми. А у стварности ће све бити супротно. Обистиниће се речи Апо-стола, за кога је свет распет и он за свет: А ово благо (тј . веру и благодат) имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, ане од нас. Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; нрогоњени, алинисмо остављени; обо-рени, али не погубљени. Свагда носећи на тијелу умирање Го-спода Исуса ...да се живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем (2. Кор. 4 , 7 - 1 1 ) .

Не кажем да ћемо ми у том погледу да будемо слични Апостолу: ове речи могу буквално да се испуне само кроз му-чеништво или истинско монаштво. Али, смисао ових речи за нас је следећи: што је човек даљи од света, он је потребнији људима

129

у свету. Воли свакога, од свакога се уклањај - ово је завет Пре-подобног Арсенија Великог свим истинским подвижницима. Овај свет се гуши у својој ограничености, њему су потребни људи не од овога света. Ко зна, можда ћемо и ми некада некоме бити потребни као Хришћани, као носиоци другог духа. Али, све у своје време. Ми још треба неко време да страдамо због наших грехова, да се научимо да их оплакујемо, тек после тога ћемо научити да састрадавамо са својим ближњима - одређеним људи-ма, и са целом нашом несрећном, разореном Отаџбином.

Улазећи у своју веру све дубље и дубље, ти ћеш се много пута сусрести са необјашњивим и парадоксалним чињеницама. То иочиње од самог момента обраћења. Како да човек истовре-мено осећа бездан својих грехова и милост Божију према себи, чак смелост пред Њим? Сећаш ли се, ми смо већ говорили о то-ме. Само се кроз духовно искуство може познати како се ускла-ђују ова два потпуно различита осећања.

Сличан је и однос Хришћанина према свету. Како да се истовремено у једном срцу смести и одвратност према свету и плач за оне који гину у њему, горки плач до бола срца? На ово се не може дати одговор речима, али Свети су познавали ово стање и пребивали у њему. Ако истрајеш у ревности у славу Бо-жију, ако не будеш и сам светован као други, ако успеш да избег-неш лицемерје овога века, и сам ћеш онда из искуства схватити о чему смо ми управо говорили.

СВЕТ ПРОЛАЗИ И ПОХОТА ЊЕГОВА

(1. Јов. 2 , 1 7 )

Привремена богатства овог пролазног света саблажња-вају многе, у крајњем случају све дотле док их поседују, а они верују у трајност ових богатстава. У данашње време Русија је постала очигледан пример краткотрајности световног благоста-ња: оно је одузето од цсле земље, исчезло је брзо и безнадежно. Можеш ли ти наћи у својој околини срећног човека који је задо-вољан својим животом? Тешко. Можда само Хришћанина, који није од овога света, и који уме да буде задовољан и у пустињи и у тамници.

Погледај: људи више не знају зашто живе, а већини је свеједно. Привреда је у расулу, армија у кризи, наука и култура на последњем издисају. Нема наде за запослење, за зараду, нема никакве светле тачке у будућности. Данас некако живи само свет трговаца и криминалаца. Али, у оваквој земљи нема на чему да позавидиш ни онима који имају. И богати плачу, исто као и сиромашни. Они не живе, већ се непрестано боре за одржање стандарда живота, у сталном страху за свој живот. Живот сваког од њих је већ процењен на тржишту криминала и представља само дсо њиховог богатства. Колико ли ће трајати њихово бла-гостање, макар оно спољашње? И може ли се благостањем наз-вати ситост и комфор, ако су њихови стални таоци најближи чланови породице?

131

Тако пролази овај свет и његова похота. Све нам изми-че, пролази кроз прсте. Не само да нам смрт (која је ј о ш нај-јефтијија на садашњем свеопштем тржишту живота!) одузима све, већ и много нре смрти нећеш успети да задржиш ниједну од вредности овога света. Богатство се топи, каријера се руши, дру-гови нас издају, блиски умиру. Па чак и оне, међу људима из света, који су способни да поднесу све ове невоље, одједном у неком тренутку поражава сурова и болна помисао: зашто ће ми све то? Зашто све време трчим за сенком и рукама хватам ваз-дух?

Пред нашом целом земљом данас се поставља питање, од кога смо годинама бежали: шта је смисао нашег живота? Можемо и сада да побегнемо на неко време од одговора на ово питање, забављајући се грубим телесним страстима, развратом и пијанством, али ће се ово питање поново поставити пред нама? Иако више од њега нема куда да се бежи постоје само два одгов-ора: позитиван - постати Хришћанин и следити циљ за који смо дошли на овај свет, и негативан - ускратити себи живот.

Свако у младости бира свој животни пут. У нашој мла-дости је било много стаза и стазица којима је могло да се залута, док пред вама у овоме свету постоје само два пута: затвор или јавна кућа. По расуђивању света немамо више где да идемо, нико од сто милиона људи, колико броји руска нација, није више по-требан за светски поредак који се гради, сваки руски труп је за његове градитеље само уздах олакшања. Али, то не значи да је наш живот заиста без смисла. Постоји и уски Христов пут, као што нас је Господ упозоравао, само малобројни га налазе, али нико није у стању да нам га одузме.

Покушајмо да не изаберемо пут којим свет иде, и Бог ће се већ некако о нама побринути на забаченим путевима живота. Треба само веровати нашем Спаситељу и Промаслитељу, и онда ће се показати да ће синови овога века, чак, са своје световне тачке гледишта, не размишљајући о вечности, на крају крајева бити принуђени да признају правилност нашег пута, а не свог, који је широк и погибељан.

ОВАЈ СВЕТ И ЦРКВЕНА СРЕДИНА

Очекује те још једно тешко искушење и разочарање. Пребивање у црквеној средини и живот црквеним животом, иако су неопходни, уопште нису довољни да би се човек одвојио од „овога света". Штавише, ретко ћеш где наићи на толико све-товног духа, као у црквеној средини. И наравно, пуно ћеш стра-дати због оваквих искушења.

Може се десити да у цркви видиш грамзивост, каријер-изам, лицемерје, завист, клевете, познанства са моћницима овога света ради нечасне користи, и још страшније грехе. Треба да знаш да је велики број руских протестаната, римокатолика, секташа био жртва ове тешке слике стварности у Цркви. Али, ипак, они нису били у праву што су се одрекли Православља.

Проћи ће време и ти ћеш можда увидети како, чак, и код оних који су преживели обраћење Христу, али су се "заглав-или" у оваквом црквеном систему, и постали свештена лица, или професори на факултету, старешине, духовна чеда званично при-знатих стараца, почиње да се хлади срце, а они да на световни на-чин мудрују, заборављајући за небеско. Наравно, они знају напамет свакакве православне цитате и о вечности и о одрицању од света. Међутим, они при томе, искрено речено, сматрају да је за цркву у наше време најважније чврсто правно окриље и еко-номска база. А циљ целокупне црквене делатности виде у томе да она једноставно "обухвати"што је могуће више људи, не удубљу-

133

јући се у њихово духовно-морално стање: што више крштавати, причешћивати, венчавати, освештавати што више ресторана, атомских станица и приватних аутомобила.

Постоји оваква мисао: живот одређује ниво свести. У дубљем смислу то није тачно. Човек је , ипак, слободан, он сам бира пут за Христом на Небо или пут по земљи у ад. Али, уко-лико изабере други пут, земаљски живот ће му заиста одредити све границе свести, сва схватања и привезаности срца. Када жи-вот почне човеку да одређује свест, то се на језику аскета назива поробљеношћу грехом. Погледај, ко данас у Русији живи добро, ко је највише душом у храму мамона? Нису ли то управо те исте особе, које телом долазе у храм Божији? Мамон чврсто "фор-мира свест" своју свакоме ко му са вером долази.

Немој да им подражаваш. По савету Светог Игнатија Брјанчанинова: "Изучи дух овога века, да би по могућству избе-гао његов утицај". Као карактерну црту духа овог века Светитељ наводи лицемерје, контраст између форме и садржаја, између речи и живота. А ти ишти Царство Божије и правду његову, и већ раније се припреми за искушење духом овога света у самој црквеној средини. Још је апостол Павле говорио о томе, указу-јући на људе изопаченог ума и лишене истине, који мисле да је побожност извор добитка и заповедио: клони се таквих (1. Тим. 6, 5 ) . Колико је само данас на први поглед православних људи у свим друштвеним слојевима и свих узраста, на сваком нивоу образовања, који управо тако и схватају циљ православне по-божности!

Уосталом, зна се да Православна Црква по Христовом обећању треба да остане до краја века у истинитој вери. Да ли "црквени свет", који овако живи уопште припада њој? Где је она сада? Ово нису једноставна питања и прелазе оквире наше теме, чији је циљ само давање моралних поука. Човеку, коме нису превише извитоперени морални појмови, Сам Господ ће открити где је Његова Црква. Пре тога треба разјаснити шта је Црква, шта је Христос основао на земљи и шта је назвао Црква. Схвативши шта тражимо лакше ће нам бити да одредимо где да

134

тражимо и да ли је уопште потребно тражити. Али, то је већ тема за посебну књигу, и то не једну.

Засад је довољно и ово што смо рекли. УЗДРЖАЊЕ ТЕЛА,

ДУШЕ И ОСЕЋАЊА

V

УЗДРЖАЊЕ, ЕПИКУРЕЈИЗАМ И МАНИХЕЈСТВО

Ми смо већ говорили о томе да је основа нашег испра-вљања и преласка од телесног, световног живота на хришћански духовни живот свестрано уздржање. Слава

Богу уколико се наш дух обратио Њему. Сада дух треба да у ду-ши и телу заведе одређени ред. Уклањање од световног начина живота, и увођење црквеног живота у свакодневни живот, омогу-ћавају да се успостави такав ред.

Наше тело, наше мисли, осећања и жеље нису депонија за отпад, где се могу бацати редом сви могући спољни утисци. Треба да постоји строга селекција: шта се може, а шта се не сме дозволити своме телу, којим његовим потребама треба удовољи-ти, а којима не. Исто се односи и на ум, срце и вољу. У извесном степену ми сами треба да решавамо које мисли, осећања, жеље, су прихватљиве за душу, а које не; којим утисцима треба отво-рити улаз у душу, а којима не. Све то управо и називамо уздр-жањем. Одређени део својих мисли, осећања и жеља Хришћанин са напором и кроз борбу отима од света и његових страсти, и по-свећује их Богу. Ово је неопходно и за сваку је похвалу. Замисли да си ушао у стан који је прљав и препун свакаквих старудија и ђубрета, а он треба да буде твој дом. Ти ћеш наиравити ред, од-редићеш где ће да буде кухиња, где сто и кревет. Најлепше место ћеш одвојити за молитвени угао са иконама. И тек тада ће се то место моћи назвати домом Хришћанина. Исто тако и твој дух

138

(или, чак, да се правилније изразимо, Сам Христос) прилази тво-јој души у моменту обраћења и налази у свом будућем дому исти такав неред. Наша слободна воља "засукавши рукаве" почиње са послом.

Уздржање је једно од основних средстава за очишћење душе, иако наравно није једино. Тачније речено, то је правило и дијета душе, без којих нема никакав смисао примена других ис-целитељних средстава за излечење од страсти. Уколико одбаци-мо ово правило и препустимо се на слободну вољу нашим про-менљивим жељама, страсти ће нас моментално обузети и заро-бити душу. Таквим разузданим коњићима, као што су наша душа и тело потребна је чврста узда и добар прут.

Са друге стране, наш циљ није да сасвим погубимо или умртвимо тело, ум, осећања и вољу, већ да, како се већ уобича-јено Свети Оци изражавају, умртвимо страсти које у њима живе, како би све телесне и душевне силе довели у њихов природни поредак, док се оне сада налазе у неприродном и греховном поретку.

Овде постоје две крајности. Једна је живот ради задово-љења свих потреба душе и тела, ради световних задовољстава, и њу називамо епикурејизам, према безбожном филозофу Епи-куру, који је проповедао такав начин живота. Већ смо схватили да тај пут води у погибао.

Међутим, постоји и други пут, који је исто тако попу-ларан међу савременим људима, а није ништа мање опасан. То је манихејски пут (назван по његовом оснивачу). Према учењу манихејаца материја је зла сама по себи и наше тело је извор греха. Почевши од суровог иокушаја умртвљења тела бдењем, постом и мучењем самога себе, они су завршавали у најтежим телесним гресима.

Свети Оци уче, да ми нисмо убице тела, већ убице стра-сти. Не треба да убијамо тело (јер није оно само по себи извор греха), већ одсецајући његове греховне страсти иокоравамо га духу. Исто се односи и на душу. Савремени следбеници манихе-јаца из секти које називамо тоталитарним, суровим изнуравањем

тела и психичким утицајима иоробљавају вољу човекову, а кас-није и срце и разум. Другим речима умртвљују не тело, већ од-ређени део душе. Такво зверство наравно нема ничег заједничког за Православљем.

Ми никако не треба да тежимо убијању разума, осећања и воље. Не треба да одсецамо њихове функције, већ да их пра-вилно васпитавамо и усмеравамо у славу Божију, користећи при томе и научна знања и естетске потребе и друга осећања и своје жеље. То је дужан да учини сваки Хришћанин. Први корак на том путу је уздржање душе, слично уздржању тела.

Подвући ћемо такође, да осим самоограничавања, која су обавезна за свакога Хришћанина постоје и додатна душевна и телесна самоограничавања, која се односе на монашки живот. Монаштво је „елитна" Христова „гарда". Многе ствари, које су дозвољене за обичне Хришћане који живе у свету нису допустиве за монаштво.

Ми се овде обраћамо читаоцу-Хришћанину, који се још није определио за монашки пут. Уколико изабере овај пут и ње-гови духовни учитељи ће бити строжи - Свети Оци, који су пи-сали за монахе. Ми ћемо се овде потрудити да дођемо до тачке, која је овим Оцима служила као полазна тачка. Онога, ко буде примењивао наше савете у своме животу, они би, признајући га за Хришћанина, назвали почетником.

Живот у савременом свету показује, да уколико човек данашњице жели да стигне до ове почетне тачке Светих Отаца или "нулте тачке", треба да превали још поприличан пут.

139

140

УЗДРЖАЊЕ ТЕЛА

Прво што Хришћанин треба да уради је да научи да вољом ограничава телесне прохтеве. До овог циља се у великој мери стиже једноставно само хришћанским начином живота који је супротан световном. Тај начин живота, или православна свако-дневница, укључује постове; наравно, он искључује грехе блуда и претпоставља девство до брака или савршено девство у монаштву. Шта се још поред тога захтева од тела? Засад ништа посебно, осим да се такво правило, по могућству, спроводи неприкосновено.

Пост називају основом свих врлина. То је прво озбиљно ограничење, коме је све подредио онај ко се определио за мона-штво. Засад је довољно да једноставно држимо иостове које је установила Црква и посне дане, да постимо са радошћу, а не са тајним огорчењем. Веома је пожељно да се не везујемо за мрсну храну или било коју другу изабрану, укусну храну, да, чак, по могућству, (када други у кући то не виде) имамо жељу и који дан више да одпостимо преко прописаних постова, ради веће лакоће духа, ради веће усрдности у молитви. И, наравно, љубав према посту не треба показивати пред људима, већ марљиво скривати од туђих очију.

За трпезом је добро сетити се да неко данас нема ништа да једе, и да многи људи немају ни парче хлеба, а да не говоримо о некој нарочитој храни. Такво сећање је потребно не само ради васпитавања у себи милосрђа, већ и ради борбе против сопстве-ног стомакоугађања. Другим речима - да нас буде срамота да се преједамо.

141

Осим поста сваком Хришћанину, који се подвизава, по-требна је и љубав према раду, мржња према сопственој лењости. Ово се постиже распоредом времена у току дана и сталном бор-бом против лењости. Стомакоугађање и љењост подстичу једно друго, исто као што и пост прати бодрост. Без ове две тесно повезане и непрекидне активности, односно поста и рада, тело се не може практично смирити. Обе ове активности су неопходне чак и само ради свога здравља.

Требало би ограничити и спавање на разумну меру, као и захтеве према топлоти. Овом приликом нећемо да детаљно го-воримо о таквим стварима, као што је помодарство и бестидност у одевању, надајући се да, онима који избегавају обичаје света, таква поука није више потребна.

За све ове активности постоје живи примери Светих Пу-стињака, који су се хранили корењем и сувим хлебом, спавали на голој земљи по 2 - 3 сата, носили зими и лети исту одећу. Циљ монаха у односу на своје тело је његово изнуривање до граница издржљивости, чак и за рачун здравља. Циљ сваког обичног Хри-шћанина је да се одсецају сва непотребна телесна угађања, како би се обављало своје служење: црквено, породично и грађанско.

Монашки телесни подвизи се не предузимају произво-љно, већ увек под строгим надзором искусног духовног наставни-ка и пожељно је међу братијом, која се на исти начин подвизава. У свету није могућ овај степен надзора, а није ни потребан, зато овде није потребно пре времена узимати на себе онО што је сво-јствено монасима, посебно телесно подвижништво које није у складу са душевним и духовним. Али, усрђе и постојаност у те-лесним самоограничењима по општим правилима Цркве су по-требни свакоме.

То је укратко целокупно учење о аскези тела. Још ћемо се осврнути на ово што је написано, када буде речи о телесним страстима, посебно о страсти блуда и проблемима који су пове-зани са њом. Треба напоменути, да већина питања, које се тичу правила Хришћана су лична, и прилагођена особеностима карак-тера и треба да се изнесу духовнику.

143

Довевши тело у одређени ред, треба ограничити актив-ност једног од најважнијих његових удова - језика. Корене свих грехова нашег језика не треба тражити у телу, већ у души. Различите страсти га узимају под своје и против њих би се и тре-бало борити. Овде ћемо рећи само о томе, да увек треба што мање причати, уздржавајући се не само од лоших, већ и од до-брих речи. Чак и добронамеран, али опширан разговор може да раснрши све добро што је сазрело у души. На тај начин, чување језика је исто тако неопходан део хришћанског режима, као што је и пост. Аскеза душе је већ компликованија и другачија.

ЧУВАЊЕ УМА 143

Нашем разуму је, исто као и желуцу, са једне стране по-требна одређена храна, а са друге - он се бави њеном обрадом, "ва-ри је" . Храна за разум су информације о свету који нас окружује. Разум их сакупља помоћу спољашњих осећања, а чува их помоћу својих спољашњих или нижих моћи: уобразиље и сећања. Немој се збуњивати због оваквог "материјалистичког" упоређивања. Ин-формација је ствар изузетно сложена, као и разум, и сећање, и душа. Информација је сложена, чак и ако се налази у компјутеру, а не у глави. Она није особина мозга или дискете, већ има само од-ређен индиректан однос према нервним ћелијама, као и према ми-кро-шемама. Виша делатност разума је да мисли и расуђује, упо-ређује и доводи у ред оно што је у сећању. Најзад, иостоји, и нај-узвишенији део разума на граници са духом, који се назива ум. То је способност да се схватају ствари, али не логичким операцијама расуђивања са сећањем, већ интуитивно, непосредно' поимајући суштину идеје. Свако откриће науке, свако уметничко дело је управо резултат овог најузвишенијег дела - ума, који показује спо-собност деловања према интуицији. Али, велико је питање: да ли су слична откривења ума у сваком конкретном случају од Бога или од нечастивог. Али, у поређењу са духовним откривењима прак-тично сва таква откривења су на неком нижем нивоу. У целини сећање и машта, расуђивање и разум су међусобно упоредиви пој-мови, или деле између себе умни рад, слично као што то раде у одговарајућем степену радник, инжењер и научник у једној науч-но-производној организацији.

144

Сваки човек има евоје умие способности. Свако од Бога има већи дар или у погледу памћења, или расуђивања, или разу-ма. Постоје људи који слабо расуђују, чији ум се пре свега огра-ничава на памћење, које при томе може бити веома развијено. Постоје људи склони расуђивању, анализирању, упоређиВању, изграђивању логичких ланаца од узрока до последица. Постоје људи, који имају добру интуицију, који мисле оригинално, умет-нички. Такви су у суштини сви научници, који су дали свој допри-нос науци. Врло често они пате од неких недостатака у сећању или од заборавности, расејаности - особина о којима се пре-причавају забавне анегдоте.

Није у човековој моћи да измени претежни развој својих умних способности: да више развије расуђивање од памћења или памћење од логичког размишљања. Али је у домену наше воље да се способности расуђивања - онакве какве нам је Бог већ да-ровао - усмере у славу Његову. Да би се то постигло потребно је да Он постане Господар у нашој глави. А то је већ једна од ства-ри избора наше слободне воље, коју називамо чувањем ума.

И сећање и машту треба чувати од сувишних и посебно греховних утисака, по могућству хранећи их корисним и добрим утисцима. Разум треба чувати од претераног поверења према самом себи, од искушења да се живи по логичним шемама и соп-ственим плановима, а да не говоримо и жељи да се цео свет мери према тим шемама. Најзад, расуђивање треба чувати од демон-ских "откривења", и од заношења својим "виђењима" и "от-крићима".

У не тако давна времена, када још није било телевизије, ни биоскопа, када су информације и утисци углавном потицали из личних контаката, Свети Теофан је писао на следећи начин о чувању осећања: "Не дозвољавајте себи да све видите, све чујете и свега се дотичете. Ваша осећања су налик на прозоре или врата, а још више на врч за захватање воде. Ко отвара прозоре и пушта задимљени ваздух не чини добро. Ко отвара врата и пушта сву стоку да му пролази кроз кућу мора да се строго опомене. А шта бисте ви рекли о ономе, ко је узео врч за зах-

ватање воде - или чашу или бокал - и ишао по прљавим и блат-њавим барама, захватао из њих воду и тиме се појио? Може ли се смислити нешто неразумније? Не чини ли исто онај ко се са радозналошћу зауставља пред оним што није добро и слуша ружне речи?" (Шта је то духовни живот", 1.Х1).

Ох, каква ли би нам тек данас објашњења давао наш духовни учитељ, када се свакодневно посматрање недоличних ствари и лоших речи наше душе пије не као прљава вода из бокала или ведра, већ се захвата директно као са чесме!

Дакле, прво и најважније је , са расуђивањем, ограничи-ти изворе спољашњих информација, изоловати се, колико је то могуће, од лоших и штетних утисака. Н а ш први непријатељ у овој акцији је онај плавооки грабљивац - телевизор, коме је скоро у свакој кући дато почасно место и који трује духовну атмосферу у земљи, као хемијска фабрика или шумски пожар. Чак и онда, када би садржај телевизијског програма био одго-варајући са хришћанске тачке гледишта и у том случају требало би га крајње ограничено користити. Телевизор одучава човека да мисли. (О његовом деловању на осећања говорићемо нешто кас-није). Живи контакт са човеком или, чак, једноставно читање књиге је много боље да би се нека информација саопштила и усвојила, него што је то телевизијски програм. Док разговара или чита мозак је принуђен да сам ради. Док гледа програм који је на одређени начин припремљен и уз то иде одговарајућом динамиком, ум је подчињен условима онога ко емитујте програм, као што се и своја воља потчињава његовој. А каква је воља садашњих креатора програма, ми већ знамо. Они нас непрестано лажу, говоре нам искривљене чињенице, или их једнострано презентују са њиховим објашњењима и оценама. Неки телевиз-ијски гледаоци то схватају, у почетку се раздражују, правећи раз-лику између информација и ставова који се уз њих "сервирају", и самим тим упразно троше снагу свога ума. Касније многи на основу тих информација задобију неко опште мишљење о теле-визији. У бољем случају, чак и ако човек не верује телевизијским лажовима, од обиља информација које су потпуно бесмислене и

13 Православна аскетика за младе (и почетнике)

145

146

ничему не служе, а при томе се визуелно памте, његов ум ће постати расејан и блудети. Ако ти стално будеш обављао једну физичку вежбу, на пример чучњеве, то наравно неће користити твом физичком развоју. Телевизор на исти начин у погледу ума ствара стално оптерећење на машту и памћење - и то, подразуме-ва се, за рачун његовог расуђивања и логичког размишљања. За хришћанску душу је штетна и свака друга информација, која се протура иреко часописа или у усменим контактима. Новине су мање штетне од телевизије, наравно уколико човек уме да их прегледа, бирајући оно што је важно, а не забавно. Уосталом, најбоље је не читати много новине, чак и оне мање-више прис-тојне, знајући да ће се важне вести већ ионако прочути у цркве-ној средини или преко црквених часописа.

Наравно, ми говоримо само о пристојној штампи, која се ретко може видети, и треба знати где се она може набавити. Већину новина које се у нашој земљи штампају боље је и не узи-мати у руке. Порнографија, хороскопи, укрштене речи, рекламе и ирограми, сплетке и сензације - све је то, неоспорно отров за душу. То се посебно односи на рекламе... Телевизор може (и треба) да се искључи, новине могу да се не купују, али практично не може да се прође улицом града, а да се не примете рекламе. Па ипак, од нас се захтева трезвеност и незагледање, свесно удаљавање очију од овог греховног калеидоскопа. Много је јед-ноставније сачувати се од њега у селу, али само је питање на колико дуго?

Дакле, чување осећања у наше време је постало једна од веома важних подвижничких делатности православног Хришћа-нина, да не кажемо најважнија.

Оградивши се од уплива греховних и световних инфор-мација, будући непрестано трезвени у том погледу, треба још и да се научимо да одсецамо и маштања свога ума, и лутање уоб-разиље упоредо са расуђивањем. Ево шта о томе каже Свети апостол Јаков: Слушајте сад ви који говорите:" Данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град, и боравићемо овдје једну годину, и трговаћемо и зарадићемо"; Ви који не знате шта ће бити сутра.

147

Јер шта је живот ваш? Он је пара, која се за мало покаже, а потом нестане. Умјесто да говорите: "Ако Господ хоће, и живи будемо, учинићемо ово или оно" (Јаковљ. 4, 13 -15) . Апостол није против неких планова или намера, уколико они имају у виду Промисао Божији и тиме се ограничавају. Али, он је против да-лекосежних планова оних који се уздају само у себе, као и про-тив расуђивања које се базира на машти.

Осим маштања ума постоје још и маштања срца, која нису повезана са одређеним плановима и расуђивањем. О њима ћемо говорити посебно. За сада да разобличимо један уобичајени став: није штетно маштати. Још како је штетно! Није штетно само за онога ко сматра да тобоже добро и зло имају само матер-ијалне манифестације. Маштање потапа човека у лаж и пустош - па зар то није довољно? Главни маштач, који креира и наша маштања је - сам сатана. Већ у младалачком добу, он нас непре-стано искушава оваквим нашаптавањем помисли, и то врло усне-шно, чак и када се молимо. Маштовите куле се увек руше, и што их више саградимо, биће нам теже када се буду рушиле.

У целини узевши, ми живимо у некаквом нереалном ми-саоном пространству. Овоземаљски живот су у потпуности схва-тали само Свети, који су задобили непрестано сећање на смрт, непрестану молитву и дубоко смирење, који су све своје врлине сматрали ни за шта. Ми, који се охладнелог срца молимо Богу, и то само с времена на време, немамо реалну представу о живо-ту, већ неку умишљену.

Прави пример како се од осећања реалног живота може побећи у свет маште је игра, посебно интелектуална, хазардна, а још више - компјутерска. Компјутерске игрице се развијају не-чувеним темпом, сада оне већ омогућавају човеку да у игру увуче не само свој ум и вољу, већ и све телесне осећаје. Што смо више посвећени игри, даље смо од реалности, чак и од "полуреалне" овоземаљске стварности. Смишљен је посебан израз: "виртуална реалност", т ј . такво клупко непостојећих проживљавања у ма-шти, у које се уплиће цео људски организам, и душа, и тело. То је једна од најјачих нехемијских дрога: потпуна зависнот, безо-

148

сећајност, ропство демонима. Компјутерска игра развија фантаз-ију, сујеверје и лажну слику човекову о самом себи. Она развија маштовитост и комбинаторику маштаријских представа, али ум сигурно не развија, већ га поробљава и умртвљује! Да би се борили против помисли и маштаријских представа на делу по-требно је да се трудимо да престанемо да живимо световним животом. Треба да се учимо да препознајемо маштаријске пред-ставе и да враћамо своје мисли које залутају. Школски програм нам у великој мери помаже да ограничимо маштовите представе и запослимо ум нечим корисним. У целини његов акценат је у ангажовању памћења и логичког расуђивања. Ипак, при томе разум остаје практично неискоришћен и покренуће се само код неколицине, иако му школски програм даје сасвим довољно ма-теријала за „исхрану". Узрок томе је што садашње школство из-грађује механички, материјалистички поглед на свет. Оно пред-ставља Божију творевину у облику велике играчке на навијање, чији механизам је човеку углавном јасан, осим неких ситница, које се ускоро откривају логичким расуђивањем. Нису допу-штена никаква чуда по Божијем Промислу ни у прошлости, а ни у будућности.

Такав приступ у целини доводи постепено до гашења ума човековог. Само су велики научници, који су превазишли свој материјалистички поглед на природу, могли да дођу до истинских открића у науци. Зато међу њима скоро да нема материјалиста. Чак и компјутер може да „рачунски мисли" и да има меморију, али никада неће имати разум и неће моћи да схвати законе пос-тојања.

Сада је у потпуности у нашој власти да запослимо свој ум и узносимо га Божијем Уму. Тек тада ћемо моћи да себе сма-трамо умним бићима. Онај ко не верује у смисао уређења овог света од стране Божијега Ума није уман човек, већ је у најбољем случају само човек који расуђује разумски.

Време учења је најпогодније за започињање развијања свог разума. Потребно је само самостално изучавање аполо-гетике. Нека се хришћанска апологетика разматра паралелно са

149

другим областима знања, које се изучавају у школи. Састављачи школских програма су ажурно "спаковали" податке и природ-них, и историјских, и других друштвених наука, у своје матери-јалистичко празнословље, како би из њих избацили сваки доказ о постојању Бога-Творца. Апологетика одмотава овај шарени, али примитивни омотач бомбоне у који је умотано познање света и показује нам Божији свет онакав какав он јесте у стварности.

Постоје људи, који нису склони ни расуђивању, ни кори-шћењу разума, па их зато уопште не интересују никакве науке. Али, основе знања из апологетике су им потребне у истој оној мери у којој морају да изучавају друге науке у школском про-граму. Иначе ће се на ова знања залепити безбожне теорије и учења, који ће се приказивати као научне чињенице...

Уколико је наш читалац склон расуђивању и поседује интуицију, ако га занима природа, онда му је научна апологети-ка од животног интереса. Човеков ум увек инстиктивно сва своја знања тежи да доведе у ред, односно да их систематски сложи, да пронађе у мноштву усвојених информација неке додирне тачке. Такав "инстикт разума" није ништа друго него природна тежња ума да позна свога Творца, иако силно помрачена у нашем сада-шњем палом стању... Овде се отвара велики простор и за кре-ативну научну мисао, која је збацила са себе окове материјал-истичке демонске помрачености.

На свим нивоима научног образовања наше расуђивање је у стању да упореди податке који су му познати, а на које јед-ноставно није уобичајено да се обраћа пажња. То омогућава да сами себи поставимо питање: зашто је природа, у свој разноли-кости својих манифестација, уређена тако разумно, тако осмиш-љено, са циљем да се одржи живот и то на добробит човека? Ум, пак, има способност да поређењем свих чињеница дође до Пра-узрока свега створеног. Тада се у души излива неисказана радост! Ум осећа да није живео узалуд, да је међу мноштвом свег знања, утисака и помисли пронашао, ипак, свој - Божији! - бисер, да је затрпан гомилом информација он уперио поглед директно ка Богу. То је први, нижи ступањ познања Бога. Како је добро сти-

150

ћи бар до њега! Разум, који нам је бар једном у животу учинио заиста тако добро дело, преноси његове плодове срцу и духу. Срце се загрева умилењем, а дух се моли, приближава се Богу још више, него што је на то способан разум.

Искуство показује да је жеља да се сазна истина о при-роди, о Богу и о себи, у највећем степену карактеристична за младе. Оваква жеља је као нека врста компензације за склоност маштању. Проћи ће време, и још пре него што ишчезну мла-далачке маште, сујета овога света може лако да уништи тежњу ка истини, посебно ако се на њен првобитни занос не обрати потребна пажња. Како су у том узрасту неопходна лична открића у свим областима знања, спојена са заједничким циљем - поз-нањем Бога!

Али, бићемо пажљиви! Уму се не сме при томе дозволи-ти да се заљуби у своје способности и да се погорди њима. Уклањај се од гордог ума са његовим ништавним открићем! Па он је сазнао само капљу у океану Божије премудрости, а и њу је разумео тек када је схватио откриће до кога су дошли многи други људи. Сада је време свештене уздрхталости пред Свемо-гућим и Свевидећим Богом, а никако не за сујетну надменост са својом јадном и слабом способношћу. Имај на уму само једно: ако се будеш гордио разумом - изгубићеш га, за шта постоји мноштво примера из живота научног света. Надмећући се својим открићима у науци, неки научници су почели да поричу посто-јање Бога, а касније више нису могли да схвате ни најједнос-тавније и очигледне ствари.

Говорећи о научној апологетици треба имати на уму да је она јединствена и ванконфесионална за цео хришћански свет. Историјска, пак, и философска апологетика имају своја религи-јска обележја. Ово треба имати у виду да не би нехотице прих-ватили заблуде протестаната и римокатолика. Зато је неопходно да изучавање апологетике прати и паралелно изучавање основа Православља.

Наша знања и у научној, и у духовној сфери, као и спо-љашње утиске треба ограничити - и то у ономе у чему они могу

151

штетно да утичу на дух или срце са његовим осећањима. Таквим знањима се не сме свесно дати приступ нашем уму. На њих се пре свега односе информације из медицине и генетског инжињеринга, које се тичу зачећа новог живота. Зашто су оне штетне? Зато што су до њих дошли најциничнији безбожници, који не желе да знају ни за Бога, ни за душу, па чак ни то да је живот најдубља Божија тајна, која стоји на граници чулног и надчулног (више другог, него првог). Таква знања ће неминовно бити једнострана, штура, погрешна, и у сваком случају неће заслуживати поверење. Уместо да ум учине богатијим она уносе у њега свој материјал-истички дух, док у срце понекад убацују блудне представе. И зато подаци о успесима у пресађивању органа, о вештачким органима, о клонирању, о вештачком зачећу у епрувети и слично - треба да код верујућег човека изазивају гађење и неповерење. Изузетно су штетне информације из сексологије, без којих је човечанство успешно постојало хиљадама година, рађајући сасвим нормално потомство. И тек сада се са падом морала уводе ова знања, до-приносећи обиљу наследних болести и деформација, као и пол-них болести.

У групу знања која су штетна спадају и парапсихологи-ја, астрологија, „уфологија" (изучавање "летећих тањира") , теозофија, спиритизам, духовно упражњавање разних нехриш-ћанских религија - односно сви покушаји да се уђе у небески свет без очишћења срца од страсти, без правилног поклоњења Творцу овога мисленог света - Једном Триипостасном Богу. Овакви ду-ховни експерименти се, као што је познато лоше завршавају: лу-дилом, самоубиством, противприродним блудом, зависношћу од наркотика, и наравно, богохуљењем и вечном погибијом.

Не би требало изучавати сличне науке, чак ни из радоз-налости или жеље да се оне разобличе. Сва слична знања су богохулна, и она су штетна за душу и разум. Ако би ти могао у потпуности да искључиш дух и разум од штетног утицаја окулт-них знања, посматрај их разумом са стране! Али, то није извод-љиво. Ако спроводиш експеримент за који су потребне високе температуре, сигурно ћеш се потрудити да процес који желиш да

152

пратиш буде иза ватроеталног стакла, како не би дошло до оште-ћења вида. А овде целог себе излажеш, и своју главу, и срце, овом богохулном учењу сасвим непосредно и без заштите. Ова-кав духовни експеримент не може бити потпуно чист, и вероват-но неће дати очекивани ефекат. У току његовог спровођења ду-ша може да се повреди неприметно и за саму себе.

Можемо се упознати укратко са свим овим знањима, али само посредно (односно да погледамо заштићеним очима). За тако нешто постоји специјална православна литература на ове теме, на пример дела јеромонаха Серафима Роуза.

И немој се збуњивати ако неко каже да тобоже све ре-лигије треба испитати непосредно на себи и тек онда ће то бити објективна процена. Таква објективност би била могућа само за Анђела, код кога нема наследне огреховљености и који је већ утврђен у добру. Човек', који испитује истинитост лажних рели-гија, не може да суди објективно, јер је већ огреховљен, код њега већ постоји наследна склоност ка злу, ка поробљености страсти-ма. Осим тога он је подвргнут утицају демона, који су родона-челници свих окултних наука. У таквом случају једино објектив-но духовно искуство које је могуће је сопствено обраћање Хри-сту, зато што у том духовном искуству, у његовом садржају од човека не зависи ништа, а као резултат тог обраћања човек доби-ја најверодостојнију представу о себи самом и о својој огра-ничености и греховности, потврђену душевним и овосветовним искуством. Добивши на дар такво надчулно искуствено духовно знање, а поново га проверавати духовним експериментима, које смо сами измислили, не верујући Богу већ својим духовним ис-куствима, јесте тежак духовни преступ.

Није случајно Црква у свим временима свога постојања забрањивала окултна знања, злочиначке експерименте безбож-ника над светињом живота, као што су експерименти алхемича-ра. Црквене казне за оваква дела и за таква знања су одувек свуда постојале.

Осим тога треба чувати ум и од јеретичких заблуда: римокатолицизма, протестантизма и других. Чак и ако се на сто

паметних и тачних мисли нађе једна лажна и штетна, она може да донесе своје горке плодове у уму и у срцу. Најбоље је упоз-нати се са разним другим религијским правцима само преко православних извора - књига из упоредног богословља, где је прегледно и непристрасно објашњено у чему су ове или оне кон-фесије сличне са Православљем, а у чему су њихове заблуде и за-што. Али, самовољно читање јеретичке литературе не води никаквом добру. Даће Бог, па ћеш временом и ти моћи да прак-тично упоредиш духовни пут Православља и дугих религија, поразговаравши са неким од тако "верујућих" припадника друге религије. Ако Православље постане твој живот, ако га проучиш како доликује, сам ћеш схватити његове предности у директном поређењу.

Такве су у најкраћим цртама оне опасности, од којих треба стално и пажљиво чувати свој ум. Нарушавање указаног поретка ума неминовно ће довести до буре страсти, унутрашњих поремећаја, ако не и нечег горег, зато они треба да се посматра-ју као греховни падови и да се лече исповешћу и, обавезно, вас-постављањем нарушеног поретка спољашњих информација и унутрашњих помисли.

А сада претиоставимо да смо поновном изградњом свог информативног поља успели да обезбедимо жељену слободу бар за мали делић свога ума. Пожуримо да испунимо ово прос-транство директним духовним поукама. Искористимо опет снагу свог обраћења, све док је нисмо потрошили на сујетне ствари од овога света. Н а ш дух је жедан познања Божанских истина. Не дозволимо му да изгуби ту првобитну жеђ.

Могу се издвојити две позитивне умне делатности: чи-тање духовне литературе и богомислије. Потребно је добро поз-навати Нови Завет у Светом Писму. Једни узимају правило да сваки дан читају по једну-две главе из Јеванђеља и Апостола. Други их преписују руком, док трећи читају тумачења Светог Писма по Светим Оцима. Има и оних који паралелно читају руски текст и црквенословенски. Учесталост таквог читања од-ређује се за свакога понаособ уз саветовање са духовником. Ме-

153

155

ђутим, суштина није у средствима, већ у резултату. Све речи из Светог Писма требало би да имамо на уму. Сваку сцену из Јеванђеља или Дела апостолских требало би да препознамо већ после прве половине реченице. Требало би да знамо у којем од четири Јеванђеља је описана која сцена, а у коме није. Карак-теристичне цитате из Апостола, који се често цитирају требало би да знамо у целости, као и из које су Посланице.

Из Старог Завета би требало да научимо Свештену Ис-торију макар на нивоу основног познавања Божијег Закона. На ј -важније књиге Старог Завета, које су доступне за разумевање свима (макар уопштено), по нашем мишљењу јесу следеће: Књига Постања, Књига Изласка, Књиге о Царевима, Књига о Јову, Књиге пророка Исаије и пророка Данила, Приче Со-ломонове, а изнад свих њих је - наравно, Псалтир.

Овакво читање Светог Писма, овај ниво познавања Но-вога Завета, подразумева се, само представља почетак. Смисао Светог Писма се помало открива преко светоотачке литературе, али истинско његово схватање долази само кроз велике невоље, које нам Бог шаље због наше вере.

Осим Светог Писма сваки Хришћанин треба да добро зна Катихизис - основне догматичке истине Православља. Треба да зна редослед свештенослужења на Литургији и бденију. И помало да започиње читање аскетске литературе. Да бисмо до-бро упознали сву светоотачку литературу не би нам био довољан цео живот, али зато можемо стално или бар често да читамо Старечник и Житија Светих.

То би било довољно за први разред нашег хришћанског самообразовања. Ако ми данас сматрамо да је не знати читати и писати у наше време скоро немогуће, тим пре се исто односи и на духовну писменост. Па зар није срамота за човека-Хришћанина, а ј о ш пре младића, који је завршио осам разреда основне и че-тири разреда средње школе да не зна ни основе своје вере?

Осим читања потребно је да ум сам преради шта је прочитао. Читаво Свето Писмо је богонадахнуто, и корисно за учење, за исправљање, за васпитавање у праведности (2. Тим. 2,

155

16) . Али, за то је потребно и размишљање о Божијим делима у свету, о својој души, о њеном моралном стању. Такво раз-мишљање, преплетено са молитвом се назива богомислије.

Разумљиво је да се то може чинити у слободно време или за време неког досадног, монотоног физичког рада, који не захтева ни тешке услове, нити било какво размишљање да би се обавио. У древна времена монаси су посебно због тога бирали за себе такво рукодеље, као што је плетење канапа, корпи, рогози-на, да би за време таквог посла могли да свој ум узносе Богу.

У књизи преподобног Никодима Светогорца "Невидљи-ва борба" описана су два начина богомислија. Један се састоји у присећању на познате цитате из Светог Писма, који су нам оби-чно на уму, а односе се на нашу душу. Например, овакви изрази: кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије (Дап. 14, 22 ) , или: неможете служити Богу и мамону (Мт. 6 , 2 4 и Лк. 16, 13) или: извади најприје брвно из ока свога (Мт. 7 ,5 и Лк. 6 , 4 2 ) и слично.

Други начин се састоји у посматрању предмета у свету, који нам долазе под руку и узношењу својих мисли ка неким речима или местима из Светог Писма, где се овај предмет поми-ње. Гледаш ли лепоту шума или башти - сети се раја. Видиш ли дугу - сети се да више неће бити потопа, али ће зато бити Други долазак Господа и страшни Суд над људским родом. Угледаш ли овце које пасу - сети се јеванђелске приче о добром Пастиру. У време сетве или жетве у својој башти сети се приче.о сејачу. Гледајући лепоту цвећа и птица у пољу - сети се штетности пре-велике бриге и благости Оца Небеског, Који одева траву у пољу лспше од самог цара Соломона. Није случајно Господ објашња-вао тајне Царства Божијег користећи поређења из свакодневног живота рибара и сељака.

Биће добро, ако такво размишљање и сећање за тебе постане уобичајено. Али, то је мало вероватно. Људи су се зато и удаљавали у пустиње и забачене крајеве, да би одстранили све-товну сујету и гужву из ума. Али, немој онда бар да пропустиш ниједан случај самосталног одласка у природу, а да се не удубиш

156

у богомислије. За то није потребан никакав посебан напор, а ко-рист је велика. Видиш ли колико је труда потребно да се ум доведе у ред? Човеку који не верује се све ово може учинити као мучење. А за верника је све то тако једноставно и природно, да је потребно обратити само мало више пажње на себе и цео напор око чувања ума ће бити лако испунити.

ЧУВАЊЕ СРЦА 157

•Осећајна страна душе, исто као и умна има потребу у васпитању и уздржању. За сада говоримо само о спољашњем деловању ума и срца, о томе, шта их везује са спољашњим све-том. Храна за ум је информација; као што и срце има своју храну - душевне утиске. Ум због своје палости тежи лакој и пријатној информацији, над којом није потребно ни да се трудимо, ни да се напрежемо. Али, да ли је потребно да му толико повлађујемо, није ли корисније да га упутимо на оно шта је корисно? Исто тако поступа и тело: тражи да буде сито, да се одмори и да му је топло. Али, ми треба да га принуђавамо на рад и ограничавамо у свему што му је пријатно. Иначе, нећемо имати ни памет, ни здравље само по себи, већ ћемо остати и без једног, и без другог.

Слично томе и срце захтева неоптерећујуће и непотре-бне утиске, али ми смо дужни да га усмеравамо на добра и дубо-ка осећања. Ум би хтео да се забави решавањем укрштених речи или неким другим упитницима у часописима, а срце би хтело да нађе веселу шалу или љубавну причу. Највећу популарност и за срце и за ум су стекле разне позоришне представе и филмови, с обзиром на то да се утисци од њих прегледни, неоптерећујући, једноставни и несадржајни.

У данашње време у многим градовима и насељима често долази до искључења час гаса, час струје, час воде. Топле воде ретко има, а грејање понекад ради тек толико да се не замрзну цеви. Последње што ће нестати од свих комуналних привилегија је снабдевање електричном енергијом. Зашто баш овим редосле-

158

дом? - Зато, да би осуђеии на пропаст до последњег тренутка конзумирали духовну дрогу телевизије, и узумајући је, да не би покушавали да се побуне. Плави екрани постоје и у касарнама, и у затворима, и у болницама, и у школама, и у кућама - једном речју свуда. Они су главно средство за развраћивање и погубљи-вање душе покореног народа. Да нема њих било би тешко држати људе у непрестаној обмани и ропству.

Оно што је цигарета, водка или хашиш за тело, то је телевизор за душу. Он лаже и заглупљује ум, о чему смо већ го-ворили, али је још штетнији за срце, јер га храни огреховљеним утисцима - ниским, животињским, зверским. Он постепено рас-паљује све страсти срца. Он отима племенита осећања састра-давања и жалости, која су нам урођена и предаје их херојима сво-јих филмова, претварајући их у бескорисну машту. Али, зато непрестано усађује и подхрањује злобу, егоизам, блудну страст, гордост и окрутност.

Истом том циљу у односу на срце служе сва многоти-ражна "штива": бескорисне и порочне новине и часописи, љу-бавни, детективски романи, научна фантастика и приче. "Романи без садржаја", од чијег читања нас је одвраћао Свети Теофан, и нису оно најгоре у том информативном потопу.

Уосталом, ако је човек доживео обраћење Христу, он већ и сам схвата штетност деловања таквих утисака на душу и више га посебно не привлаче. Али, ииак, навика и страсти могу у нама да савладају не само равнодушност према греховним утис-цима, већ и директну одвратност према њима. Човеку се не свиђа оно што чита или чује, и умом схвата да је то грех, и срце осећа одвратност према свему томе, а ипак не жури да се одвоји од њега. Ружи га, али се смеје и наставља да гледа и слуша, хранећи похоту очију и ушију.

Ево где се види разлика па, чак, и сукоб између воље и свога опредељења. Воља је развраћена и против захтева ума и срца тежи ка греху. Потребан је напор и тежња своје слободне воље да би се угушила греховна страсна привлачност воље. Уколико ми својим слободним опредељењем и тежњом

159

дозволимо вољи да ради шта хоће, ускоро ће и ум, и срце, и савест нрестати да било шта говоре.

Треба себи увек у односу на све греховне утиске и под-стицаје давати наређења: Не сме се! Искључи! Не гледај! Одла-зи! Не читај! Одбаци!

Греховни утисци се лако лепе, за разлику од добрих, који се лако заборављају. Враћају нам се у сећање и против наше жеље, користећи нашу претходну сагласност за њихов улазак у душу. Дуго после тога прљавштина се "кува" у срцу: присећамо се блудних песама и шала, слика и погрдних речи. Они годинама муче и малтретирају душу која се обратила Богу. Постоји само једна одбрана од тога: борити се нротив своје греховне раслабље-ности и непрекидно затварати улаз у срце новим греховним утисцима.

Као што чуло мириса код нас слаби у задимљеној прос-торији у којој се пуши а изоштрава се на свежем ваздуху, тако се и осећања срца умањују и постају нормалнија тек када се смањи прилив греховних утисака. Одвикни се од телевизора и читај ду-ховне књиге, или бар световну књижевност, али не развратну, на пример, класике књижевности (само не револуционарне „кла-сике"!). Код Хришћанина би сама од себе требало да се појави одвратност према таквим вулгарностима и мрзостима, којима су наши комунистички поробљивачи стално испирали мозгове и ср-ца Хришћана. То би била нормална одбрамбена реакција, као што кожа не воли усијане предмете. Код кога је таква реакција коже ослабљена, он стално добија опекотине ва рукама. Ако душа нема заштитну реакцију на разне греховне утиске, она ће бити стално отрована њима. Тада нема шта да се говори ни о каквој врлини, ни о каквом обуздавању страсти, исто као да смо сами себе осудили на погибао.

Мање-више је једноставно да се победи страст према утисцима, који су јавно порочни и бескорисни, н то треба учи-нити што пре. Али, и после тога срце има потребу за естетским утисцима, који се не могу одједном искоренити и постати сасвим духовни, иосебно ако не говоримо о монашком начину живота.

160

Мораћемо да се сусрећемо са литературом и уметношћу. И треба да имамо на уму да у многим дубоким, озбиљним и психолошки истанчаним анализама у разним остварењима сусрећемо исто тако истанчано искушење греховним страстима. Осим тога ште-та коју они наносе може се састојати једино у пребацивању па-жње читаоца (гледаоца, слушаоца) на земаљско и душевно, уместо вечног и духовног. Често нам уметник скреће пажњу на човека, на његов земаљски живот, на неку прећутно прихваћену вишу вредност људског постојања.

Треба избегавати такву литературу и уметност, а тра-жити она дела у којима, супротно од тога, аутор скреће пажњу читаоца (гледаоца) на духовне и вечне вредности. Тамо где се врлина не појављује као основа земаљске среће и нормалних људских односа у заједници, већ као нешто више до тога; где су праведно приказани несталност и сујетност земаљске среће, а при томе се индиректно говори о тражењу вечног блаженства - тамо би требало да се траже корисни утисци. Они ће такође бити духовни, али само индиректно, или боље речено, у својим кра-јњим инстанцама.

Таква су у суштини сва дела хришћанских аутора, однос-но оних аутора за које је хришћанска вера била најважнија вред-ност у животу. Није уопште обавезно да се у њиховим делима непосредно приказује црквена стварност или окружење - насу-прот случају када уметник, који обрађује библијски или црквени сиже, често уопште није духован и не тражи вечне вредности кроз лично општење са Христом. Овде можемо навести неке ауторе, које би требало читати, слушати и гледати. Али, важније од тога је да васпитамо свој укус, оријентишући га на оно што је духовно. Сваки естетски утисак са којим смо се сусрели треба оцењивати са једне тачке гледишта: да ли је он показао вредност хришћанских врлина, сујетности земаљског и вечност небеског? И у зависности од добијеног одговора да процењујемо његову вредност.

Уосталом постоје читави жанрови уметности, у којима аутори-Хришћани готово и да не раде (сем ретких изузетака), јер

161

је у њима тешко изразити се о нечем духовном на истинит начин. То су пре свега: позориште и филм. Није случајно да је глума од давнина сматрана за грех, јер је играње друге особе неминовно повезано са лажју. Лаж веома ретко може бити усмерена на нешто добро. Зато се позориште зачело управо у незнабожачком свету и увек је служило и до данашњег дана служи као оаза раз-врата. Многи Свети Оци су говорили директно против позо-ришних представа, као што су, на пример, Св. Јован Златоуст или Св. Теофан Затворник.

Уосталом, чак и у овом жанру су постојали изузеци. Може ли се рећи да опера "Живот за Цара" изазива код слу-шаоца ниска осећања или је једноставно безсадржајна? - На-равно, да - не. Али, ипак тако јаке и дубоке представе у по-зоришту су изузетак, а не правило.

Посебно морамо да кажемо пар речи о рок-музици. Надамо се да нашег читаоца више није потребно узимати за руку и изводити из дискотеке. Ипак, код човека, који се много наслу-шао рок-музике у своје време, може још дуго да постоји прита-јена страст према року, макар према оном истиночежњивом што у њему постоји. (Овде нећемо говорити о ономе што ностоји у тој музици, а очигледно је порочно, мрско и води растројству личности. Мислимо да је читалац већ могао да примети, како она појачава у човеку дрскост, безосећајност, буди блудну страст)...

Ми говоримо о томе шта је истиночежњиво, али савету-јемо да се и то избегава. Разлог за то је исти, као и разлог зашто не треба превише гледати телевизију, чак и ако програми имају добар садржај. Рок-музика, као и телевизија, користи најсавре-меније техничке могућности и богатство тоналитета. А то је за душу штетно, зато'што је плени и раслабљује, тачније сувише је обузима. Није случајно да су прве музичке инструменте измис-лили потомци Каина, људи који су билиприлично порочни. Није случајно ни то да се у Православној Цркви нису никада корис-тили музички инструменти, већ живо појање. Опште правило са неким изузецима је ипак следеће: што је мање технике има више простора за дух. Техника делује на душевно-телесно у првом реду

162

- и природно, на рачун духовног. Овде није умесно упуштати се у дуге раснраве о естетици, с озбзиром на то да смо општи прин-цип формирања укуса већ навели. Као закључак да поновимо да сви чак и позитивни, духовно-естетски утисци треба да буду огра-ничени (а код монаштва они скоро не треба ни да постоје, као ни код најусрднијих верника за време постова). У већини случајева ови утисци су у домену онога што читамо или чујемо. То је неопходно ради спречавања естетског схватања саме хришћанске вере, заборављајући, притом, на њене дубље духовне корене. Такво искушење типичније је за жене, које су иначе бића бише душевна, него духовна.

У време када још нису постојале плоче и касете и музи-цирало се само уживо, Свети Теофан је на следећи начин савето-вао неку благородну девојку, која је иоседовала музички дар и васпитање, а истовремено је осећала и велику жељу према паж-љивом духовном животу:

" Мало-помало направите избор комада са добрим садр-жајем и њих више свирајте и певајте... Набавите дела Турчани-нова (познати црквени композитор - с. Т. С.) и вежбајте из њих шта вам се већ више свиђа. Вежбајте: "Боже, чувај Цара" , "Како је славан наш Господ" и сл. Ако од срца отпевате неку од сличних песама, будите сигурни, да ће вам се оне допасти више од других ствари.. Ако ви одсвирате или отпевате било-шта слично, што ће дирнути душу слушалаца и покренути их да се молитвено обрате Господу, или да Му узнесу славословље или благодарење, ви ћете учинити исто што и добар проповедник у цркви" ("Шта је то духовни живот", LXIII).

А знаш ли ти "Боже, чувај Цара" и "Како је славан наш Господ", или неку од сличних песама? Божијом милошћу данас се оне опет могу чути, као и друге сличне композиције вре-дне пажње. Имамо у виду не црквену музику, већ световну, али добру. Исто тако је и уметничка литература, која је вредна па-жње православног Хришћанина сада свима доступна и постоје нова издања. И све ово православно душевно наслеђе (иако се оно разликује од духовног), може нашој души да донесе корист,

163

ако јој буде приступачно колико је потребно. Штавише, оно може да допринесе некој благој промени у њој.

У младости се, поред духовног обраћења (ире или после њега), нешто слично дешава и у душевној области. Духовно об-раћење се завршава тиме што се код човека формира свест да је Хришћанин. Другим речима, човеков дух проналази Небеску Отаџбину, почиње да схвата одакле је он, зашто живи. Ко је његов Бог и Спаситељ.

Дешава се да и у душевној сфери човек исто тако изне-нада долази до открића своје национално-културне припадности. У души се одједном тајанствено, и не зна се од куда, али сасвим јасно и довољно снажно, чује глас свога народа, својих корена. Одједном ти музика твоје земље, и жива реч, и сликарство, и историја, говоре много више, него што су ти говорили до сада. И ти за себе одговараш: да, то је моје, наше, ово је и моја земља, ово је глас моје Отаџбине коју волим. И зашто само пре то нисам примећивао, већ био равнодушан!

Исто као што и мртав дух човека у моменту обраћења оживљава и проналази да је он сада Христов, тако и ум, који је оптерећен разним знањима, треба да оживи и схвати премудрост Божију, која повезује сва ова знања, треба да схвати да је он део ове премудрости. И исто тако срце одједном почиње да осећа своју припадност отаџбини и њеним душевним коренима. То као да су три посебна обраћења: једно велико и основно, и два мања. И слава Богу да су сва три усмерена у истом правцу. О Њему Јединоме, о Творцу и Спаситељу нашем треба да нам говоре и дух, и ум, и срце. Макар и у разно време и различитим речима, али садржај реченог ће остати заједнички.

Уму говори о Богу целокупна хришћанска наука. О Ње-му ће и да ускликне срце, које је одједном пронашло своје ко-рене. Он нам је открио Себе у моменту нашег духовног обра-ћења. А сада нам Га гласно проповеда сва твар кроз наша знања о њој. Њега нам објављује историја наше Отаџбине и култура, у којој смо пожелели заиста да учествујемо тек када смо постали Хришћани. Њиме Јединим је живела и Њему се обраћаЛа сва

164

Света Русија, сва душа нашег народа. Све што у руској култури не живи Њим, то се одсеца, суши и умире.

Присети се како гласи у Јеванђељу прва заповест. Не само: Љуби Господа Бога свога, већ је речено и како треба да Га љубимо: свим срцем својим, и свомдушом својом, и свом сиагом својом, и свимумом својим (Лк. 10, 2 7 ) . Примећујеш ли да су овде набројане све три душевне снаге: срце (осећања), снага (во-ља) и ум. И посебно ј о ш душа под којом овде треба подразу-мевати вишу страну наше душе - њен дух. Зачетке љубави доби-јамо на дар у моменту обраћења. Ако је наш дух осетио прис-уство Божије значи да је осетио љубав, макар једва приметну, али нам је одједном постало топло и радосно на души. И наш ум је осетио да сва знања света објављују славу Божију гласније од гласа трубног. Радује се и разум - то је почетак љубави према Богу са његове стране. Ево и срце је одједном осетило да је део Свете Русије* - осећа радост и топлоту - и то је почетак Божије љубави у срцу. Најтеже је обратити вољу. Уколико и она научи да жели да испуњава Божију вољу као своју слободну вољу значи да је и она заволела Бога. То је већ пола спасења! Само пут до њега није тако једноставан. Треба ум очистити од предрасуда, осећања и вољу од страсти, потребно је потпуно преобратити грехољубиву душу, како би је први предукуси љубави, које је осетила, научили да воли Бога.

Да ли си ти у својој души препознао о чему сада гово-римо? Нису ли за тебе: обраћење духа, обраћење ума и срца само празне речи. Наравно, човек се не обраћа Богу у једном тренутку и не по наруџбини, али веруј ми да смо овде говорили управо о духовном искуству у младости, мада се може догодити да они који су га тада доживели тек у зрелијем добу схвате његов смисао.

Уколико је дух доживео обраћење, он одлучује да служи Богу. Уколико се и ум обратио, ми узимамо обавезу да пазимо и

* Ово важи за сваку хришћанску Отаџбину.

165

на информације којима га хранимо. Уколико се срце обратило значи да би требало да се разумемо у естетске утиске, како би нагињали према култури и душевности своје земље, а не туђе. На гомили ђубрета наше пале грешне душе израстао је цветић са три дивна пупољка - склони што пре ђубре од њега да не нанесе штету пупољцима.

Православље је духовна ризница. Али, оно је у истори-ји дошло до изражаја преко душевне спољашњости. За право-славну духовност је потребна одговарајућа душевност - свест о припадности хришћанском народу. А и духовност и душевност заједно су се оваплотили у материјалној спољашњости, коју чине хришћанска државност, култура и свакодневни живот. У целини, ниједна вера не може да у човеку обухвата само духовну област,

•она на одређен начин одређује и душевни и телесни живот. Ово се може објаснити нешто једноставније. На пример,

претпостављајући да си рођен као Грк, ти не можеш да се сма-траш православним и да сматраш да је учење Цркве исправно, а да си потпуно равнодушан према Византији, која је твоја Отаџ-бина, као и да ти ништа не значе њена историја и традиција, њени храмови и појање, њени цареви и Светитељи, њени пусти-њаци и Мученици. То се исто односи и на руског човека. Ако он само сматра да је учење Цркве исправно, а не воли Свету Русију, не осећа према њој припадност, равнодушан је према њеној историји, осећа хладноћу у срцу према њеним Светитељима, а њену садашњу трагедију схвата телесно, а не срцем - онда он још увек није православан у правом смислу те речи. Он ондалре може да се сматра или интелектуалцем, или философом, или фанатич-ним секташем, или националистом у световном смислу те речи.

Наравно, при томе треба имати на уму да је увек важ-није духовно, од душевног. Тако и Русију ми волимо зато што је она Христова. Уколико некада буде требало да се бира између вере и Отаџбине, ми ћемо не колебајући се изабрати веру. Прво смо Христови, па тек онда Руси.

Слично поступају и националисти-безбожници. Они су "Русичи" оне многобожачке Русије, која се клањала перунима и

166

другим идолима, а не Христу. Они се исто тако односе према хришћанској Русији, као што се и ми односимо према многобо-жачкој Русији, а још и са мржњом. Испада, да се у сваком слу-чају Отаџбина одређује вером, а ми и они имамо онда различиту отаџбину, иако нам је територија заједничка, исти преци по телу и исти језик...

Али, од свих душевних осећања, која су нижа у поређе-њу са духовним, ипак је највиши патриотизам. Он се мора ис-правно и са љубављу васпитавати у себи и развијати, избегава-јући застрањивања, која могу бити разна: национализам, совје-тизам, расизам и сл. Ово је тема за посебан шири разговор.

Хришћански патриотизам у прошлом веку је био празнично-свечани и радостан, а сада је постао мукотрпан. То је прво осећање срца које настаје враћањем руској православној култури - горка туга због Отаџбине која постепено одумире.

Овде опет долазимо до те тајанствене везе неспојивих појмова, о којој смо говорили у прошлој глави. Уклањајући се од света тугујмо због судбине Отаџбине. Нећемо живети као сви људи око нас, али се нећемо ни узносити над њима, већ туговати због њиховог стања које води погибији, с озбзиром на то да нисмо у стању било чиме да им помогнемо.

"Отаџбино моја, ти си полудела" - тако би могао да пе-ва прави патриота своје земље, који са ужасом гледа, како она "корача широким корацима према паклу". Ми смо постали унутрашњи емигранти у својој земљи.

Под речју "емигранти" овде подразумевамо не оне који су напустили Отаџбину, већ оне којима је она одузета. Такви имају најразвијенију националну свест, они моментално схватају један другог, и живе у пријатељсту, помажући се. Они непрестано носе у срцу бол због Отаџбине која страда и ништа их не може утешити. Без чврсте вере у Христа таква туга може да доведе до душевне депресије, али уколико је уопште нема, то је онда још горе. У данашње време живети безбрижно и споко-јно, не осећајући и делећи њен бол - то је пут у потпуну безо-сећајност.

167

Ма где данас да живимо, ми православни Руси се нигде нећемо осећати као код куће, јер је наша кућа разрушена. Па ипак је лепше живети на своме згаришту, него у туђој кући.

Туга због отаџбине која умире не треба да буде аноним-на или безлична. Иначе ће то бити само јефтина сентиментал-ност или, пак, машта о благостању човечанства. Овај бол се испољава у саосећању према ближњима, пре свега - руским православним људима, са којима смо једно тело у Христу. По-чињемо да плачемо са онима који плачу, и понекад, ако постоји разлог - радујемо се са радоснима, као што нам Апостол запове-да (Римљ. 12, 15) . Развијање овог осећања помаже и матери-јална помоћ ближњим, дела милосрђа, која су уосталом, само средства. Сваком ближњем од нас је потребно управо милостиво срце, а не некаква акција звана "Милосрђе". То су различите ствари. Немогуће је олакшати туђи бол другачије осим да га са њим поделимо.

Са друге стране наше срце је инертно, успорено, загрева се полако са годинама и невољама које нас сустижу, а помажу му да се отопи и дела милосрђа, која смо учинили без надмености. Васпитању срца помаже и исправан редослед утисака, који не би требало нарушавати.

Као што за ум не може да се састави "рецепт да се постане паметнији", тако и за срце таквог рецепта нема. Ово о чему смо говорили јесте само увод, на који, чак, не обраћају пажњу у књигама из аскетике. Даље иде главно - очишћење срца од страсти. Али, духовни ниво ученика, које су у прошлости преузимали свети духовни учитељи, је био много другачији него данас, и тада није било потребе за сличним уводним речима, које су потребне данас.

ЧУВАЊЕ ВОЉЕ -ПОСЛУШАЊЕ

Мисао је срца човечијега зла од малена (Пост. 8, 2 1 ) -тако Сам Бог даје општу карактеристику људске душе у стању пада. Могло би се рећи, да се ово у највећој мери односи на вољу, не на област помисли или осећања, већ на област намера или жеља. Међу нашим помислима има добрих, али има и много порочних. Међу нашим осећањима релативно су честа пробијања светлосних зрака кроз општу таму огреховљености. А наше же-ље су саме за себе скоро увек егоистичне и искварене. Све оно што је добро у домену наших жеља није од нас, већ је последица васиитања или гласа савести. Сама по себи наша воља се налази у најпорочнијем стању у поређењу са срцем и умом. Све наше добре намере се обично осујете греховним страстима, које их обично прате: сујетом, очекивањем награде, користи, славе, же-љом да се неко посрами, и тако даље. Да не говоримо о лошим жељама.

Можемо рећи да је једина чиста и добра жеља она чији циљ би био само да се испуни заповест Божија - и ништа више. Да ли се можемо сетити много оваквих жеља у току целог нашег живота? Бар једне? Дакле, нашој вољи је најпотребније испра-вљање, а она се исправља само разумним послушањем Господа ради. У аскетској литератури се свуда говори о одсецању своје воље или самовоље. Али, ради се о томе, да они који су задобили врлину послушања и затим победили своје страсти, никако нису

169

безвољни људи. У нашем свакодневном схватању то су људи који поседују најјачу вољу. Како да схватимо овај парадокс? Шта подразумевају Свети Оци под одсецањем своје воље?

Ради одговора присетимо се поново односа између при-родне воље и своје слободне воље, о чему смо говорили у другој глави. Природна воља човека је налик на вољу животиње по томе што је она у суштини љубав према животу. Без такве воље не би био могућ никакав биолошки живот. Правилан сној орган-ских молекула неће још постати живот све док се не појави нека виша животна снага, која ће се испољити у томе да тај спој мо-лекула жели да живи и да на одговарајући начин комуницира са спољашњом средином. Другим речима, све док се не појави инстинкт самоодржања и продужења врсте. За животиње овај инстинкт и јесте у суштини њихова воља за животом. По посто-јању тог инстинкта или његовом одстуству можемо разликовати живо биће од мртвог. Међутим, исто као што се живо биће раз-ликује од мртвог некаквом вишом суштином - односно тим са-мим инстинктом, исто тако и човек није само биолошко биће и разликује се од животиња још другачијом вишом суштином -односно својим духом.

У области воље ова разлика се испољава у томе што човек поседује орган везе духа са вољом, који се као што смо већ рекли назива сагласност слободне воље. Већ смо говорили и о томе да је изражавање сагласности своје слободне воље готово најчудеснија, непоновљива и тајанствена светиња човека, која одрсђује његову личност, а њена главна особина је - слобода. Љубав према животу код животиња није слободна, исто као и природна воља човека. Човек има своју слободну вољу да посту-па по савести или против ње. У опредељење наше слободне воље се чак ни сам Бог не меша, али управо ће Он по њој и судити свакоме. Природна грехољубива воља се често бори са савешћу да овлада слободном вољом, и она бира између ове две супар-нице, дајући предност или једној или другој.

Аскетски задатак одсецања своје воље се и састоји у томе, да своја воља буде увек у сагласности са савешћу, која је

170

при томе обучена да разликује добро од зла. А природна воља при томе добија свој првобитни облик пре палог стања: она се одриче својих изопачености - греховних и штетних страсти, а у својој природној и неуништивој љубави према животу уступа предност доброј слободној вољи. Дакле, природна воља код обновљеног човека не умире сама по себи, већ.се очишћава и преображава управо тиме, што се одсеца свако њено испољава-ње, јер је оно код обичног палог човека греховно. То управо и значи одсецање своје воље.

Потчинивши се слободној вољи природна љубав према животу прераста у љубав према истинском животу, вечном, ради кога је спремна да жртвује чак и привремени телесни живот. Тако се завршава непрестани сукоб између захтева природне воље и савести, који је карактеристичан за палог човека, и самим тим се васпоставља целовитост његовог бића.

На крају, не треба заборављати да се таква промена во-ље дешава њеним сталним узајамним садејствовањем благодати Божијој , без које је немогућ такав преокрет воље. Уосталом, ни благодат не делује против слободне воље човекове. Ово је врло важно аскетско запажање, до кога је Црква дошла кроз страдања на великом броју живих примера у борби против јереси, које су одбациле улогу слободне воље човека или улогу благодати.

Таква је воља човека који је обновљен у Христу. И уко-лико вам оно што је речено на језику Светих Отаца није баш сасвим разумљиво, могу се те исте мисли пренети кратко, на пример речима војничке песме из времена Кримског рата 1855. године:

„Само је онај цостојан живота ко је сваког трена спреман за смрт". И даље у другој строфи се пева о томе за шта војник

жртвује свој живот: „За Цара и за Русију спремни смо да положимо живот". То није фанатизам или очајање самоубице. Природна

воља за животом не ишчезава, али човек жели не само да живи,

171

већ да живи достојно и привременог и вечног живота. А тако достојно живи само онај ко је спреман на смрт ради високих хри-шћанских идеала.

Исто такво стање воље Хришћанина видимо и у жити-јима Светих Мученика: не презирање живота као таквог, не уби-јање сопствене љубави према животу, већ тежња према вечном животу, у почетку вером и својом вољом, а касније и природном вољом, која се уздигла од привремене и земаљске према вечној и небеској љубави према животу.

А ево и супротног примера ради објашњења разлике између природне воље и слободне воље. На пример пијаница, који је постао потпуно безвољан, или очајан човек, који жели да се убије, - у којој мери они поседују вољу и своју вољу? Па они уопште и не желе да живе. Тако да је овде супротан случај. Не следи природна воља за слободном вољом у складу са гласом савести, већ се слободна воља потчинила палој природној вољи у њеним животињским, неприродним похотама. Стекавши на тај начин апсолутну власт ова природна вол>а се деформише до жеље за смрћу. Безвољни људи, који ирезиру свој живот, у суштини само гледају да избегну свакодневне проблеме до те мере да се играју и са својим животом. То је наравно девијација, али не било каква, већ управо девијација природне љубави према животу; то је њено изокретање, а не неки нови узвишени идеал понашања. Дакле, суштина нашег палог греховног стања у односу на вољу се састоји у томе, да треба само да јој се омогући мало слободе, да би она убрзо, погубивши у души све што се може убити, на крају погубила и саму себе, и све се завршило вечном смрћу у геени.

Онај који је одсекао своју грехољубиву вољу упоређује се понекад са дивљом јабуком, на коју се калеми питома. Не сече се дивља воћка, већ се немилосрдно подсецају њене гранчице. И на преостали део стабла са јаким соковима и кореном се калеме здраве гране које ће донети плод. Тако се и воља Хришћанина не убија у свом корену, већ се одсеца практично у свим својим прав-цима, који ироизилазе из пале природе, и на њихово место се благодаћу Божијом привијају добре намере.

172

Онај који је одсекао испољавање своје-грехољубиве воље је човек јаке воље, односно са јаком слободном вољом. А онај који живи предајући се својим страстима (по природној вољи), насупрот томе је безвољан или би ј о ш боље било рећи -без своје слободне воље, тј. са слабом својом слободном вољом. Када се у дечијим књигама говори о васпитавању јаке воље у себи, има се у виду управо потчињавање природне воље својој слободној вољи. Природна воља жели да поједе колач, а слобод-на воља јој се противи. Када почне да побеђује слободна воља каже се да је дечаку очврсла воља.

У хришћанској аскетици разговор о вољи и њеном одсе-цању почиње оног момента када је своја воља у општим цртама већ одређена, али ј о ш није прекаљена, није проверена; чешће природна воља побеђује њу, него што она побеђује природну вољу. Опет смо стигли до момента нашег обраћења Христу, до наше прве самосталне личне одлуке да постанемо Хришћани и да будемо Хришћани по сваку цену. Док сагласношћу своје сло-бодне воље нисмо направили такав избор, сви разговори о вољи су безпредметни. Може се наравно, уколико желимо, вежбати своја воља, подчињавајући је сагласности слободне воље, само ради тренинга, а не ради Христа и вечног живота: "Хтео бих да будем у топлом, али ћу натерати себе да зароним у отвор у леду. Али, зашто? Па само онако, да мало калим вољу." Наравно, такве приче нису за наше излагање. Дакле, онај ко се обратио Христу, почевши од момента обраћења, треба да постане послу-шан Христу, и ради Његових заповести, које је већ у потпуности прихватио савешћу и у глобалу и својом вољом, да им потчини своју слободну вољу. Али, живот је препун свакојаких догађаја и ситуациј а, а у палом стању не само воља, већ и ум, могу у поје-диним случајевима потпуно неправилно да разумеју заповести Божије. Зато је потребно да би се навикли на јеванђелско по-слушање да се навикнемо на послушање живим људима.

По милости Божијој и Његовом благом Промислу људ-ска заједница у целини је још увек тако организована да сама по себи налаже на људску похоту низ спасоносних ограничења, која

173

су насилно контролисана законом. Другим речима, постоје ј о ш безакоња која су правно забрањена, иако се њихов круг сваке године сужава. Када се он буде сузио до неке последње границе, двонога створења названа људи ће вероватно прождирати једна друге, и то ће бити онда крај Историје. Црква је почевши од Апостола, добро схватала важност потчињавања грађанском по-ретку, који ограничава бар јавне преступе и злодела. Јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиииш бој се, јер не носи ма ча узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гнев на онога којизло чини (Римљ. 13, 4) - учи апостол Павле. О истом томе говори и апостол Петар: Будите, дакле, иокорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару; Ако ли намјес-ницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине (1. Петр. 2 , 1 3 - 1 4 ) .

Треба, истина, дати додатно објашњење да је ово речено још до почетка првих озакоњених гоњења на Хришћане, која је званично започео тек император Нерон, који је погубио оба Апостола. До тада Хришћане су углавном прогањали јудејци, и незнабошци, које су јудејци нахушкали клеветом или потпла-тили. Али, сами јудејци су били давни и опште познати непри-јетељи Римског царства, према коме се Јудеја налазила у колони-јалној зависности. Када сама држава почиње да прогања веру Христову и да поставља Хришћанима захтеве, чијем испуњењу се противи савест, треба се сетити и других речи Апостола: Богу се треба покоравативише пего људима (Дап 5, 29). Треба обрати-ти пажњу и на многобројне примере Мученика, који су ове речи испунили на делу, одбивши да принесу жртве идолима и одрекну се Христа, иако су у свему осталом показали дужно послушање грађанском поретку и власти.

Дакле, прва и најгрубља степеница на лествици ограни-чавања самовоље је грађански закон. Он ограничава човека само у оним активностима које наносе повреду другим лицима или њиховој имовини, и зато никакав позитиван морал, чак и нехри-шћански се не ограничава само правним нормама, већ поставља веће захтеве - тим пре хришћанска моралност.

174

Осим државне хијерархије и потчињености, постоји и породична хијерархија - која је од Бога установљена на истим принципима као државна власт. Она је посведочена и Божијом заповешћу о послушности деце родитељима. Власт родитеља над децом је иста као и државна власт над грађанима. Уколико родитељи (или власт) одвраћају Хришћане од Бога или их при-моравају на јавне грехе, у томе их не треба слушати. У свему осталом је породична и државна послушност обавезна. Услед природног тока живота власт родитеља над децом слаби са годи-нама сама по себи; у моменту пунолетства, или почетка мона-шког живота, или од момента формирања своје породице од стране деце она практично престаје и може да остане на нивоу моралног утицаја. Али, млади не би никако требали да убрзава-ју долазак тог времена својом непослушношћу. Родитељи не желе својој деци зло и имају животно искуство; ако ни због чега другог треба их бар због тога послушати. Уосталом, ову заповест лако испуњавају и неверници. А за вернике је послушност роди-тељима заповедио Сам Бог, на примеру детињства и младости Исуса Христа (Лк. 2, 5 1 ) , као и многобројних Светитеља. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој , а који се про-тиве, примиће осуду на себе (Римљ. 13, 2 ) , а тим пре се то од-носи на оне који се противе родитељској власти.

Лажу и уносе раздор нека учења савремених безбожни-ка, који тврде да тобоже родитељи у породици немају власт, и да се породица тобоже базира на основу узајамног договора деце и родитеља. То је крајња бесмислица. Родитељи нису исто што и деца, а породица није секција која их занима, већ целовити орга-низам, који је Сам Бог установио. Наравно, под породичном влашћу, а у срећним околностима и под државном влашћу, не треба да се подразумева некакво непрестано насиље или самои-живљавање. Али, ипак се ради о власти, о ауторитету онога ко има задњу реч, а не о парламенту једнаких мишљења, у којем владају непрестане свађе и расколи.

Прихватајући власт родитеља као такву треба схватити и националне темеље ове власти. Ево, на пример, мишљења

175

Светог Теофана у вези са тим, које је изнео у писму тој истој благочестивој девојци:

"Родитељска дужност је да вас чувају; они то и раде, ја мислим, као зеницу ока. Ако то у нечему није у складу са вашим жељама, треба се покоравати. (Овде се, чак, не говори о поро-чним жељама - с. Т. С.) . Није у реду мислити да они увек желе да ураде по своме, а природније је видети да они желе да вас сачувају и осигурају од свега... Вашом покорношћу ви плаћате за оно, што добијате у породици. Храна, одећа, кров над главом -то није баш мало, а није ни најважније. Главно је сигурност од спољашњих непријатности. Закриљени сте орловским крилима. Кљун орла и његове канџе су спремни да се усмере на свакога ко би покушао да вам причини непријатност или вас увреди. То благо се не може ни са чим упоредити. Чим не буде више орла који вас закриљује вас ће почети сви да кљуцају. Сада нико не може да вам приђе, а онда ће сви да налете на вас... Из родите-љског окриља требало би или да живите под окриљем манасти-ра или да будете у женском манстиру (ове речи су упућене оној, која је већ донела одлуку да живи у чистоти, а за друге би додали: или под окриљем брака - с. Т. С.) (Шта је то духовни живот" , ]XXVIII).

Ово о чему смо горе говорили односи се не само на дево-јке, већ и на младиће, док не стану на своје ноге, не буду способ-ни да сами брину о својој породици. А све је то изречено онда када је искушења овога света било много мање, него.данас. А уколико си ти сада толико смео, да се не бојиш људи, уверен, да тебе неће "почети да кљуцају"(као што се изразио Свети Те-офан) у овом животу, и ја ћу онда да будем толико смео да ти предвидим: онда ће почети да кљуцају твоју веру, која ће већ имати пукотину због твог непослушања родитељима, који су по-кушавали да ограниче твоју самовољу и сачувају те од порочних искушења.

' Уосталом, нису више ни родитељи исти као што су били у време Светог Теофана. Нису нам увек блиски, није их увек двоје, нису увек верници, не чувају нас увек од порока, већ чак

177

некада децу и подстичу на њих. Али, такви случајеви нису за опште разматрање у књизи, већ за индивидуално саветовање код духовника. Ми говоримо о нормалној породици, ако не са хриш-ћанске, а оно бар са световне тачке гледишта.

У такве породице и васпитаче обично убрајамо све оне, који чувају децу и васпитавају их да се уклањају не само од смрт-них грехова и искушења, већ и од мајке свих порока - лењости. Тада кажу да се у таквим породицама баве децом. Већина свих породичних и школских послушања немају неко морално обе-лежје, односно нису ни добра, ни лоша. Али, зато она уклањају оне које васпитавамо од нерада и од шта-хоћу-рада (израз истог Светог Теофана), који највише изазивају слабост воље. То су свакодневна послушања у вези са учењем и радом. Макар ти.не видео од њих с правом никакве користи за човечанство, али треба да их усрдно испуњаваш, јер ће то користити твојој вољи. У про-тивном ћеш нанети штету својој души узалудним траћењем вре-мена.

У послушањима која немају неки морални карактер не само да деца треба да слушају родитеље, који им желе свако добро, већ и робови треба да се повинују својим господарима, као што каже Апостол: Слуге, будите покорни са сваким страхом господарима, не само добрима и благима него и грубима (1. Петр. 2, 18) . Ми више не користимо реч ропство, на кога се онда односе ове речи? Оне се тичу таквих најамних радних одно-са, када се послодавци не држе услова најамних односа и претећи незапосленошћу претварају оптерећеност радника у животињску експлоатацију и врсту ропства. Уосталом, постоје радни односи, који су директно ропски (као што је на пример у армији), али се не треба тога плашити, већ то ропство треба примати спокојно у складу са заповестима Апостола, памтећи да је оно корисније за нашу душу него власт над неким.

Када, пак, послушање задобија изражено морални кара-ктер, када нам заповедају да радимо оно што нам савест и Бо-жији закон забрањују, те нам не дају да радимо оно, што је Бог заповедио, треба се сетити других речи Апостола: Купљени сте

177

скупо; не будите робови људима (1 . Кор. 7, 23 ) . Смисао ових речи је да не допустимо да нас безбожни људи морално поробе својим наредбама и обичајима, који су у супротности са хриш-ћанском савешћу. Али, овај исти Апостол три реда пре тога го-вори робовима да не траже ослобођење од физичког, радног роп-ства.

Уколико Хришћанин овако треба да схвата ропство, тим пре се то односи и на послушање у породици. Важно је само при-хватити стеге ове послушности не као нешто спољашње и опте-рећујуће, већ као нешто важно и корисно за себе. На примерима грађанског и породичног послушања већ се види, да је најважнија од свега - добровољност њиховог прихватања. И заточеници на робији су принуђени да слушају, али они то не раде у складу са својом савешћу. А Хришћани треба да се повинују у складу са савешћу, да иду на послушање својом слободном вољом, а не са-мо чврсто стегнувши у песницу своју вољу. Робови, будите по-слушниу свему вашимгосподарима по тијелу(ж у свему по духу - с.Т.), нерадећи само претварајући седа људимаугађате, негоу простоти срца, бојећи се Бога (Кол. 3, 22 ) - ево какво послу-шање тражи од нас Господ. Ако би се тражило од нас само роп-ско послушање не би било потребе да се на њега подстиче; по-требна би била само јака мотка, а не аскетски савет. У ствар-ности вредност има само добровољно послушање, као дужна жртва Господу, Који Сам и суди о њој преко наше савести, а кас-није и непосредно.

Само са таквим расположењем треба прилазити нај-дубљем и најистанчанијем облику послушности - духовној по-слушности.

Таква послушност је снажно и благотворно средство, само ако се исправно и пажљиво примењује у складу са вољом Божијом. Али, ако се оно примењује неправилно, и плодови његови неће бити ништа бољи него од самовоље.

Пре свега треба навести разлику између послушања мо-наха и Хришћана у свету. Монах даје завет послушања, доброво-љно налаже максимална ограничења на своју природну вољу. 14 Православна аскстика за младс (и почстиикс)

178

Такав завет је могуће испунити, али у одређеним условима мона-шког живота, који ни приближно не постоје у свету. Као прво, послушник нема испод себе потчињена лица, за која он одговара пред Богом. У крајњем случају од њега се не захтева да дуготра-јно руководи ни породицом, ни потчињенима на послу. Као друго, он скида са себе (или са њега скидају) бреме доношења важних самосталних одлука, пошто је најважнију одлуку у свом животу већ донео. Као треће, монах има само једног наставника за све, док у свету има много разних наставника, а и у породици може бити више њих којима се треба потчињавати. Као четврто, односи са духовним наставником се морају темељити на макси-малном поверењу, са учесталом, најбоље свакодневном испове-шћу помисли, зашта практично нема могућности код Хришћана у свету. Као пето, претпоставља се да је и наставник сам искусан и духоносан, и што је већ апсолутно неопходно - лишен власто-љубља.

Када постоје такви услови, беспоговорно послушање наставнику даје брзе и ефикасне резултате, како сведоче и послу-шници, и наставници, одсецају се сви наступи самовоље (одсеца-ју се гранчице дивље јабуке), што и омогућава да се победе страсти а укорене врлине.

Сви ови услови се не могу применити на Хришћане у свету, па је зато и улога духовника силом прилика за њих ог-раничена. Овде се никако не може применити потпуно послу-шање, већ супротно, потребно је приучити своје чедо да доноси самостална решења, која од нас захтева ситуација у моменту када немамо могућност ни са ким да се посаветујемо. Једина власт која остаје духовнику јесте да забрани чињење греха, и домен те забране се простире до забране приступања Светом Причешћу и другим Светим Тајнама, али они који упорно пребивају у смрт-ним гресима обично и не обраћају на то посебну пажњу. У другим стварима духовнику преостаје само да даје савет, али и то, уколико га његова чеда од срца траже.

Дакле, ако се чак и ропско потчињавање у морално неу-тралним стварима заснива на савести, тим пре ће духовно послу-

179

шање. Духовник не може од Хришћанина у свету да направи послушника као што је монах у манастиру, али треба да му ука-же на исправан духовни пут. Сваки животни преокрет мирјанина ставља на проверу стабилност и поверење његових односа са духовником. Знак доброг духовног руковођења ће бити ако се глас савести духовног чеда и његове слободне воље усмери више према добру, а греховне страсти се стишају. При томе се може приметити да савест и духовник говоре једно те исто.

Уколико духовник захтева апсолутно послушање, уко-лико он не прави разлику између воље и слободне воље послу-шника, уколико за њега постоји само његова воља (једина ис-правна и неоспорна) и воља послушника (коју треба одсецати), - у том случају не треба бити прозорљиви старац да би се про-рекао сукоб између воље духовника и савести руковођеног. Под-вуцимо: не због воље послушника, већ због његове савести. Овај сукоб се може разрешити двојако: или раскидом или гажењем савести послушника. Такав метод духовника неће помоћи послу-шнику да одсече своју самовољу - јер он управо треба сам да је одсеца уз помоћ духовника - али ће зато неминовно у његовој свести изменити моралне оријентире, називајући црно белим и бело црним. Ради постизања тог циља се измишља таква деви-јација послушања, којом се уместо одсецања своје огреховљене самовоље упражњава огреховљено узајамно толерисање и воље старца и воље послушника.

Богу нису потребни живи роботи. Њему су потребни они који су своју самовољу победили својом слободном вољом. Али, такви роботи су потребни када се чине грешна дела, с озбзиром на то да се легализовање греха најбоље од свега изводи под изгов-ором светог послушања.

Свему овоме се не треба чудити, као што је мудро при-метио хришћански песник о сличној ситуацији: "Духовно и гре-шно кроз живот корачају упоредо". Колико је само злочина и преступа у историји Цркве извршено "из послушности" особама, које су само по спољашњости припадале Христовом стаду? Не-ћемо погрешити, ако кажемо да је таква понекад била апсолутна

180

већина! Ево само једног примера. РазбоЈнички сабор 449 . го-дине, на којем је дошло до првог озбиљног манифестовања монофизитства. Монаси-монофизити су на смрт пребили Цари-градског еиископа Светог Флавијана и његове присталице, многе повредили и осакатили. После тога они су више пута убијали православне, међу њима и свештенике и епископе, чинили звер-ска насиља и богохуљења у православним храмовима, изругивали се у олтарима над Светим Даровима и другим светињама. Може ли савест сама од себе да допусти човеку тако нешто? Не, али ако се то чини „из послушности" и то неправилно схваћене -може.

Суштина примене монофизитства у аскетици је у томе, да се не прави разлика између самовоље и своје слободне воље. За ове јеретике постоји само замена једне воље за другу. И ево какви су плодови овакве монофизитске "аскетике"!

Погрешно схватање послушања одвојило је од Цркве не само монофизите (овај раскол је по обиму обухватио половину хришћанског света). Из њега се изродила папска јерес, коју је прихватила бројчана већина преосталог човечанства. Само слепо послушање ауторитету, који не изоштрава савест, већ замењује и њу и личну слободну вољу послушника, могло је да доведе до настајања учења о непогрешивости паие по питању исповедања вере. Сличан однос према послушању се примењује и у такоз-ваним тоталитарним сектама, где се уз лажно учење користе и разна техничка и хемијска средства (психотропни препарати), као и окултна средства (хипноза). Под окриљем секте брзо се формирају зомбирани људи, послушни биороботи, који прак-тично губе људске особине.

Девијација појма послушности је могућа и у Право-славној Цркви, иако не у тој мери. Још у прошлом веку Свети Игњатије Брјанчанинов је говорио, да су духоносни учитељи би-ли велика реткост, чак и у његово време, зато је у духовном послушању потребна велика пажња да се, како се изразио Свети Григорије Богослов, не изабере вук уместо пастира. Најбоље се показало руковођење, које иако можда и није много духоносно,

али је бар без великих претензија и непомирљиво према греху, а оријентисано на јачање позитивне слободне воље послушника.

Дакле, правилним схватањем послушности човек треба да избегне две крајности: и безграничну самовољу, са једне, и убијање воље заједно са слободном вољом, са друге стране. Како сам послушник у пракси да препозна ту границу? За то не пос-тоји рецепт, осим једног општег рецепта: уздајући се у Бога. Господ је наш главни, први и последњи Пастир, Који исправно упућује оне који Му искрено теже, допуштајући им уосталом и грешке и заблуде на извесно време. На Њега једино и треба да положимо сву наду, дајући и Њему простор да учини нешто у нашем животу, не одбацујући Га ни својом, ни нечијом туђом греховном самовољом.

Изневши ова упозорења и, схватајући, кога ће она по-вредити до огорчења, мирно и свесно треба да их пре свега при-менимо на себи. Не треба их схватити као наредбу, већ само као савет за који постоји разлог и на који треба обратити пажњу, а што је најважније - проверити га у свом животу. Не треба га слу-шати (исто као и било који савет у овој књизи), уколико сло-бодна воља читаоца не прихвата оно о чему смо говорили. Уколико постоји унутрашње саосећање и саглашавање са саве-тима, а унутрашња самовоља му се противи, то је нормално, и такву самовољу би требало сами да обуздамо. Уколико, пак, према оном што смо говорили нема никаквог саосећања и одобравања, чак ни у дубини душе - онда нама преостаје само да вам се извинимо.

181

ГРЕХОВНЕ СТРАСТИ

Обративши се Богу и довевши у ред функционисање душе и тела спрам спољашњег света, наш дух добија могу-ћност да размотри своју сопствену душу изнутра. Такво

разматрање се обавља, као прво, у релативном миру, одбацујући непрестану тежњу према сујетним делима и мислима; као друго, кроз призму Речи Божије и учења Цркве, које наш дух већ прима за једину исправну тачку гледишта. Погледавши на своју душу без пристрасности, ми смо принуђени да увидимо у потпуни неред и дубоку порочност. Различита исиољавања или облици ове по-рочности се називају страстима.

186

ПОДЕЛА СТРАСТИ

Страсти су последица нашег пада. Пад се састојао у томе што је човек заволео себе више него Бога. Изгледа да је корен свих страсти или њихов заједнички садржај - самољубље. Свети Оци издвајају три његова основна облика: среброљубље, славо-љубље, сластољубље. Та подела се заснива на речима Светог апостола Јована Богослова о три световна искушења (1. Јован. 2 ,16) : сластољубље се поистовећује са похотом телесном, сре-брољубље - са похотом очију, а славољубље - са надменошћу живљења.

Постоји још једна подела страсти на осам главних стра-сти (може се сматрати да је то даља подела три наведене страсти на осам конкретнијих), и све остале се своде на ових осам. То су: стомакоугађање, блуд, среброљубље, гнев, туга, униније, таш-тина и гордост.

Такву поделу су дали велики подвижници-духовници на основу разматрања суптилних душевних страсти монаха, који мање или више воде пажње о својој души, и који се подвизавају ради њеног очишћења од страсти. Наше страсти су грубље и ако можемо тако рећи - комплексније, ОДЈШСНО садрже истовремено спољашња обележја неколико основних страсти. Тако на пример, завист може да садржи понешто од среброљубља, и од сујете, и од унинија, и од туге. Страст да се улепшавамо и укра-шавамо потиче и од таштине, и од среброљубља, и од блудне страсти у једном префињеном облику. А већ такве грубе страсти, као на пример према телевизору, компјутерским и другим коц-

188

КРАТКИ ПРЕГЛЕД ОСНОВНИХ СТРАСТИ

Свети Игњатије Брјанчанинов набраја основне страсти са њиховим подврстама и разграничењима. Од њега ћемо и преузети наше даље излагање на ову тему, ограничивши се само на кратке коментаре које додајемо у зградама. Много озбиљни-ји разговор о блудној страсти ћемо наставити посебно у наредној глави.

1) Стомакоугађање Преједање, пијанство, недржање и нарушавање постова,

тајноједење (узимање хране у време које није одређено за јело или без молитве, за монахе уопште ван трпезе, која је благо-словена); лакомост према храни, уопште нарушавање уздржања. Неправилна и непотребна љубав према телу, његовом очувању и одмарању, која сачињава самољубље, од кога настаје непажња у односу на Бога, Цркву, стицање врлина и на људе. (У ову страст спада и тежња према топлом, удобном, комфору, мекој постељи и удобном намештају и сл.)

2) Блуд Блудна похота, блудни осећаји и заокупљеност душе и

срца. Прихватање нечистих помисли, улажење у разговор са њи-ма, наслађивање њима, сагласност са њима, њихово задржавање. Блудно маштање и поробљеност (блудним помислима и машта-

189

рењима). Непажња према испољавању осећања, посебно према телесним додирима, што је у ствари бесрамност, која уништава све врлине. Изговарање порочних речи и читање „љубавних" (еротских и порнографских) романа и часописа. Гледање опсце-них представа (еротских и порнографских видео-трака и филмо-ва на телевизији и у биоскопу). Природни блудни греси: блуд и прељуба. Неприродни блудни греси (хомосексуализам/лезбеј-ство, содомија, рукоблудије - онанија, блуд са особама које су у крвном сродству - инцест, разноразне изопачености, које нам у потпуности и нису познате).

3) Среброљубље Љубав према парама, уопште љубав према имовини,

покретној и непокретној. Жеља да се обогатимо. Размишљање о начинима богаћења. Маштање о богатству. Страх од старости, изненадног сиромаштва, дуготрајне болести, изгнанства. Шкр-тост. Користољубље. Неверовање у Бога, губљење наде у Његов Промисао, Пристрасност или болесна љубав према разним про-лазнима стварима, која лишава душу слободе. Брига о сујетним стварима. Љубав према поклонима. (Помодарство.) Присвајање туђег. Зеленашење (давање на зајам са каматом). Неосетљивост срца према сиромашној браћи и према свима који су у невољи. Крађа. Разбојништво.

4) Гнев Раздражљивост, прихватање гневних помисли: маштање о

гневу и освети, узнемиреност срца од јарости, помрачење ума од јарости. Непристојна вика, сукоб, погрдне, увредљиве речи, туча, гурање, убиство. Злопамћење, мржња, непријатељство, осветољу-бивост, клеветање, осуђивање, раздраживање и вређање ближњег.

5) Туга Огорченост, туга, одбацивање наде на Бога, сумња на

Божију помоћ, неблагодарност Богу за све што нам се дешава,

190

малодушност, нетрпељивост, недостатак самоукоравања, огор-ченост на ближњег, роптање, одрицање од крста, покушај да се сиђе са њега. (Завист ирема богатима, материјално добросто-јећима, покушај да их сустигнемо у тежњи за богатством овог света.

6) Униније (духовна чамотиња) Лењост за свако добро дело, посебно за молитвословље.

Напуштање црквеног и келијног правила. Напуштање непре-стане молитве и душекорисног читања. Непажња и журба у молитви. Немарност, непобожност, некорисно траћење времена. Претерано предавање сну, излежавање и различито друго него-вање тела. Прелазак из места у место, чести изласци из келије, шетње и посете пријатељима (ово се нрвенствено одности на мо-нахе, а за вернике се може рећи овако: бежање од самоће, страх да се остане са самим собом, тежња за друштвом и увесељавањем у друштву, замена друштва телевизором или слушањем радија). Празнословље, шале, исмевање. Запостављање правила (необа-вљање метанија и других телесних подвига). Заборављање на своје грехе. Заборављање Христових заповести. Нерад, поро-бљеност, немање Божијег страха. Јарост, безосећајност, очајање.

7) Таштина Тражење људске славе. Хвалисање. Жеља и тежња за

земаљским и сујетним почастима. Љубав према лепој одећи, кочијама (колима), опслуживању и стварима у келији. Обра-ћање пажње на лепоту свога лица, пријатан глас и друге особине тела. Љубав према погибељним знањима и уметностима овога века, као и жеља да се постигне успех у њима ради стицања при-времене земаљске славе. (Жеља да се преко науке позна Прему-дрост Божија, да се пронађу њени докази и посраме безбоштво и бескорисно расуђивање, као и тежња да се уметничким средстви-ма изрази дубоко и истинско религијско осећање, тешко да је сама по себи за осуду, иако, наравно, увек може да подлегне и искушењу таштине.) Стид да се исповеде своји греси. Њихово

191

скривање пред људима и духовним оцем. Лукавство, самооправ-давање (посебно на исповести). Противуречење, истицање своје памети (или другачије речено, свог сопственог мишљења о томе, шта је добро, а шта је лоше). Лицемерје, лаж, ласкање. Поди-лажење људима. Завист (не према ономе што други има више, него према томе што њега више цене). Понижавање ближњег. Променљивост расположења (ћудљивост). Повлађивање (очи-гледно туђим страстима). Несавесност. Демонска нарав и живот.

8) Гордост Презирање ближњег. Љубав према себи већа од сваке

друге. Дрскост. Помрачење, окорелост ума и срца, привезаност за земаљско. Хула, неверовање, надменост ума. Непокорност Божијем Закону и Цркви. Следовање за својом телесном вољом. Читање јеретичких, развратних и сујетних књига. Непоштовање власти (мисли се на Богом установљену, а не на богоборачку власт). Заједљиво подсмевање. Неподражавање Христовом сми-рењу и ћутању. Губитак простосрдачности. Губитак љубави нрема Богу и ближњему. Дажна филозофија, јерес, безбожност, смрт душе.

Према горе наведеној подели можемо се пажљиво загле-дати у своју душу приликом припреме за исповест. Али, наш задатак није само да увидимо своје страсти, већ и да се научимо да их савлађујемо.

192

БОРБА ПРОТИВ СТРАСТИ

Да би се страсти сасекле у самом корену потребна је стална пажња према својој души, контрола, не само онога што радимо, већ и мисли и осећања. Потребно је да стално пазимо на себе, односно да пратимо покрете своје душе очима Светих Ота-ца-аскета. Свети Оци су много писали о страстима и њиховом конкретном испољавању и све то би требало стално примењи-вати на својој души.

Не треба себи уливати наду преко оног што је реално: за оне који живе у свету таква пажња је практично недостижна. Страсти настављају да живе у нашем срцу, чак и ако се не испо-љавају у дужем периоду. Изабравши погодан тренутак и скрива-јући се иза на изглед добрих оправдања, оне неочекиваном снагом, којој је тешко одолети, обухватају нашу душу. Наши невидљиви непријатељи увек пажљиво бирају моменат када нам је ослабила пажња према себи, да баш тада запале пламен страсти.

Живећи у свету, са бременом целог низа помисли и осе-ћања, ми не можемо да у довољној мери сачувамо трезвеност. У најбољем случају ћемо се научити, да како народ каже - машемо песницама после туче, односно да примећујемо деловање страсти у себи тек када су се оне већ размахале, а ми већ згрешили. Грех, као смртоносни отров, увек у душу уноси горчину, која трезни и корисна је, али само ако не доводи до очајања.

Ипак, не треба да клонемо духом. Ма колико пута да су нас страсти победиле, покајање које следи је веома важна ствар

193

и корисна. Оно не дозвољава да се страст у потпуности учврсти у нама. Страст је потпуно овладала онима који је у себи не при-мећују и не признају да је имају. Уколико се човек каје због те страсти, још постоји нада, може и да се исправи. Зато је важно пазити да некаква мања раздражљивост не пређе у злопамћење, случајно роптање у дуготрајно униније, радосни добитак у сре-брољубље, огорчење због умешности друга у завист итд. Другим речима, не треба ни једном пламену страсти која нас обузме дозволити да пређе у дуготрајни душевни пожар. Свему томе помаже покајање, макар оно било и са закашњењем.

Покајање треба да буде искрено, да би се из њега роди-ла одлучност да се више не подлеже искушењу. Затим ће се уско-ро појавити искуство, које нам показује како почиње и како се продужава деловање страсти. Оваква одлучност и искуство раз-вијају у нама пажњу према себи. Онај који поседује пажњу са-чуван је од деловања непријатеља, све док чува пажњу он ће ла-ко приметити и одсећи сваки наговештај страсти макар и лагани, док је ј о ш лако изићи са њим на крај.

Добар начин за васпитавање пажње је читање аскетских књига. Књиге Отаца-аскета се могу ишчитавати и једном, и дру-ги пут, и трећи. Глупе књиге су досадне када се читају по други пут, а речи подвижника-духовника се сваки следећи пут схватају све дубље, у мери у којој духовно узрастамо. Али, најбитније је , да док нам је у сећању још свеже оно што смо прочитали о стра-стима, и наша пажња према себи је већа. Зато уколико једну-две године не узимамо у руке такве књиге, запустићемо своју душу до те мере да ћемо се предавати изненадним налетима страсти, а и заборавићемо да се истински кајемо због њих, ограничавајући се само сувопарним набрајањем онога чега се присетимо. И то у бољем случају.

Код Светих Отаца се може наћи много тога написаног о страстима, а све су то написали они који су победили страсти, и самим тим их упознали. Наше упознавање страсти долази са дру-гог краја: ми знамо како нас страсти побеђују, како тиранишу душу. У томе се састоји наша главна разлика спрам Отаца и зато

13 Православна аскетика за младе (и почетнике)

194

ћемо њима уступити реч, ограничивши се на оно што је речено. Ми, ипак, излажемо само један увод у православно подвижни-штво.

Нешто опширније ћемо говорити о уздржању од блудне похоте према супротном полу, с озбзиром на то да су се Свети Оци, за разлику од нас, обраћали обично монасима.

УЗДРЖАЊЕ ПРЕМА СУПРОТНОМ ПОЛУ

ПОУКЕ 0 ЦЕЛОМУДРЕНОСТИ, ДЕВСТВЕНОСТИ И БРАКУ

Ти си вероватно приметио да твоје тело сазрева, да се у њему појављују нова, од раније непозната, полна осећања и нагони. Безбожни „васпитачи", а уствари морални раз-

вратитељи из овога извлаче конкретан закључак за тебе: ево, као што видиш, појављује се нова функција и нова потреба твог ор-ганизма, која тражи своје задовољење.

То је лаж. Навешћемо само два неоспорна објашњења, која оспоравају горе наведену тврдњу.

Као ирво, полно сазревање није моменат, већ дуготрајни процес, и почетак деловања полних функција уопште не значи и крај деловања, оно је само почетак крупних промена у целокуп-ној физиологији организма. Код различитих људи, код различи-тих раса и народа, постоје неке специфичности деловања овог процеса, али у сваком случају док траје раст организма наставља се и његово сазревање. Прерани почетак појављивања полног нагона може само да му смета.

Као друго, са тачке гледишта физиологије човек уопште нема полне потребе. Потребе тела су дисање, исхрана, топлота, кретање, и избацивање прерађених штетних материја. Уколико ове потребе не задовољава у току дужег периода човек или умире или тешко обољева.

Питање полних нагона је потпуно другачије. Велики број људи су без икакве штете по здравље или дуговечност

199

живота очували до краја живота девство, ни најмање не задово-љивши ову тобоже "потребу" у свом животу. Тако се и ти сам можеш присетити, да се нова непозната осећања полног иорекла изненада појављују у души и напуштају нас прилично мирно и безболно. Код младића се у вези са тим дешавају несвесна ноћна истечења (полуција), која нису ни штетна ни опасна, и на томе се све "потребе" завршавају до даљњег. Код девојчица је чисто телесна страна полног нагона изражена обично још слабије. У целини је женама лакше да сачувају девственост од мушкараца. У сваком случају јасно је да блудна похота није потреба тела, већ да она долази од душе.

Друга је ствар уколико је то наша жеља, и на тај начин испуњавамо своју вољу, и тада блудна страст може да сс усели у наше тело и постане физиолошка потреба. Али, то је само у оном смислу и у оној мери у којој и навика према алкохолу, ду-вану и наркотицима ствара телесну потребу према узимању тих отрова. Без наредне дозе ракије или "траве" човек осећа стварно погоршање здравља и лоше се осећа, али нико из тога не извлачи закључак, да је човеку урођена и да се са узрастом развија потре-ба за ачкохолом и дуваном...

Сами по себи полни нагони нису за осуду, али они треба да се остварују само у честитом браку и у хришћанској породи-ци. Зато је Бог и установио брак, да би се мужеви и жене држали јсдан другог, заједнички васиитавали децу, јер је јако тешко ва-спитати човека-Хришћанина ван породице, ако је то уопште могуће. Али, треба имати на уму да су брачни односи (како сма-трају неки, али не и сви, Свети Оци - прим. ред.) настали код људи тек после пада...

Исус Христос, Његова Пречиста Мајка, Јован Претеча, и огромна већина Светих које Црква слави су били девственици. Девственици су ближе Богу, духовност је код њих више развије-на. Они који ступају у брак упознају један код другога кроз зајед-нички живот неке психолошке особености људског понашања. Мушкарци почињу лакше да схватају женски карактер, исто као што и жсне које су у браку лакше схватају понашање мушкара-

199

ца. Ово ново, искључиво душевно сазнање иде најчешће на рачун извесног умањења духовног иознања.

( . . . ) Код свих Светих Отаца се у оцени девства ири-мећује истоветност. Високо ценећи хришћански брак, они сви воле и цене више девство од брака. Ти ћеш рећи: они су сами девственици, нису на себи осетили шта је то породична срећа. Онда, чуј сведочанство ожењеног човека, који је сасвим задово-љан својим браком: девство је , заиста, више од брака. У девству је духовна ревност у славу Божију увек већа...

Дакле, чувај девство и целомудреност нс само зато што је то Богом установљена заповест и заштита од греха. Немој то само поредити са натписом о смртној опасности на трафостани-цама - сећаш ли се? Али, сваки пут када у себи препознаш блуд-ну нохоту на неки начин, сети се оне ризнице целомудрености, која је још остала у твојој души и чувај је. Девство се губи један-пут и више се не може поново стећи. Чак и у хришћанском браку ти нећеш више поседовати то благо.

Цркви и Богу су потрсбни они који Му служс као дев-ствсници и монаси. Може ли уопштс иостојати Црква, ако у њој одумире монаштво? Може ли монаштво опстати, када се поп-уњава углавном из редова удоваца, инвалида и разведених, ако девствених, здравих монаха не буде? Бар до сада Црква није никада могла да опстане, али није ни остајала без њих. Тако да, највероватније, не би могла да постоји без њих.

Зато је тежња ка девственом животу, усмереном према монаштву од младости - нешто што је веома похвално. Међутим, ту постоји једна опасност - одсуство у наше време духоносних наставника, или крајња оскудица у духовним наставницима, рел-ативно прихватљивим, као и одсуство услова за монашки подвиг. Заиста се обистињава мрачно предсказање: у манастирима је постало као у свету, а у свету као у паклу. Остаје само нада, да ће онима који искрено траже Бога Он Сам указати пут спасења, да тако кажемо као изузетак, јер је већ не само у свету, већ и у Цркви широки пут који води у пропаст постао готово нешто нор-мално.

200

У сваком случају девство треба да чувају и они, који не желе да узму на себе подвиг доживотног девства. У суштини - то је верност будућој жени, уколико је Бог пошаље. Онима, који су верни до брака лакше је и после да очувају светињу брака, не варајући један другог, а у томе је основа породичне среће.

Бог се не може преварити и обманути, зато сви који желе да блудниче пре брака треба да знају да никада неће имати срећну породицу.

Уосталом ради среће у браку није довољно да се сачува целомудреност до брака, као и да брак освешта Црква у Светој Тајни Венчања и Брака. Треба да је брак закључен по Божијој вољи, да се та воља може сагледати у свим околностима које су претходиле жељи за склапање брака. Супружници који ступају у брак требало би, по могућству, да буду особе из истих или макар сличних друштвених кругова. Што је више међу њима различи-тости: као прво, религијских; као друго, националних; као треће, сталешко-социјалних; као четврто, материјалних, као пето, у годинама - то се више проблема и тешкоћа појављује у таквом мешовитом и неравноправном браку.

У ранијим временима друштвене благочестивости мешо-вити бракови су једноставно били забрањивани, и то је , у извес-ном смилу, било исправно. Уколико младожења и невеста испо-ведају различите вере, они никада неће успети да створе хриш-ћанску породицу. Уколико се такав брак не распадне, сви члано-ви породице ће постати припадници једне исте религије - атеиз-ма. Чак и различита приврженост по снази једној те истој вери бива извором сталне породичне напетости. Ретко се дешава да ревносни Хришћанин изведе на хришћански пут маловерну жену, или обрнуто да ревносна жена пробуди мужа из духовног сна. Чешћи је случај да се односи међу супружницима среде, али на рачун хришћанског живота.

Различита национална припадност је често извор велик-их искушења у браку. Изузетак могу да буду само супружници из исконских православних народа као што су Грци, Срби, Румуни, Бугари. Душевни склоп другог (неправославног) народа постаје

201

део бића супружника који припада том народу и стално ће сме-тати другом (православном) супружнику. Тим пре, што нам не постаје само једна особа муж (или жена) , већ и цела његова (њена) фамилија треба да се сматра родбином, и са њом могу да настану одређене тешкоће у односима.

Брак, у који ступају супружници веома различитог соци-јалног и материјалног порекла, који је ј о ш закључен и против воље родитеља, тешко да ће бити срећан и дуготрајан. Није случајно да се у вези са браком каже: „Простири се према свом губеру".

Ове опште савете треба имати у виду много пре брака. Неки младићи и девојке лакомислено мисле да ће љубав све те проблеме победити и превазићи. Не! Љубав би им одолела, али заљубљеност није љубав. Љубав се тражи у планинама и пусти-њама, на крсту или у тамници, где страдају за Христа, али такву љубав нећеш наћи у „заљубљености"...

Не тражи жену или мужа - ово је директна зановест Апостола (1. Кор. 7, 27 ) . Посебно немој да их тражиш ван Цркве. Ако желиш да имаш породицу - моли се за то, и Бог ће ти када буде потребно послати породичну срећу. Уосталом, дешава се и да човек до релативно зрелих година не може себи да пронађе животног сапутника. Шта да се ради, таква је воља Божија. Неке особе Бог као да одређује за службу Себи ван бра-ка, иако оне нису пре тога (у младости) донеле такву одлуку. Једноставно Он види, ко је од Његових слугу склон породичном животу, а ко није. Некоме је боље да послужи Господу у таквој на неки начин принудној безбрачности, него да ствара несрећну породицу.

Важно је да све прихватамо са послушношћу вољи Божијој . Али, ј о ш је рано мислити на то. Није случајно да је и у црквеним и у грађанским односима установљен одређени узраст за брак - по правилу то је 18 година. Пре свега потребно је себи у срцу зацртати једно: до склапања црквеног Брака, припремамо се за подвиг девствености и целомудрености.

ПОРЕДАК ЦЕЛОМУДРЕНОГ ЖИВОТА

Најједноставнији увид је да онај ко није никада ни нро-бао пиће или цигарету, не није и не пуши. Исто се то односи и на чување целомудрености. Немој да подражаваш туђим лошим примерима и неће ти бити тако тешко да изађеш на крај са самим собом. Међутим, ако је неко познао забрањени плод било које страсти, она ће га неирестано привлачити, иако после првог ис-куства сазнања да су ночинили грех, преступници увек осећају неку отрежњујућу горчину.

Постоје две облика блудних помисли и маштања: дирек-тно телесна и истанчанија, душевна која условно називамо „заљубљеност".

1. Телесне помисли и маштања су у већини случајева карактеристичне за младиће, с обзиром на то да је то код њих повезано са специфичном физиологијом. Њихов предмет је же-ља за телесном блискошћу са особом женског пола. Посебно се дешава да такве помисли распаљују тело у вечерњим часовима, пред снавање. Добро памтећи и стално се присећајући онога, што смо навели у горњем тексту, односно да у тим случајевима не тражи тело оно што му је неопходно, већ душа због своје ос-трашћсности жели оно што је сувишно, иротив таквих помисли треба се чврсто наоружати и немилосрдно их одсецати, не прав-ити им никакве уступке. За то постоје и благовремена средства, као и она која се односе на моменат напада страсти.

203

Благовремена средства су пре свсга пажење на чула, пре свега на чуло вида и додира. Правила су једноставна: не гледати порочне представе и филмове, не загледати се приликом сусрета у лица и тела супротног пола, посебно лети, када је одећа лагани-ја или припијенија уз тело, не читати о љубавним авантурама, избегавати медицинска сазнања о интимним стварима. О томе како да се чува чуло додира мислимо да нема потребе описивати, потребно је само стално избегавати све додире, чак и најневини-је на први иоглед. Пожар похоте може да започне из најбеза-зленијег разлога.

Младићима и мушкарцима у чувању целомудрености по-себно помаже пост. Избаците мрсну храну и тело ће постепено престати да помаже демонима и нашој души да се распаљује. А уколико тело више није противник, и са душом ће бити лакше да изиђеш на крај. Стална умереност у храни помаже да се избегну снажне блудне представе. Уосталом, ово средство је делотворно само до одређене мере. Уколико нас је већ ухватио пламен стра-сти и никако се не гаси, могу да помогну 1 - 2 дана потпуног поста. Велика је вероватноћа да ће телесне помисли саме од себе отићи уколико се и дан и ноћ проведу без хране.

Пожељно је спавати на тврдој постељи и у прохладној просторији. То је важно превентивно средство против блудне похоте.

Против изненадне појаве блудне похоте у моменту када нас она већ обузме није лако наћи такво средство, које би могао да примениш у том моменту. Пре свега треба схватити да нас на телесни грех наводи сам ђаво, ова осећања нису наша, већ њего-во дело. Од ове отрежњујуће помисли већ заночиње борба. Непријатељ може да се отера и молитвом (у том моменту није препоручљиво радити метаније), и читањем житија Светих, који су се подвизавали у целомудрености. Уколико нам молитва не полази за руком, а читање није у том моменту доступно, можемо да се потрудимо да окупирамо мисли неким другим садржајем: часовима, прочитаним књигама, свакодневним пословима. То је доста лоше средство, применљиво само за малодушне, али је

106

боље прибећи и њему, него се предавати блудној похоти. Као крајње средство да се смиримо и једноставно заспимо могу нам помоћи средства за умирење, као што су капи валериане. Али, то је наравно само у крајњем случају и за оне, који су се обратили Христу из стања огромне претходне порочности душе.

Телесне помисли и маштања код мушкараца су у сну понекад праћена невољним истечењем семена, које се у црквеној пракси назива „ноћно оскврњење" или „истечење". После њега се обично ујутру чита посебна молитва "против оскврнења", и у тај дан онај коме се то десило не би требало да прима Свето При-чешће, осим у случају крајње нужде и то по благослову духовни-ка, као ни да целива иконе, Свете Мошти и друге светиње црквене.

Покајна молитва против оскврњења подсећа младиће да се не ради само о природном процесу, већ је скопчана са грехом, са блудним маштањем. Пожељно је и у сну долазити себи и буди-ти се, уколико имамо сан са нечистим представама, устати на неко време, да се исти не би понављао. Оскврњење без маштања треба сматрати као релативно невино, али ове молитве треба читати и у том случају. Мушкарци нису у стању да својевољно зауставе ноћно истечење, али су апсолутно способни да не прља-ју своју душу блудним помислима, осећањима и додирима. Нека само ограничимо нашу телесну нечистоту, да не обузме и душу.

Да напоменемо само да и жене у периоду њиховог ме-сечног, менструалног циклуса такође не би требало не само да се причешћују, као ни да се дотичу светиња: икона, Светих Мош-тију моштију, свете воде и слично. Таква ограничења и за муш-карце и за жене су потребна, како би нас стално подсећала на стварност наше пале природе и грешности која живи у нама и чи-ја последица, између осталог, јесте и телесна нечистота.

У наше време међу младићима и девојкама веома је узео маха један тајни порок - рукоблудије (онанија, мастурбација), на које се многи из незнања и непажње навикавају ј о ш пре полног сазревања, а после никако не могу да се одвикну. По библијској оцени рукоблудије је смртни грех, за који је његов родоначелник

205

Онан (по чијем имену је тај порок и добио назив - онанија) био одмах кажњен смрћу (Пост. 38 , 9 -10 ) . Уколико те је обраћење Христу затекло поробљеног овом греховном навиком, бори се из све снаге. Бори се до изнемоглости, до бола, уколико не помаже пост, молитва и прохладни услови за спавање. Сећајући се речи Христових, да је боље ући у живот без руке или без ноге, него са две руке и ноге горети у вечном огњу, бар угризи сам себе за прсте, ако ништа друго не помаже. Рукоблудије (онанија) се мо-ра одбацити одмах, не као што пуша-чи остављају пушење, пома-ло смањујући дозу. Овде се не сме размишљати о поразу: стрпећу се, кобајаги једном, два пута, па ћу се опет опустити. Напад ове страсти се мора сваки пут одбацивати, оног момента када она почне да захтева своје.

Са сваком победом твоја воља ће се учврстити, а страст ће слабити. Иначе ће ти ова навика уништити и живот и веру. Памти да се казна за овај грех не одлаже до момента смрти! Већ на земљи рукоблудници жању шта су посејали. Они су обично безвољни, натмурени, јалови, и никада неће имати срећну пород-ицу. Већ у средњем добу они се претварају у старце. Дакле, немој дозволити да те ова смртна страст обузме.

2. Душевне блудне помисли и маштања су у суштини префињенија искушења ове страсти. У преводу са аскетског на свакодневни језик она означавају „заљубљеност", и карактери-стичне су како за мушкарце, тако и за жене. Оне су споља прис-тојне, прате их многа племенита осећања, и опеване су у многим књижевним и уметничким делима.

Уосталом, мора се рећи да заљубљеност није увек греш-на, јер је у својој суштини она природна за потомке палог Адама. Код нормалног, морално неисквареног човека она претходи свим плотским помислима и жељама. Таквим људима, посебно у мла-дости, заљубљсност прилази некако јасно, тихо и чисто. Како угледаш понекад лепо или једноставно мило лице, напросто се заљубиш, у глави почне да ти хуји неки тајанствени ветар. Ето на томе би се требало и зауставити, узневши захвалност Богу, Који

206

је створио човека тако прекрасним, да остаци светлости прво-битно створене лепоте избијају и у палим људима, упркос гре-ховном паду. Људи су сами себе искварили од греха, и своју децу кваре још до њиховог рођења, па ипак Господ све доводи на свет још увек чисте, девствене, и великој већини од њих не ускраћује телесну лепоту. Како ће прекрасна бити таква лепота, ако буде овенчана и украшена и стидљивошћу, целомудреношћу, скром-ношћу, смирењем и верношћу. И обрнуто, како не иду са њом, како је прљају бесрамност, таштина, безобзирност, жеља да нас сви примете!

Пожури да са таквим размишљањем зауставиш прве утиске заљубљености. Затим обрати пажњу бар на спољашњост: одећу, говор, поступке - да ли су у сагласности са хришћанским појмовима о стидљивости и о смирењу. Најчешће нас овде чека разочарење, па није народ случајно измислио изреку: „боље се роди срећан, него леп". Тешко је ономе који је надарен накаквом спољашњом лепотом да је уопште не примећује. Да би се то по-стигло требало би од детињства дете васпитавати као Хриш-ћанина, али у тежим условима свакодневног живота, без неких похвала и мажења. А кога још данас тако васпитавају!

Зато се труди да максимално умањиш утисак лепе спо-љашњости тајним жалосним вапајима ка Господу: "Благодарим ти, Боже, који си створио такву људску лепоту по Своме образу и подобију, тако да не ишчезне слава Твога лица, већ да се светли на лицу и телу. Али, авај, у каквом је жалосном стању, како је изобличен твој лик у сваком од нас! Довољан је само поглед, са-мо покрет, само реч да се схвати да човек не познаје Тебе, свога Творца. Избави га ( је ) од уза ове погубне заблуде, даруј му ( јо ј ) да пронађе Тебе и украси своју телесну лепоту целомудријем смирењем, чистотом и вером. Сачувај ову лепоту за онога ко је достојан ње, а мене не уведи у искушење, но избави од не-частивог."

Присетимо се житија Преподобне Пелагије, која је била обдарена великом спољашњом лепотом и бавила се блудним занатом у вишим круговима незнабожачког друштва. Једном

207

приликом она је пролазила поред храма, где је проповедао Свети енископ Нон. Приметивши је и одмах схвативши чиме се бави по њеном окружењу и опхођењу, он је прекинуо своју беседу, а за-тим рекао слушаоцима, да свако од њих треба да се брине о сво-јој душевној лепоти бар онолико колико се ова жена брине о телесној лепоти, да свако треба да се труди на спасењу своје душе бар онолико, колико се она труди да погуби своју душу и душе својих поклоника. Пелагијина лепота је све задивила, и у духов-ном смислу дирнула и епископа, који је оплакивао њену погиби-ју. И, гле, чуда! Ова блудница се покајала, постала монахиња и света подвижница.

Тако и ти, ако осећаш да почињеш да се заљубљујеш, а предмет твоје заљубљености је лице које није из хришћанских кругова, саосећај му исто, као епископ Нон Пелагији. Плачи због унакажености слике Божије у души која не верује, и овим сузама гаси и најмањи пламичак нечисте страсти која се буди. Основно је - не тражи да се упознајеш поближе са таквом особом, на све начине избегавај њено друштво. Присећај је се као искушења.

Још једном да поновимо: простири се према свом гу-беру. То се односи не само на избор супружника, већ и на ства-рање представе о будућем изабранику. Такав идеал (или, ако хо-ћеш, херој твог романа) изгледаће као да се ствара у твојој души сам од себе. Ти треба да уложиш напор да ову слику исправиш, коригујеш према хришћанским захтевима.

Хришћани се издвајају у општој безбожничкој средини својом спољашњошћу, манирима понашања, говором. Издвајају се тиме, што се труде да се не издвајају, не изгледају нешто спе-цијално, теже да буду природни и скромни. То нека ти и буде оријентир. Навикавај своје срце да ти се свиђа свакаква скром-ност, и сходно томе да будеш опрезан према свакој распојасанос-ти одеће, помодарству, козметичком улепшавању, вештачким мирисима, снажном, дрском говору, слободи у опхођењу са лици-ма које мало познајеш. Цигарета у устима треба да ти буде знак душевне слабости; свака шљкоица на одећи треба већ да ти буде упозорење, као и шунд-мелодије које неко пева и сл.

208

Наравно, све ове особине још нису карактеристике људ-ског карактера. И иза мајце са одвратним сликама може се крити живо срце. Млади много воле да копирају једни друге, и сваки младић у себи је у ствари много бољи, него што се понаша у друштву. Не треба ни према коме гајити мржњу, али је потребна здрава пажња и удаљавање од лица, која дају чак и спољашњи пример негативног понашања.

Природно је да сами морамо да покажемо пример такве спољашњости и понашања. Исто као што сви имамо урођен ес-тетски укус, али га треба неговати, тако ће се и "пример лепог понашања" изградити сам од себе, али ми треба да се трудимо да га правилно формирамо, у сагласности са својом вером. Томе у одређеном степену (или у одређеној фази) може да помогне до-бра (класична) литература, која се чита умерено и са расуђива-њем. Једноставније речено: припреми се да нађеш, приметиш и процениш Татјану Пушкинову, иако се у наше време такве скоро не срећу, а и ако се сретну, други их не примећују. Учи се да пре-познаш Толстојеву Елену Безухову, јер се сличне њој срећу на сваком кораку, само у још тривијалнијем облику. Девојке, немо-јте се заљубљивати у Печорине и Оњегине, јер са мушкарцима такве врсте нећете никада створити нормалну породицу, и бићете целог живота несрећне.

Па ако је добра литература у стању (и то не увек) да изгради мање или више пристојан "лик хероја", тим ире ће ло-ша литература (на пример, совјетска, посебно она која се изучава у школи) да изгради лик анти-хероја. Још брже покушава да нам га убаци у свест савремена масовна култура, која убија све кул-турне остатке у човеку. Васпитавање таквих "хероја" телеви-зијских и са видео екрана уништава не само хришћанску ду-ховност, већ и душевни склоп човека уопште.

Хришћанке, васпитавајте свој укус тако, да може да вам се допадне само Хришћанин. Само се тако можемо осигурати од лоше и непотребне заљубљености, а што је главно - од њених последица, блудне похоте. Не понављај себи сумњиву изреку: не може се срцу наређивати. У стварности, таква изрека се не одно-

209

си на ово о чему говоримо. Ако си Хришћанин, и загледао си се у неверницу, срце ће ти се одмах успротивити са речима: па то није главна јунакиња мога романа! Ти можеш да послушаш овај глас, али исто тако можеш да послушаш и други глас, који ће ти речи: да, није из мог романа, али не може се срцу наређивати.

У сваком случају морамо да заповедамо срцу, које је располућено, раздирано због своје пале природе. Поставља се само питање: коме гласу да заповедамо од два, која излазе из једног срца? Срцу се мора заповедати, зато што му Бог запове-да. А к о се не научиш да му заповедаш где ли ће се оно обрести када буде Суд?

Хтели бисмо да верујемо, да улазиш целомудрен бар у младићко доба. Уколико је то тако, прва заљубљеност неће бити одраз похоте. Она обично бива чиста у том смислу да не рас-паљује телесна маштања и похоте. Телесна похота се иоткрада некако са друге стране, а понекад чак и према другој особи, а не према оној која је предмет заљубљености (из чега се одмах мо-же схватити да је то демонско искушење!). Оно треба да је тако срамотно за тебе за разлику од чисте заљубљености, да ћеш се брже боље потрудити да угушиш овај паклени пламичак.

Проћи ће и прва заљубљеност, и ако не буде утицала на целомудрије, неће ти ни нанети неку посебну штету. И друга заљубљеност може да буде исто тако чиста, али већ не тако беза-злена. Али, запамти, да када једном стекнеш полно искуство, чак и у законитом браку, никада више у животу нећеш моћи да осетиш такву ирву, чисту, девствену заљубљеност. Како ће не-узвишено у поређењу са онима за време девствености изгледати сва потоња полна осећања, чак и она душевна! Из њих ће неста-ти сва она поетичност и већ ћемо морати да против њих водимо борбу као против грешних осећања. Осим тога, и сама ова борба више неће бити тако једноставна. Зашто о томе говоримо? Зато што је веома ретко да ирва заљубљеност издржи пробни рок до брачног узраста и веома се ретко завршава браком. Како ће она морати да се заврши у "случају неуспеха"? Помучићеш се са срцем, некако ћеш истрпети увреду, некако ћеш се смирити пред

14 Православна аскстика за младс (и почстиикс)

210

супарницима и околностима, прогледаћеш и видећеш да си у не-чему горко грешио. Све је то природно, ниси ти ни први, ни по-следњи, сви су се некада пре мало тако помучили. И то све није трагедија, ако се не заборавља на Бога, на важније ствари него што је прва заљубљеност (обрати пажњу како пажљиво избе-гавамо да је назовемо љубав, а реч "љубав" изговарамо једино када се ради о јеванђелској заповести).

Задржи сва осећања за себе, поделивши их једино можда са родитељима или старијом браћом и сестрама. Чувај ризницу девствености, свесно гуши све изливе зависти и љубоморе. И ни у ком случају немој дозволити душевним осећањима да све више и више јачају. Немој иодгревати заљубљеност читањем љубав-них романа или сећањем на прочитане романе. Тако ћеш се за-љубити и одљубити (престати да будеш заљубљен), и остаћеш жив, и нећеш никоме нанети штету својом заљубљеношћу.

Ако не иослушаш овај савет - сам ћеш казнити себе. Као што се груба телесна страст, ако желиш, може вештачки распал>ивати, исто се тако и истанчана душевна страст може иојачавати у себи. Треба само да се прихвате лажна, нехриш-ћанска схватања о телесне заљубљености и привлачности као о љубави, тј . о нечем великом и узвишеном, за шта се треба жр-твовати као за служење Богу. Такве лажне појмове нам натура литература, која је изгубила духовна осећања и заменила изгуб-љено повећаном душевношћу. На пример Купринова прича "На-руквица", у којој је описан досадни обожавалац, који у стопу пра-ти жену која је удата, скупља њене марамице и рукавице, које су некада дотакли њени „ни са чим упоредиви прстићи", и који јој на крају пише последње писмо са богохулним ускликом: да се свети име твоје! Такав човек може свој живот да заврши само лудилом или самоубиством, што се и дешава на крају приче. Подразумева се да се до оваквог стања може доћи, само ако се заборави на Живога Бога, који је невидљив, и на праву љубав према ближњем, и Бог замени у свом срцу ликом жене у коју смо заљубљени.

Идолопоклонство је увек исто, без обзира шта се сматра као идол. Среброљубље Пљушкиново није ништа мање идол-

опоклонство, него што је та безумна љубавна страст, иако у њој нема ничег телесног или блудносг. Али, ако је Пљушкин смешан и за жаљење, херој Купринов је, насупрот њему, описан као дос-тојан славе.

Не зна се да ли су у нашем веку грубих осећајних страсти могуће душевне изопачености те врсте, али ипак морамо да вас упозоримо на њих, макар са циљем да било каквим "приватним стварима у животу", без обзира у којој мери су честите, не прида-јемо превелики значај. Ми у овом животу једемо, пијемо и заљуб-љујемо се, али ипак не живимо да би јели, пили и заљубљивали се.

Хоћеш ли да створиш породицу по Божијој вољи? Моли се да то Сам Бог удеси, када то Њему буде угодно. Услов за испуњење такве молитве је чистота и вера у Промисао Божији. Веруј, веруј не сумњајући и у простоти срца, да ће Бог ономе ко-ме је потребно послати управо онога, ко му је потребан. Колико си пута имао прилике да видиш хришћанске породице, колико пута си видео како Бог тачно одређује коме ће кога да додели.

Карактери супружника јако личе или се узајамно доп-уњују. Врлине (или, пак, мане) једног супружника спречавају да се развијају мане (или, пак, врлине) другог. Добре особине и једног и другог обично личе. Уопште је добра она породица, где узајамна везаност расте са годинама, а не она где све почиње од врха опијене заљубљености, а после тога почиње све да се посте-пено котрља низбрдо. Веруј у то, као у проверене податке. Када дођу у зреле године многи се у то сами увере. Али, боље је то схватити кроз веру и поверење у Господа, пре него што дожи-вимо горко искуство са својим гресима и грешкама.

211

ДУХОВНЕ АКТИВНОСТИ ХРИШЋАНИНА

До сада смо углавном говорили о, условно говорећи, „нега-тивној" страни аскетике: како да се сачувамо од и избори-мо против утисака, помисли, жеља и греховних дела, од-

носно како да се клонимо од зла. Сада би требало нешто рећи и о томе, како да чинимо добро (Пс. 33 , 14) , односно о „пози-тивној" аскетици, о духовним активностима.

РЕВНОСТ ПО БОГУ, СТРАХ БОЖИЈИ И ТРЕЗВЕНОСТ

После обраћења човека Христу и стицања првог искуст-ва покретачке благодати, у нашем срцу треба да се разгори Бо-жанска ревност - непрестана тежња да се сваког дана и тренутка бар помало приближимо Богу, да Му угађамо и да избегавамо оно што Му није по вољи. Поновићемо, ова ревност је дар одоз-го, али да се од нас захтева да је не изгубимо и не потрошимо уза-луд. Тада она постаје темељ целокупног духовног живота. Објаснићемо то поређењима. Можда си видео како шумску грађу превозе сплавовима низ реку. Испред сплава обавезно иде брод-тегљач, који сплаву даје мало већу брзину у односу на брз-ину воде. Ова већа брзина је потребна ради управљања сплавом, зато што се било којим објектом који плови по води не може управљати уколико се уопште не креће у односу на воду. Када праве прорачуне колика треба да је снага мотора танкера, сва-како се узима нешто више од снаге потребне за кретање крста-рице. Исто тако, ако нема овог вишка снаге ни авион неће моћи да полети нити ће бити у стању да маневрише.

Када економисти планирају неку производњу и цену ко-штања производа, они никако не могу да се ограниче само на то да производња покрије све расходе. Треба да постоји бар неки вишак вредности - добитак, чак иако он није циљ сам за себе. Без тог вишка неће бити могућа ни проста репродукција, производња ће стати, ако не буде добијала додатне изворе прихода.

217

Слично је и са нашим духовним животом, наше спасењс ће постати немогуће, ако се ограничимо само на извршавање де-сет заповести у буквалном смислу, уколико само установимо по-редак свога живота према коме ћемо избегавати искључиво смр-тне грехе, редовно одлазити у храм, држати постове и сл. Све је то неопходно, али није довољно. Хришћански живот није у свему баш сличан простом кретању сплава по реци, полетању авиона, или нерентабилној производњи, која само покрива своје расходе. Човек, који је свој духовни живот свео на неки одређени мини-мум обреда и активности, који је са њима задовољан и не тражи неко дубље ангажовање душевних снага за духовне делатности, у суштини, сам себе затвара за пастирско, па чак и за Божије руко-вођење.

И ако се на рекама сусрећу кривине, спрудови и брзаци, ако у полетању постоје ванредне ситуације, а у производњи кри-зе, то тим пре у духовном животу је „дремање" на неком достигнутом спољашњем нивоу - нешто што је просто немогуће. Опуштеност ће довести до повлађивања себи, а она самоугађању, оживљавању страсти и озбиљнијим гресима и падовима, од којих нас неће сачувати само спољашње исправан поредак хриш-ћанског живота.

Ревност по Богу је онај потребан "вишак снаге" као код брода-тегљача. Ватрена ревност по Богу је у стању да подигне духовно палога човека, а спокојан дремеж ће свакако довести, изражавајући се језиком Св. Јована Златоустог, до потапања брода већ у луци. Сам Спаситељ очекује од нас духовну ревност, и није случајно да је у Јеванђељу он пореди са пламеном: Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ заиалио\ (Лк. 12, 4 9 )

А ево шта пише и Свети Теофан на ту исту тему, како примање благодати треба да је у складу са нашом ревношћу: "Грешна душа је морално раслабљена, али када у себе прима Господа, осећа у себи духовну чврстину и снагу, односно осећа у себи усхићену ревност за свако добро... И ми увек чинимо пома-ло добро; али углавном кад нам оно само долази до руку и не

218

захтева посебне жртве и напоре ради испуњења. Али, овде се рађа огромна енергија са усмереношћу свих помисли, жеља и намера на једино што је угодно Богу, а изражава се не само ак-тивношћу, већ и својеврсном незаустављивошћу ради чињења добрих и побожних дела.... Тако би требало да буде са сваким причасником Христових Тајни" (Поуке онима који посте о пока-јању и о Светом Причешћу, 25) .

У чему конкретно треба да буде изражена наша ревност за чињење добрих дела? За почетак сплав треба одгурнути од обале, а авион треба да полети. Ономе ко се обратио Христу тек предстоји да усвоји црквени поредак живота, предстоји да савла-да бар грубе грешне навике, ако их има: пушење, уживање алко-холих пића, рукоблудије, празнословље, страст према компјутер-ском игрицама, рок-музици, порочним представама и читању порно-часописа, гледању порно-филмова и слично. Ово је пола-зишна тачка божанствене ревности. Па ова ревност и јесте у суштини стално усмеравање слободне воље ка добру.

Затим би ревност требало да се усмери на чисто хриш-ћанске активности којима практично нема краја. Ту спада и чи-тање светоотачких дела, и изучавање црквене службе, и вежбање у пажљивој молитви. У тим бављењима наша оцена већ постигнутог увек не би требало да се много разликује од нуле. Јер чак и апостол Павле пише о себи: Ја за себе не мислим још да сам то достигао (духовно савршенство - с. Т. С.) , једно, пак, чнним: што је за мном заборављам, и трчим према циљу ради награде небескога иризвања Божијега у Христу Исусу (Филипљ. 3, 13-14) .

Стално принуђавање себе на покајање и милостињу је такође незамисливо без ревности за спасење.

Најзад, постоје и стваралачке активности у славу Божи-ју за оне који су им склони, као што је иконописање, педагошка, мисионарска активност, које би требало да су мотивисане управо ревношћу по Богу. Али, о томе ћемо нешто касније.

Основни покретачки мотив за правилну духовну ревност је страх Божији. Он расте заједно са ревношћу, или се они зајед-

219

но гасе и одумиру у човеку. Страх Божији је дубоко и свеобух-ватно осећање. На разним нивоима духовног узраста под њим могу да се подразумевају у извесном смислу различите ствари. Али првобитно и једноставно испо.љавање страха Божијег је следеће: то је дубоко убеђење у то да Хришћанин ни у ком случају није господар своје судбине. Чак и када он нешто плани-ра или мисли да уради против своје савести, његови прорачуни се неће остварити и планови ће пасти у воду, а последице могу да буду веома тешке и непредвидиве. Далеко од тога да сви одмах осетимо страх од вечних мука, а многи никада и нису осетили у животу страх од огњене геене. Али се зато привремене казне де-шавају и дакако да се могу осетити. Дакле, први ступањ Божијег страха се састоји у сталном држању на уму Божијег Промисла, као непредвидивог фактора страдања због греха у овом нашем земаљском животу. Нажалост, до тог облика спасоносног страха Божијег долази се само са искуством, а младе душе га уопште немају.

То подсећа на мало дете које се не боји ни пламена, ни електричне струје, ни висине, све док не доживи неко искуство са тим. Али, уколико се такав спасоносни страх Божији у души појави, он ће заиста бити почетак премудрости. Човек, који се боји Бога макар и у наведеном напримитивнијем смислу, већ по-казује зачетке здравог расуђивања, који не зависи од обима сте-чених знања или брзине схватања или реаговања у игри.

Ево обичних примера. Родион Раскољников, када се спремао за злочин није се бојао Бога и имао је потпуно лудачке помисли. Он је размишљао коме ће то донетн олакшање и како ће потрошити богатство које отме. Али, уопште није рачунао на оно што је главно: да ће његово духовно-морално стање после убиства да постане сасвим другачије и да у таквом стању он уоп-ште неће бити способан да на било који начин оствари своје планове.

Девојка машта да добије посао у (јшрми која се бави маркетингом. Добронамерни јо ј говоре је толоша идеја и да од тога за њу духовно неће изаћи ништа добро. Али, она се не боји

220

Бога, не обраћа пажњу на Његов Промисао и зато јо ј се чини да ће успети да оствари све што су јој обећали послодавци. Кра ј приче је заиста жалостан: разбијен живот, прерана старост, соп-ствена надменост и озлобљеност на цео свет и дубоко осећање сопствене непотребности. Шта је разлог томе? Недостатак стра-ха Божијег (и трезвеноумља) да схвати да ће се кроз огреховљен живот неизоставно изменити и сопствени карактер, и укус, и интерес, и маште, и жеље - и све то, подразумева се, на горе.

У том смислу потпуно неправилан и лажан однос према животу формирају детективске приче, као што су доживљаји Шерлока Холмса. Тамо се заговара потпуно механички поглед на живот. Читаоцу се чини, да је веома лако да личи на овог фа-мозног генија-хероја, код кога и ако се понекад појави неко осе-ћање, то је само за моменат и нема утицаја на његове поступке. У стварности живот уопште није такав. Реални односи између злочина и казне су много ближе садржају књиге Достојевског, него Конан Дојла. То се објашњава тиме, што се први бојао Бога, а други уопште није имао овај страх.

Треба имати на уму, да је описано осећање само најјед-ноставнији облик Божијег страха. Када се Хришћанин научи овом страху и постане разумнији почиње да се прибојава и онога што нас очекује после смрти. На тај начин, научивши се пока-јању, он задобија страх роба, како га Свети Оци називају. После првог искуства истинских благодатних стања подвижник задоби-ја страх најамника - бојазан да изгуби стечено богатство благо-дати због немарности. Тек после тога долази, како га Свети Оци називају - страх сина, бојазан да не прогневимо Бога само из љубави према Њему. Искрено признајемо да нам је ово стање потпуно непознато, мада познајемо разне лажне представе овог страха.

Пламена духовна ревност изазвана страхом Божијим (треба је разликовати од неразумне душевне ревности, која је мотивисана сујетом) поуздана је заштита од демонских искуше-ња. Ђаво ће сачекати да прођу тренуци нашег духовног полета, јер смо у то време пажљиви према себи, њему су потребни

221

моменти када нисмо духовно будни. Буди стално ревностан - и о неће смети да ти се приближи. Средство да се ревност стално иодржи се назива трезвеношћу и укључуЈе познате мере, о КОЈИ-

Г с м о већ много говорили. Корисно ј е читање О в ш О в д , посебно аскетских писаца. Чита ј њихова дела чешће, бар пс ма-ло Дела Светих Отаца доприносе духовном настроЈењу свакога, што са своје стране доприноси смирењу, да не маштамо о себи а са друге стране - тежњи да бар нешто изменимо у СВОЈОЈ души. На тај начин се учвршћује наша духовна ревност.

СЕЋАЊЕ НА СМРТ И СВЕСТ 0 АПОКАЛИПСИ

Поред ревности веома је важно ј о ш једно аскетско де-лање, а то је сећање на смрт. И оно се такође добро изграђује у себи читањем дела Отаца-подвижника, али још боље животним искуством и посматрањима, која су повезана са болестима и смрћу. Умиру не само стари људи, већ и млади, и нико не зна када ће његов час куцнути. А када бисмо унапред знали тај час када ћемо стати пред Божији суд, вероватно бисмо се потрудили да се, макар уочи тог часа, уздржимо од греха и учинимо неко дело угодно Богу.

Запањујуће је одсуство земаљског страха и кукавичлука код Хришћана у прошлим вековима у поређењу са данашњим временом. Задивљујућа јр неустрашивост била не само одлика Светих, монаха и војника, већ и обичних људи и жена. То је нар-авно било због тога, што је хришћанска вера васпитавала осећај бесмртности, и радост будуће вечности је проницала дубоко у људску душу. У младости имамо жељу да што дуже живимо на земљи. Али, живот се продужава ради добрих дела и покајања за зла дела. Тако треба да се односимо према свакој проживљеној години и дану. Боље је директно молити Господа: Подари ми још мало живота, да успем да бар нешто учиним у славу Твоју и да се научим покајању. Размишљање о животу око нас, о томе куда иде овај свет, нас ј о ш више учи сећању на смрт. Потребно је само трезвено оценити еколошко стање планете и морално стање

223

друштва, какви су они били пре и какви су данас, да нам се распрше сва маштања о светлој будућности човечанства. Уо-сталом, Хришћанин не треба да пада у очајање, јер су Христос и Његови Апостоли предсказали све ове невоље пре много векова и описали у Светом Писму трагичност и тежину последњих вре-мена.

Сећање на смрт није панични ужас од смрти. Оно је само правилна оцена земаљског живота и њених привремених вредности. Ове вредности су за онога који иамти свој последњи тренутак ништа више од хране за црве, исто као и наше тело, које се њима користи. Незадржива трка за пролазним и привре-меним богатствима повлачи за собом неизбежни одговор за то у дан Суда.

И у Светом Писму, и код Светих Отаца, и у богослуж-беним књигама земаљски живот се упоређује са трговином. Све земаљске вредности добијамо на неко кратко време, ради потре-ба тела и нижих потреба душе. За невернике постоје само: "стан-дард живота", богатство, слава, почасти, образовање, учество-вање у културним активностима, круг пријатеља - простије ре-чено, све од чега се човек растаје са смрћу. Али, постоје и друге вредности, на које смрт не утиче - то су вера, врлине, општење са Богом, светост. Док смо у телу, оне се једва осећају, и причи-њавају нам више страдања него утехе. Али, после смрти она служе као темељ и залог вечног блаженс-тва.

И управо између ове две групе различитих вредности, које је Бог дао човеку, свако од нас самим својим животом обавља неку врсту трговинске размене: мења једне вредности за друге. Правац размене зависи од нашег избора. Ми можемо да заменимо привремено за вечно, можемода поступимо и обрнуто, а можемо најзад и да потрошимо иривремене вредности ни за шта их не заменивши, односно не стекавши вечне.

Духовна настројеност друштва која је доминирајућа у наше време свим снагама се труди да нас приволи привременим вредностима. Треба памтити од детињства да стицање ових богатстава иде увек на рачун духовних вредности. Не може се

224

служити истовремено и Богу и мамону, Богу и своме комфору, Богу и људској слави. Увек ће једно служење бити за рачун дру-гог.

Развијање у људској свести сећања на смрт обезбеђује непрекидан и тако неопходан „пад курса" привремених вредности на берзи овога живота. Сећање на смрт обезвређује и богатство, и славу, и задовољства. У истој мери и истом циљу доприноси и правилна оцена светског развоја, која показује да су сва световна богатства на измаку, да се ближи крај овога света, и да зато срећа не може бити ни у чему што ће брзо нестати.

Уосталом, верне Христове слуге су то знале у свим вре-менима. Ово расположење нам је изузетно снажно пренео Свети Јован Златоуст, код кога скоро сваки ред одише тежњом према Небеском Богатству и презиром привремених богатстава. Онај ко воли Златоуста свакако ће убрзо заволети и Небо.

Све у свему, не само светоотачка, већ и само класична књижевна хришћанска литература, почевши од прича Пушкина или Андерсена и завршавајући романима Достојевског, стално нас учи једној те истој лекцији: мењајте привремено за вечно, жртвујте земаљско богатство ради Небеског. Једноставно, по-требно је да ми сами схватимо овакве лекције, да се трудимо да размишљамо у том правцу, будећи у себи сећање на смрт. Хриш-ћанин не може да се спасе без својих сопствених напора, које ће допуњавати безропотно трпљење свих невоља. Ипак, у нашој је власти да до извесне мере спречимо спољашње невоље тиме што ћемо са радошћу узимати на себе добровољне напоре и лишава-ња ради Небеског Царства. Тако треба да калимо нашу душу, допуњујући сећање на смрт сећањем на Распеће, односно спрем-ност на разна страдања и тегобе.

Искуство показује да у већини случајева до нашег духов-ног узрастања долази, ако уопште и дође, управо у периоду нево-ља. Време без невоља и страдања ми обично трошимо улудо. Труди се да сваки слободни тренутак искористиш ради неког посла у славу Божију. И Бог видећи твоју ревност и паж-њу, неће ти дати изненадне велике невоље, ограничивши те стра-

225

дањем само на ове добровољне тегобе, које си сам на себе преузео. Али, чувај се и друге опасности - надмености. То је је-дини крадљивац, који може украсти благо стечено на Небесима. И уколико ми истовремено и градимо, и рушимо, и скупљамо и допуштамо крадљивцу да краде оно што смо скупили, онда нас Бог уразумљује, смирује попуштајући на нас тешке и спољашње невоље.

Све ћеш ово врло брзо научити из личног искуства, нар-авно само ако у свом срцу вечним и нетрулежним богатствима даш бар неку цену.

15 Православна аскстика за младс (и почстнике)

О МОЛИТВИ

Основно и најважније духовно делање Хришћанина је молитва. Свети Оци су вероватно већину својих дела написали о молитви.

То је разлог што нећемо дужити о томе у овом поглав-љу. Ми ћемо се осврнути само на уводне примедбе, које већина Отаца једноставно подразумева, али не пише о њима посебно.

Пре свега, треба правити разлику нзмеђу онога, што је прихваћено да се назива сама молитва, са једне, и псалмопојања, са друге стране. Под молитвом подвижници обично подразумева-ју кратка, вишекратна, са пажњом понављана мољења (на при-мер, Исусова молитва). Сва остала молитвена правила, која садрже разне врсте дужих повезаних текстова: црквене службе, канони, акатисти, јутарње и вечерње молитве, читање Псалтира, називају се псалмопојањем.

Ову разлику треба имати у виду приликом читања дела Светих Отаца о молитви. Свети Игњатије, који посебно нагла-шава ову разлику у појмовима, такође је указао да су молитве-ном делању обучавали само оне који су се већ нривикли на пажљиво псалмопојање. Они који су савладали појање псалама и већ се на њега навикли у даљем тексту, приликом разговора о чистом молитвено делању се називају почетницима. То значи, да су Хришћани-почетници уствари не они који су се обратили Хри-сту, већ они, који су у одређеној мери већ савладали појање пса-лама, односно садржајни део молитвене ризнице Православне Цркве. То не значи да Хришћани у свету не треба да се баве

227

Исусовом молитвом. То само указује на правилан редослед мо-литвеног делања.

Душа молитве је пажња. Ако се научиш пажњи можеш се сматрати почетником. За време молитве често мисли лутају на све стране, тако да је тешко сабрати их заједно и упутити Богу. Каква средства за то постоје?

Прво средство је, наравно, чување осећања, огранича-вање утисака, пребивање у самоћи, у природи, у богомислију. Што је више у току дана брига и утисака, посебно сујетних, то ће више помисли са стране да ометају молитву.

Друго средство је настројеност за молитву. Свети Оци саветују да се пред почетком молитвеног правила размисли о себи: ко сам ја , непокајани грешник, и Коме треба да се обратим са молбом! Можемо да се сетимо оних, који се по речима Про-рока, устима својим приближују Господу, а срце им далеко стоји од Њега (Иса. 2 9 , 13) , и да је такво уважавање Бога мрско Самом Богу. Можемо, сабравши пажњу за тренутак рећи себи: сада приступам најважнијем послу у свом животу - молитви, тре-ба да будем пажљив. Овакво краткотрајно подсећање самога себе на важност молитвене пажње неће бити узалудно.

Треће средство које доприноси молитвеној сабраности је увођење новина у молитвено правило и спољашњи амбијент (место, простор) где се молимо. Нашу пажњу несвесно привлачи све што је ново, док се она расејава када је све једнолично. Зато уколико се приликом понављања једног те истог правила пажња стално расејава, могу се применити следеће мере:

По благослову духовника може се изменити и прошири-ти своје правило - подразумева се у извесним границама. На при-мер, уместо вечерњих молитава понекад да се чита повечерје, ве-лико или мало, а уместо јутарњих молитава - полуноћница.

Када од непрестаног понављања вечерње и јутарње мо-литве научимо напамет, пожељно је да комбинујемо (мењамо начин читања), једном да их читамо у себи, други пут тихо на-глас, онда опет по књизи, па напамет, понекад сами, па онда за-једно са члановима породице, који су верници. Добро је ако

228

можете да уведете у свакодневно правило читање Псалтира и канона.

Док се на тај начин буде полако савлађивао Молитве-ник, ум ће сам од себе почети да се концентрише на оно што се чита, чији смисао ј о ш није јасан, ј о ш није запамћен. Али, како године буду пролазила све уобичајене црквене молитве које су у унотреби ће нам постепено "досадити" и нећемо више лако моћи да саберемо пажњу. Добро би било да до тог времена набавите најпотпунији црквени молитвеник - Октоих, и да сваки дан из њега читате каноне одговарајућег гласа за тај дан. Уосталом, набављање Октоиха се може посаветовати ономе, ко је мање или више упознат са читањем и певањем на певници. Таква особа ће сама или већ уз савет духовника моћи да схвати како се у домаћој молитви може користити Октоих.

Таква су у општим цртама спољашња средства за пове-ћање молитвене сабраности. Нема сумње, она нису довољна, јер мисли могу да и даље лутају тамо-амо, а да их никаквим спољаш-њим средством не можеш да сабереш. Потребно је да имамо жељу да се молимо, онда ће се и пажња појавити сама од себе, као дар одозго. Уосталом, чекати на расположење за молитву, то је исто што и чекати да буде лепо време на мору. Често га једноставно нећемо имати, и зато ће нам молитва дуго изгледати као напоран посао, на који треба да се принуђавамо, као и на свако добро дело.

Понекад, у тренутку посебне духовне потребе и нужде можемо да дамо одушка својим молитвеним осећањима и да се помолимо својим речима, макар и нескладним, али које извиру из дубина душе. Наравно, таква молитва може да послужи као при-мер у смислу пажње и спајања ума и срца у јединствени вапај ка Господу. Ипак, не треба уводити такву личну молитву у стално правило, да не бисмо умислили да сами доприносимо свом моли-твеном расположењу. Ако је срце хладно, треба га загревати, а не замишљати да је топло. Свака слична неискреност, као и самозаљубљеност која је повезана са њом је пут у прелест. Зато се својим речима треба молити само онда, када се молитва сама рађа у срцу.

229

Ово исто упозорење се односи и на кратке молитве (Исусову молитву). Њена тешкоћа се састоји у томе, да нам се она у почетку чини сувопарна, нема простора за мисли, маштање и утиске; и зато онај ко је неискусан, понављајући је, често се и не труди да задржи пажњу на њеном директном и кратком смис-лу, већ у мислима пресабира цео свој живот уздуж и попреко. Чак и ако то нису никакве лоше мисли, већ молитвени уздаси за разне особе и њихове потребе, њима није место у Исусовој молитви. Свака молитва својим речима даје некакву утеху, у првом моменту, док је молитвено обраћање било искрено, али уопште говорећи такав приступ Исусовој молитви се мора одбац-ити, да она не би почела да изазива у нама некаква осећања и уобразиљу, вештачки да разбуктава крв, а не дух. Свети Оци су намерно скра-тили молитвено обраћање на само неколико најва-жнијих речи, како би се са њима сабрала пажња ума и срца.

Шта ј о ш рећи о Исусовој молитви? Само још један од првих савета Светих Отаца. Например, Свети Игњатије пре-поручује да се почне од педесет или сто молитвица на дан (са метанијама, пред иконама; може се молити и радећи, али не са одбројавањем молитава). Оно што је најважније и најтеже овде је да се ум усредсреди на директни смисао речи Исусове молитве; да молимо да Господ Исус помилује нас грешне - и то је дово-љно. Временом ће се од пажње ума доћи до пажње срца.

Али, овде би већ требало да се зауставимо. Ономе ко се научио пажљивом певању псалама и покушао да се моли- Исусо-вом молитвом нека наставници постану Свети Оци, који су веома много говорили о молитви из свог личног искуства. Пожељно је да такав нађе и живог духовног учитеља, уколико је то још могуће у данашње време.

На крају да се присетимо најважнијег упозорења савре-меног искусног наследника светих аскета - јеромонаха Серафима Роуза. Говорећи о молитвеном делању, он је често подвлачио да оно треба да одговара општем духовном нивоу онога ко се моли и његовом начину живота. За монахе су једни захтеви, за поро-дичне људе други. Постоји у погледу молитвеног правила разли-

230

ка између младића и стараца, између сеоских и градских житеља, између руководилаца и потчињених.

Када се то не узима у обзир долази до застрањивања. Та-ко су, на пример, са благословом једног "старца" његове духовне ћерки, стојећи иза тезге у продавници, "вртеле" у џепу бројанице и веома се гордиле што на дан изговоре по хиљаду или по две хиљаде Исусових молитава. Изгледа да им нису забранили да причају о својим „херојским" молитвеним подвизима. Иако нам се чини, да би први услов за све који жуде за већим молитвеним подвигом требало да буде одлазак са посла везаног за трговину, која је углавном повезана са лажима и крађом, и да се науче да не причају много о својим духовним достигнућима.

Други пример. Игуманија због извесног греха даје епи-тимију старој монахињи да ради хиљаду великих метанија. Каж-њена монахиња се моли Исусовом молитвом, док сестра која стоји иоред ње "због светог послушања" броји метаније по бро-јаницама. То наравно није молитва и није нимало забавно, већ је једноставно иживљавање, али би требато имати већ раније при-учена осећања да када се суочимо са сличним примерима савре-мене "аскетике" препознамо уобичајене заблуде.

2 3 1

ИЗБОР ЖИВ0ТН0Г ПУТА

Дакле, ево нас на крају нашег предговора или увода у аскетику. Говорили смо о томе шта је све потребно младом Хри-шћанину да савлада, да би касније имао користи од читања Све-тих Отаца и од своје душе створио обитавалиште врлина. Када се о свему о чему је било речи поразмисли, нешто и проживи, и почне да испуњава, тада ће Хришћанин са правом себе моћи да сматра почстником, који још ништа добро није учинио за своје спасење, али је већ добио бесплатну Божију благодат на дар. Остаје још само да младићима дамо још неколико савета у вези са најважнијим практичним питањем: избором животног пута.

Могуће је да постоје још такви младићи и девојке, који су, не слушајући савете људи из света, већ донели одлуку да свој живот посвете служењу Богу у монашком звању, имајући већ сада услове за почетак овог узвишеног и тешког подвига. Нека би им Бог био у помоћи, али се сада не обраћамо њима, већ онима који још нису направили свој животни избор и који бар за још неко извесно време треба да пронађу своје место у животу као верници.

Да ли да уче, или да раде, где и у ком својству - свако је за нешто талентован, свакога срце негде вуче, свако има одређене породичне услове. Прошла су та времена када су "младима свуда била отворена врата", нико није остајао незбринут. Данас, неће-мо да кријемо страшну истину, млади, посебно здрави, посебно Хришћани, нису никоме потребни. Што нас буде мање, изгледа да ће цео свет бити срећнији. Створени су сви услови за то, да младима нигде нема места у овом животу.

232

Област производње је разрушена, пољопривреда је ра-зорена, наука, култура, образовање су на последњем издисају. Често практично нигде нема посла да се заради за хлеб. Постоји само ограничени број места у оним областима, у којима је често веома компликовано да се живи: трговини, финансијама, пропа-гандном апарату, у редовима криминалаца. Они који су кре-ирали овакав поредак одабирају део омладине за себе, да опслу-жују овај паразитски систем: правници, економисти, менаџери, трговци и велетрговци, службеници у медијима и маркетиншким агенцијама, телохранитељи, проститутке и слично. Они чине "златних пет процената" становништва, са особљем које их опслужује.

Свим осталим младим људима је припремљен један пут -у фоб: преко кафана и журки, преко наркотика и проституције, преко улице и затвора - сасвим је свеједно. "У овој земљи" младо поколење не треба да живи. Брижљиво и неуморно се ради на његовом истребљењу. На ову акцију сс троше огромна средства: на бесплатне наркотике, на разраду лажљивих и неморалних школ-ских ирограма, који убијају хришћанску и патриотску свест, на за-глупљујућу телевизију, на јефтине часописе, књиге и видео-касете, на пропаганду „сексуалних знања" и сатанистичких духовних учења, на то да млади људи немају овде радно место и остану незапослени, јер је нерад - мајка свих порока.

Тако је замишљено. Али, у сваком механизму долази до кварова, грешака и пропуста. "Инжењери" овог " отвореног дру-штва" , с озбзиром на то да не верују у истинитог Бога, не узи-мају у обзир један фактор, чије се деловање не може избећи -Промисао Божији. Уколико и ти не будеш веровао у Бога и те-жио Му, и за тебе ће ово спасоносно деловање бити некорисно. Онда ћеш се наћи у оквирима добро срачунатог плана, чији је циљ да те пре или касније духовно убије (уколико се ти наравно и сам не укључиш у овај систем који убија твоје истомиш-љенике).

Али, Господ је силан да избави верујућег Хришћанина од безакоња, ако не жели да иде овим путем и да га сачува ради

служења Себи. Али, за то је потребна пламена вера, жива нада на Бога и сиремност на подвиг ради љубави Христове.

Данас јс подвиг радити у свакој, чак и у најобичнијој професији, сваком занимању које није иротивзаконито, чије је суштина служење Богу, својој Отаџбини и народу, а не опслу-живање режима криминалаца и његових структура. Али, уко-лико желиш да имаш такав посао мораш себе већ унапред да осудиш на сиромаштво, понижење и тегобе.

На пример, зар није подвиг радити као учитељ у школи, и покушавати да направиш људе од оних, које "инжењери дру-штва", наоружани знатно већим парама и техничким средствима, а исто тако суровошћу, лицемерјем и цинизмом, упорно иокуша-вају да учине зверима и преступницима? То је веома тежак крст, који те притиска не само уобичајеним сиромаштвом, већ и безосећајношћу и бездушношћу већ развраћених ученика и нер-азумевањем колега који нису верници. У исто време такав човек, уколико се не сломи под теретом овог крста, уколико успе да превазиђе све невоље и буде сведочио Христа својим животом, може Његовом силом да учини велико дело: да загреје бар неко-лико срца за цео свој живот.

Данашњем школству су потребни такви подвижници, који би могли да открију све замке поробљивача људских душа из виших сфера система образовања. Ако у својој близини сре-тнеш такве учитеље - помози им, подржи их. Највећа награда за њих је било који пристојан уџбеник, за који морални појмови нису само празне речи.

Слична је и професија лекара. И овде могу доћи до изражаја способности Хришћанина, иостоји могућност да се уз-раста у сећању на смрт и да се даје утеха ближњима. И овде се мора трпети материјална немаштина, очекујући награду само у вечности.

Успеш ли да нађеш неки производни рад: у индустрији, саобраћају, у пољопривреди, боље рећено тамо где не дају паре, већ по пола године чекају плату - и то ће бити место за твој под-виг. Успеш ли при томе да не ропћеш, да подржиш онога који је

233

234

поред тебе, успеш ли да се уздржиш од лакшег и порочног иута, чак неморалног - то ће бити подвиг твог живота, успињање ка Небесима. А зашто не покушати?

Подвиг може да буде и трпљење незапослености, уко-лико не пређе у паразитизам пијанице. Немој се предавати ле-њости и пороцима, помажи, чиме можеш ближње, посвети све своје слободно време молитви и читању светих књига - па зар је могуће да Господ неће видети твоју решеност и да ће допустити да умреш од глади и досаде? За жену-Хришћанку данас је подвиг да у наше време роди и васпита онолико деце, колико Бог по-шаље, не "планирајући" своју породицу у смислу заустављања њеног увећања. Колико је за то потребно трпљења и вапаја Богу, какве се све понекад морају савладати тешкоће у борби са родбином, која их саблажњава и принуђава да прекину трудноћу! У данашње време нисмо имали прилику да видимо породице са много деце, у којима су трезвени родитељи васпитавали децу само из задовољства или љубави према деци. Велика породица је тежак крст, који родитељи узимају на себе пре свега ради Христа и Његових заповести.

.. .Ах, када би сав наш трпељиви народ имао довољно наде на Бога да изржи сав овај кошмар државног краха не саблазнивши се да крене путем греха... Али, ми, нажалост, трпи-мо распад своје земље и невоље повезане са тим, само у смислу одстуства револуционарних расположења. Ми се не противимо разоритељима своје Отаџбине и отпадницима од своје вере, зато што се не противимо саблазнима, које су они донели.

Када говоримо о отпору не мислимо на демонстрације са црвеним заставама и штрајкове, када и без тога нема посла. Отпор би требало да се састоји у општенародном бојкоту теле-визије, порочне штампе (уз истовремену подршку патриотским и православним издањима), у бојкоту свих гласања било да се ради о "црвенима" или о "жутима", у бојкоту увозне робе уз подршку домаћим произвођачима, у заштити соиствене деце од лоших утицаја, као и у другим сличним "тајним" мерама. "Тајним", али не и пасивним. За то нису потребни ни насиље, не безакоње,

235

ни барикаде, ни одбори штрајкача. Потребна је само хришћанска савест и живот у складу са њом. Да се тако радило, никада Русија не би постала такво сметлиште као што је данас. Туђинске су саблазни, али наша је сагласност са тим и таквим саблазнима: треба пружити отпор том злодуховном оружју које има за циљ уништење наше Отаџбине и наше државе, и нашег народа, и наше Цркве, и нас као Хришћана.

... Три пута се отварају пред младим човеком данас. На лево води - звериња стаза, и идући по њој човек данас може "да успе у животу" овога света. Право је широки пут пропасти, којим ако крене, човек брзо постаје историјски отпадак који једва саставља крај са крајем и који жалосно животари, духовно умирући од очајања, страсти и огреховљености. И трећи, уски пут води на десно - а тоје хришћански живот у подвигу и слу-жењу Богу и Отаџбини.

Неизвесно је по коме ће путу иутовање трајати дуже. Смрт подједнако узима и младе, и богате, и безнадежне, и оне који се подвизавају, а исто тако некада дуго не дира и једне, и друге, и треће. Али, судбина свих њих после овога живота се веома разликује.

Главни порок садашњег школства и целокупног друш-твеног система вредности састоји се у томе да су потнуно забо-рављени и исмејани појмови као што су дужност, служење и хероизам. Страшан је и одвратан живот, који се састоји само у непрекидном тражењу комфорнијег живљења или, чак, пуког биолошког преживљавања. Још је страшнији бескрајно дугачак и трагичан епилог књиге таквог полу-живота.

У вези са тим вредело би замислити се над питањем, шта је довело до пропасти комунизма. Он је преживео и одолео многим противницима. Нису му одолели ни хришћански монар-си: кријући се "у илегали", он је умео да их посвађа и у погод-ном тренутку свирепо зарије нож у леђа. Нису га победили ни белогардејци, ни народни отпор, ни стране војске - он је умео да окрене једне против других и трећих и да поново " изађе сув из воде". Он је дрско бацао земљу у глад, расуло, репресије и

236

бујице крви, лажи и безбожја. Све му је ишло од руке, преживео је све своје непријатеље. Само себе самог није успео да преживи и извршио је историјско самоубиство.

Нису га усмртила његова злодела, а управо оно што је сматрао да је његова заслуга и чиме је правдао своје преступе. У тим својим безакоњима комунизам је увек умео да искористи патриотска оссћања доскорашњих Хришћана, које је покретао разним праварама. Уместо речи "за Свету Русију" он је подмет-нуо слоган: "за власт совјета" и усмеравао је патриотске побуде за своје циљеве.

Борећи се против својих непријатеља, комунизам је створио своје „хероје" и своје "светитеље". Још од раног дети-њаства су нам причали о подвизима бољшевика: од хероја-пио-нира до "челичних чекиста". Стално су нам уливали у главе, да је велика ствар ради узвишеног циља ризиковати и жртвовати свој живот, његове удобности и богатство. У ратним годинама није се ни постављало иитање: који је то узвишени циљ? Он је постојао негде после победе. Прво треба да победимо, а после ћемо тобоже бити срећни.

Али, ратови су се завршили, и комунисти су морали нар-оду да објаве свој узвишени циљ. И назвали су га: непрестано задовољавање растућих потреба совјетских људи. То је "светиња светих" комунизма. Дакле, почели су да нас уче да стално жртву-јемо земаљским богатством....ради тог истог земаљског богатст-ва! Круг се затворио. Сви су веровали у лаж, док нису почели да постављају питање: зашто?

Совјетски људи су брзо схватили шта је то њихов уз-вишени циљ и брзо су се дали на задовољење својих "стално растућих потреба", али сада већ без икаквог разглабања о патри-отизму. Овим су већ ископали гроб комунизма. Али, схватање да је "стално растуће потребе" лакше задовољити са другим дру-штвеним уређсњем је допринело његовом покопавању. И ево ми смо се брже-боље бацили на растурање и пропијање сопствене земље, надајући се да ћемо на њеним рушевинам задовољити своје "растуће нотребе", а касније већ најнеопходније свакоднев-

237

не потребе, које усиева за задовољи тамо-некакав капитализам у другим земљама, када тамо наравно нема толико гладних људи.

Комунисти су, у своме Манифесту из 1848. године, хвалећи се тврдили да је буржоазија васпитала свога гробара -пролетаријат. А они су исто сами васпитали свог гробара - сов-јетског, комунистичког човека у коме су умрле све узвишене те-жње ка Небеском, а остале само незадовољиве тежње ка зе-маљском благостању.

Тако је брзо и неславно завршио комунизам, који је зах-ватио половину света и обезбожио више од половине човечанст-ва, умртвљен је у једном дану и без јединог испаљеног хитца.

Нека му је срећан пут, али његова главна идеја и „узвишени" циљ живи до дан данас и исто тако води у пропаст све људе на свету, који су прихватили тај циљ, као неки духовни печат звери. А његова идеја је проста: доле сви високи циљеви, нека ти сав живот буде задовољење својих интереса и остварење лагодног битисања. Али, сада већ не ради задовољења интереса заједнице совјетских људи, већ ради свог личног богатства и задовољења личних потреба. Хришћанског патриотизма који на-дахњује и подвижничке самопожртвованости данас је још мање него што је било за време комунизма, и нема сумње да ће у томе бити гроб и садашњег „демократског" режима, као што је био и комунистичког.

Са вером у своје снаге, са тежњом према сопственом комфору неће дуго преживети ни јсдан народ на земљи, ни једна држава. Њен пад је само питање времена. Нећемо говорити још о томе шта чека после смрти сваког понаособ поклоника овакве религије.

Гледајући на данашњу историју, ми лакше можемо да схватимо дубоки смисао Христових речи: ко хоће живот свој да сачува изгубиће га (Мт. 16, 25; Мк. 8, 35 , Лк. 9, 2 4 ) . За кога је земаљски живот циљ за себе, тај неће бити срећан на земљи. Ова плава птица не воли када они који јуре за њом, покушавају да је ухвате у мрежу, док сама узима храну из руке оних, ко не обраћа на њу ни најмање пажње.

238

Ову истину су дубоко схватили руски људи, који су се после Бољшевичке револуције нашли у иностранству. Они су схватили, да ако не буду живели ради вечности, ради служења својој православној Отаџбини - једноставно ће ишчезнути. "Право на одмор имају само мртви" - то је била њихова под-вижничка лозинка. Тако је и било. Руси су остали само они који су остали иравославни, који су живели за Свету Русију. Сви остали су ишчезли заувек као незнабожци*.

И пред нама је данас задатак: да тежимо да проживимо узвишен, достојан, подвижнички хришћански живот, а не да животаримо. Благо Хришћанима, јер не трче за пролазним зе-маљским ставрима и циљевима, као што то чине људи овога света, били они комунисти или „демократи". Циљ нашег подвига није на земљи. Ми треба да жртвујемо оно што је привремено и трулежно, ради вечног и нетрулежног. Овај хришћански подвиг ради Царства Небеског је могућ и за немоћне, и за болеснике, и за старце, и за децу, и за жене. Он је немогућ само за лењивцс и гордељивце, који не желе да се подвизавају под крсним знамењем нашег Господа и Спаситеља...

На крају, да испричам причу о храбром православном војнику. Питали су га једном приликом о прецима, и он је понос-но одговорио да су му и отац и деда погинули у бици за Веру, Цара и Отаџбину. Затим су га питали: - Како то да се ти, онда, не бојиш да идеш у битку? А он је одговорио питањем: - Па зар ваши очеви и дедови нису умрли у иостељи? - Јесу, гласио је одговор. - Зашто се, онда, ни ви не бојите да свако вече лежете у постељу? - вис-прено им је одговорио неустрашиви православни војник.

Такав је земаљски живот свих потомака Адамових. Њи-хова слободна воља је да изберу богатство, славу, земаљска задовољства или, пак, Царство Небеско и небеска блага. У извес-ном смислу је у њиховој власти да изаберу начин живота и смрт

* Исто важи за све православне народе, па и за Српски православни народ.

која том начину живота одговара. Али, није у њиховој власти да сирсче одлазак из овог живота и излазак на суд Божији. Изабери, стога, исправан - хришћански животни пут ј о ш у младости.

239

240

САДРЖАЈ 241

Предговор 5 Уводна реч 8

Х Р И Ш Ћ А Н С К И ПОГЛЕД НА СВЕТ -О С Н О В А ХРИШЋАНСКЕ ЕТИКЕ

Религијски карактер свих етичких норми 15 Откривење Бога у Светом Писму Старога Завета 22 Сведочанства истинитости Новога Завета 28 Православна Црква као једина истинита хришћанска заједница 35 Шта је то православна аскетика 39

ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О ЧОВЕКУ

Православно учење о човеку 47 Божији лик и Његова слика у човеку 48 Дух, душа и тело 52 Три моћи душе 57 Потребе људског духа, душе и тела, и њихова активност 58 Односк између духа, душе и тела 60 Појам страсти 62

Слобода човекова и његова слободна воља 64 О заповестима Божијим 66 О уроћеној греховној искварености 69 Без борбе против греха чека нас смрт 73

О Б Р А Ћ Е Њ Е Х Р И С Т У

О тајанственом познању Бога 79 Обраћење блаженог Августина 84 Обраћење Христу - иреокрет духа 87 А шта ако још није дошло до обраћења 91 Најстрашније је изгубити веру 93 Неопходна упозорења 96 Познање себе као Хришћанина 100

ОВАЈ СВЕТ И У Д А Љ А В А Њ Е Х Р И Ш Ћ А Н И Н А О Д Њ Е Г А

Овај свет и удаљавање Хришћанина од њега 105 Аскетско схватање света 107 Библијско учење о уклањању од овога света у Старом Завету 112 Новозаветне поуке на ову исту тему 117 Светоотачко учење о свету и савремени свет 120 Ми у свету и свет у нама 122 Избегавање света, гордост и љубав према ближњем 125 Свет пролази и похота његова 130 Овај свет и црквена средина 132

У З Д Р Ж А Њ Е Т Е Л А , Д У Ш Е И О С Е Ћ А Њ А

Уздржање, епикурејизам и манихејство ...... 137

Уздржање тела 140 Чување ума . 143 Чување срца . 157 Чување воље - послушање 168

Г Р Е Х О В Н Е С Т Р А С Т И

Греховне страсти 185 Подела страсти . . 186 Кратки преглед основних страсти 188 Борба против страсти 192

У З Д Р Ж А Њ Е П Р Е М А С У П Р О Т Н О М П О Л У

Поуке о целомудрености, девствености и браку 197 Поредак целомудреног живота 2 0 2

Д У Х О В Н Е А К Т И В Н О С Т И Х Р И Ш Ћ А Н И Н А

Духовне активности Хришћанина 2 1 5 Ревност по Богу, страх Божији и трезвеност 2 1 6 Сећање на смрт и свест о апокалипси . 2 2 2 О молитви 226 Избор животног пута 2 3 1