of 151 /151
1 (01) PREDMET ANTROPOLOGIJE TELA ISPITNA PITANJA : 1.Predmet antropologije tela teze: -pojam ljudske telesnosti -biofizicka i sociokulturna telesnost -Priroda i Kultura 2.Ljudska komunikacija teze: -neophodnost komunikacije -vrsta radnji kojima se ostvaruje -organizacija komunikacije -kodovi i kontext 3.Načini ostvarivanja ljudske komunikacije teze: -signali i indexi -signum i njegove podklase(znak i simbol) -označavajuće i označeno -paradigmatske veze i sintagmatski lanci

Antropologija tela

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Anthropology

Text of Antropologija tela

50

(01) PREDMET ANTROPOLOGIJE TELA

ISPITNA PITANJA:1.Predmet antropologije telateze: -pojam ljudske telesnosti-biofizicka i sociokulturna telesnost-Priroda i Kultura2.Ljudska komunikacijateze: -neophodnost komunikacije-vrsta radnji kojima se ostvaruje-organizacija komunikacije-kodovi i kontext3.Naini ostvarivanja ljudske komunikacijeteze: -signali i indexi -signum i njegove podklase(znak i simbol) -oznaavajue i oznaeno -paradigmatske veze i sintagmatski lanci

___________________________________________________________________________________

Ono ime se antrpologija tela bavi je to kako kultura i u smislu ljudske civilizacije i pojedinanih kultura (nacionalna, kultura zajednica...) utiu na poimanje ljudskog tela na bavljenje njime, doivljavanjem u odredjenoj kulturi i na tretman.Ono to nas ovde zanima jeste ljudsko telo i odnos izmeu dve osnovne kategorije njegovog manifestovanja. Osnovne kategorije tog ispoljavanja su biofizika i kulturna(sociokulturna) telesnost. Kulturna telesnost najee je predmet etnologije i antropologije.(Keko najlake razlikovati biofizicku od kulturne telesnosti?) (bioloke komponente: fiziki izgled, uspravnost, glad, potreba za utopljavanjem(odea)) (kulturne komponente: stil oblaenja, jela,...)ovek je u svojoj istoriji nauio da se razlikuje od ivotnja ali i da im je slian. Shvatajui ivotinje kao deo nekog drugug sveta, tj.prirode, ovek je morao da naui i kako da se slui tom prirodom da bi se odrao u ivotu. Pored bavljenja svojim fizikim opstankom, tokom svoje intelektualne istorije, ovek je pokuao da da i neke odgovore na pitanja specifinosti svoje egzistencije. (zato smo ovde, ta radimo, ima li ivota posle smrti, ima li ivota pre smrti???......)Trudio se da na to sopstveniji nain sam sebi objasni kako je to biti i bie prirode i bie kulture (i da pripada prirodnom svetu i ne samo da se razlikuje od njega ve da je u stanju i da manipulie njime. To je inio mitologijom, religijom, umetnou, naukom).Razlika izmeu prirode i kulture je razlika izmeu onog to je uroeno i onoga steenog. Pomenuta razlika moe se opisati i kao razlika izmeu sveta bez ovekovih inervencija i sveta kojeg je ovek stvorio.Telesnost je forma nae ovenosti u odnosu na tu suprotstavljenost prirode i kulture. U ovom kontekstu, pojam ovenosti se odnosi na sve one sposobnosti koje su nastale odgovarajuim razvojem mozga.Za razliku od nauke koja tei uoavanju, opisivanju, analiziranju i tumaenju i koja razliku izmeu prirode i kulture vidi kao razliku izmeu nauenog i uroenog neki, drugi proizvodi ovekove mentalne aktivnosti ne bave se samim pokazivanjem razlika izmeu biofizikog i sociokulturnog ve potcrtavanjem te razlike.U pitanju je postuliranje takve razlike kao osnovnog problema ovekove ovozemaljske egzistencije. Prema strukturalistikoj antropologiji mitovi i mitoloki sistemi, legende i predanja, pa ak i bajke i basne, u sutini imaju jedan jedinstveni cilj koji nije vezan ni za jednu konkretnu kulturu iz koje ptiu a to je da oveku pomognu u prevazilaenju protivurenosti te injenice da je svijom biologijom deo prirode, a da svojom kulturom stvara jedan specifian svet koji je u mnogo emu suprotstavljen toj prirodi. Tako nam mitologije, folklor, predanja svih naroda sugeriu par stvari. Prva je da ovek prvo mora da naui da razgranii svoj svet od sveta ivotinja i biljaka; zatim, da naui, u okviru tog svog sveta, koja ljudska bia pripadaju njegovoj neposrednoj grupi, a koja ne i kako se odnositi prema njima.Ispostavlja se da snaga kulturnog uenja, usvajanja obrazaca ponaanja koji su naueni od drugih i njihovog daljeg prenoenja i postavljanje toga naspram onoga to je oveku uroeno moe da bude mnogo jaka, da ne kaemo opasna. To se pokazuje na neki malo trivijalnijim pirmerima kao to je recimo uzimanje hrane, ali kulturnim miljenjem se neke od okovih datosti mogu ili suzbiti ili jako kontrolisati (religijski domeni: hrana, pie, sex).Cilj je bio da se stekne znanje o onome ime emo se baviti. Razmotreno je nekoliko pojmova koji su suprotstavljeni i iz svega toga je trebalo da se naui praviti razlika izmeu fizike telesnosti i sociokulturne telesnosti. Nae telo po sebi je element nae fizike telesnosti dok naini na koje tu telesnost upotrebljavamo su elementi i kulture uopte i pojedinanih kultura.(02) HOMINIZACIJA

ISPITNA PITANJA:

1.Hominizacija teze: -istorija-biologija-sexualnost-drutvo literatura :Burginjon: Prirodna istorija oveka,223-337 str.

2.Evoluciona ekologijateze: -pojam-modeli hominizacije-uslovi irenja o oblasti nastanjenosti ljudske vrste-odnos arhajskog sapijensa i anatomski modernog ovekaliteratura :Miki, (`99-`00.);21-29 str.

________________________________________________________

predmet ovog predavanja1.Specijalizacija oveka-prilagoavanje gravitaciji ( literatura : )-uspravnost Tengwall and Jackson (1982)-bipedalizam

2.Neurofiziologija komunikativnog aparata-verbalni i neverbalni mozak ( literatura : )-centralni nervni system iki, (2002); 17-36-povezanost govora i gesta

3.Proizvoenje govora-verbalni centar ( literatura : )-govorni organi De Sosir, (1969); 17- 24-proizvienje artikulisanih zvukova(glasovi)

Hominizacija znai ooveenje. Odnosi se na onaj deo evolucionog procesa u kome se od protohominidnih i pre-sapiens hominidnih formi razvio ovek roda sapiens. Hominizacija se odnosi na razvoj karakteristika koje su omoguile odvajanje roda sapiens od njegovih najbliih evolucionih roaka. Kao posledicu procesa hominizacije vidimo oblik i nain funkcionisanja ovekovog komunikacionog aparata.

ovekovo postojanje/opstajanje na ovoj planeti uslovljeno je jedinim faktorom koji je odgovoran za itavo mehaniko ustrojstvo i funkcionisanje nae planete - gravitacijom. Ljudska egzistencija iziskuje odreene uslove u kojima je ivot uopte mogu (npr. postojanje odgovarajue klime, izvora hrane i pitke vode) ali samo ovekovo biofiziko ustrojstvo (on na te se prilagodio tokom svoje evolucije) je determinisano postojanjem sile zemljine tee. ovek je sazdan za postojanje u uslovima od 1 gravitacije u kojoj funkcioniu i neuroloka i mehanika struktura.U skladu sa svojom anatomskom i neurolokom strukturom svaka iva vrsta ima neke svoje specifinosti spram delovanja te zemljine privlane sile, a za oveka je to uspravnost. Kad se kae da je svet odreen tom silom od 1 gravitacije, ona predstavlja stalni referentni okvir za ljudsku unutranju orijentaciju, navigaciju i za konstrukciju u prostoru. U uslovima od 1 gravitacije ovekov poloaj je manje-vie uspravan (u bezteinskom stanju je poluleei).Pretpostavlja se da sila tee neposredno utie na miine reflexe odnosno da ih stimulie u odnosu na neke druge. Od tih reflexa najbitniji je reflex istezanja. Poto sila tee utie na sve miie tako da ih privlai, miii koji nisu stalno ni zgreni ni oputeni, tee da se isteu ne bismo li se odlepili od tla. to se tie specijalizacije, od svih ivih vrsta na ovoj planeti ovek je na neki nain najspecijalizovanija vrsta, iako njagova specijalizacija nije vezana ni za jedan oreen ekosistem. Kada se kae spacijalizacija misli se na usklaenost biofizikih zahteva odreenog organizma na uslove date sredine. ini se da je ovek, u odnosu na ivotinje, osujeen za neke od najtrivijalnijih radnji: posebno pripremanje hrane, potreba za higijenom, naknadnim utopljavanjem (poto nema prirodno krzno)... Meutim, ovek je vrsta koja po prirodi nije posebno prilagoena za ivot u nekim posebnim geografsko-klimatskim uslovima, odnosno na ivot u nekom odreenom ekosistemu. Naime, a tu se ak fiziki antropolozi slau, da zapravo ovekovu specijalnost predstavljaju dometi kultura i da je to nain na koji je ova vrsta uspela da se proiri na vei deo planete koji je pretvorila u ekumenu-prostor u kome ljudi mogu da ive. Ono na te se ovek naroito dobro prilagodio je sila gravitacije na koju reguje pomenutom uspravnou, a koja je zasnovana na bipedalizmu (osposobljenost nae vrste za korienje zadnjih udova za hod). To je injenica za koju antropolozi smatraju da je otvorila mogunost za dalji razvoj oveka i za kulturnim/civilizacijski razvoj oveanstva. Bipedalizam se smatra osnovnim faktorom hominizacije i da je kao pojava u evoluciji imala kljuno mesto u razvoju ljudske sposobnosti za expresivno izraavanje (smislenu komunikaciju). Prema Burginjonu, od pojave bipedalizma do stvaranja prvih alatki od kamena bilo je potrebno oko 2 miliona godina. A na ta je utroeno tih 2 mil. godina??? Prvi biofiziki uslov trebalo je da bude ostvarivanje neurofizioloke veze izmeu ruke i mozga. Ono bitno, a to je ishodite tog procesa povezivanja, je poetak poveanja zapremine mozga, nastajanje lateralizacije i funkcijska simetrija mozga- hemisfere.Mozak je poeo da funkcionie kao jedinstvena celina iji su se pojedinani delovi specijalizovali za kontrolu nad izvravanjem odreenih radnji.Leva modana hemisfera se specijalizovala za analitiko i logiko razmiljanje i jezik, dok je desna hemisfera specijalizovana za sintetiko i rutinsko miljenje. Za postojanje takvih pojava odgovorno je povezivanje tzv. spretne ruke (one koju koristimo) sa govornom hemisferom, to je opet, na tom neurofiziolokom nivou, uzrokovalo trostruko povezivanje-mozga, ruke i usta. Misao, govor i pokret, odnosno misaoni i jeziki procesi i pokreti tela su zaista povezani na nivou neurofiziologije i mozak ih kontrolie na taj nain da moe da ih menja jedne za druge. Mozak moze biti verbalan i neverbalan. Mozak komanduje vezom izmeu misaonih procesa i radnji u realnom svetu. Verbalnim se smatraju stimulansi koji su zavisni od simbolikog sadraja za znaenje, a neverbalni obrnuto-nezavisni od simbolikog sadraja za znaenje. (Li)Simbilinost nije svojstvo ni jednog objekta iz fizikog sveta ve svojstvo ovekovog promiljanja sveta (mi je na neki nain propisujemo). Ona je neposredan proizvod nae sposobnosti za apstraktno miljenje to je jedna od najviih funkcija mozga.Neverbalni mozak se izraava kroz razliite pokrete delova naeg tela. Sainjen je od kola, modula centralnog nervnog sistema koji slue za slanje, primanje i obradu negovornih zankova (biofiziko-hemijski nadraaji, stimulansi). Modul je opisna mera veliine i tipa grupacije narvnih elija. Moduli leve hemisfere vie neverbalnim, holistikim, vizoupacijalnim i intuitivnim. Desna hemisfera je verbalna, analitika, sekvencionalna i racionalna.

Mozak je deo centralnog nervnog sistema. (c.n.sistem:kimena modina, produena modina, srednji mozak, meumozak i valiki mozak. Svaki navedeni deo ima odreenu funkciju nad odreenim delom tela). Srednji i mali mozak reguliu upravo tu miinu zategnutost, tonus, odnosno pomau u odravanju ravnotee i upravljaju nekim prostijim pokretima. Najvaniji deo c.n.sistema- veliki mozak sainjen od kore i ________(?) jedara. Kora je sredite najvanijih modanih funkcija. U nju dospevaju nadraaji sa periferije tela i ona regulie funkcije svih organa i organizma kao celine. Kora je tekoe sredite svega onoga to se razvija najviom psihikom delatnou: govor, miljenje, pamenje. Ta raznolika aktivnost kore potie iz njene tri osnovne sposobnosti: za analizu, za sintezu i sposobnost pamenja. (sinteza-stvaranje jedinstvenog utiska na osnovu utisaka primljenih preko razliitih ula; analiza-razlikovanje tano odreenog predmeta/pojave u nizu slinih).Tvrdi se da je jedna od bitnih evolutivnih karakteristika hominizacije postojanje povezanosti govora i gesta u izraajnom i u komunikativnom smislu. Ova povezanost utemeljena je u ljudskoj biohemiji, neurofiziologiji i motorici. Postoji analogija izmeu pokreta govornih organa i pokreta itavog tela. To znai da, kada govorimo, organi zadueni za proizvodjenje govora, u mehanikom smislu, prave iste onakve pokrete kakve prave, recimo, nai udovi dok hodamo ili gestikuliramo i pokuavamo da objasnimo znaenje. Smatra se da je razlog ovome to to je poreklo tih evolucija jezika posledica prenoenja motornog uobliavanja od opte kontrole telesnih pokreta do artikulatornih organa (govorni organi). Pomenuto prenoenje tog motornog uobliavanja mogue je zahvaljujui elementarnim nervnim motornim programima od kojih su sainjeni svi telesni pokreti i smatraju se uroenim. To su obrasci kojima nervni sistem kontrolie pokrete. Kada su ovi programi usmereni prema artikulatornim organima stvaraju ekvivalentni niz elementarnih govornih zvukova i onda se nazivaju elementarni artikulatorni programi.Sutina postojanja ovakvog mehanizma koji povezuje mozak, c.n.sistem i sve pokretne delove tela je da svaki takav program (koji kontrolie pokrete npr.ake ili ruke) moe od strane mozga da bude preusmeren da formira neko ekvivalentni artikulatorni program. Temelj nae mogunosti za komunikaciju zasnovan je na postojanju upravo tih elementarnih nervnih programa, zahvaljujui kojima sve to moe da se izrazi na verbalan nain moe biti izraeno na neverbalan i obrnuto. (verbalnost i neverbalnost ljudkog mozga se odnosi na: (1)ovakovu sposobnost da se artikulisano izarzi govorom, (2)telesnim pokretom, najee gestom i (3)da se odnosi na osobinu ljudske neurofiziologije da postoji ta jedinstvena kontrola nad miiima koji se pokreu kada proizvodimo govor i nad onim miiima koji se pokreu kada gestikuliramo. Medijum odnosno posrednik koji sprovodi sve ovo su pominjani elementarni nervni motroni programi.)

U mozgu postoji neto to se zove verbalni centar. (modul celebralnog kortexa.). Verbalni centar u ljudskom mozgu naziva se brokina oblast. Meutim, modul koji upravlja korienjem artikulisanog jezika (bilo da se radi o manuelnij ili verbalnij artikulaciji) naziva se vernikova oblast. Smatra se da je brokina oblast u ovekovom mozgu kljuna za sposobnost govora, dok je vernikova oblast odgovorna za realizaciju te sposobnosti. (manje vano: brokina oblast se nalazi na treoj, levoj frontalnoj vijugi; dobila je po francuskom vojnom hirurgu po imenu Pjer Pol Broka, koji je sredinom 19.veka dokazao da izvesna modana oteenja dovode do gubljenja moi govora...) Dakle, centar za govor je onaj deo mozga koji upravlja radom miia u naim govornim organima. Uloga tog centra za govor je da on to nazovmo milju, a to elimo verbalno da izrazimo, prevede u nervne impulse koji pokreu miie odgovarajuih govornih organa.

(03)JEZIK

ISPITNA PITANJA :

1.Jezikteze: -kulturni aspekti-odreenje-svojstva

2.Prouavanje sociokulturnih aspekata jezikateze: -antropoloka lingvistika-psiholingvistika-sociokulturni stavovi prema jeziku__________________________________________________________________

Komunikacija moe da bude verbalna i neverbalna, tj. da se ostvaruje putem verbalnih i neverbalnih simbolikih sistema. Verbalni simboliki sistem je jezik. Neverbalni komunikativni sistemi mogu biti simboliki sistemi koji proistiu iz naih telesnih sposobnosti (telesna neverbalna komunikacija). (LI)Ljudski jezik nas zanima zato to je prirodni, odnosno zato to je uroena sposobnost. Matina nauka o jeziku je lingvistika. Pored nje, jezikom se bave i neki teorijsko-kritiki sistemi. Kao neka vrsta spone izmeu lingvistike kao matine nauke o jeziku i ostalih nauka, postoje razliite discipline: socio/psiho/etno/antropo/... -lingvistika. Kada se kae da se etnologija i antropologija bave jezikom na isti nain na koji se bave obiajima, u pitanju je to da je svaki pojedinani prirodni jezik svojstvo kulture na isti nain na koji su to pomenuti obiaji,odevanje, ishrana...Jezik je direktan posrednik izmeu nas kao pojedinaca i onoga ta kultura sadri. Poreenja izmeu kultura ne samo da mogu da uzmu u obzir jezik ve i polaze od toga da je jezik najbitnije svojstvo svake kulture. Ono to je istraivaki najzahvalnije jeste to kako se jezik koristi. Pomou jezika se izraavamo spram fizike realnosti i metafizikih konstrukata te fizike realnosti (fizika realnost svet oko nas; metafiziki konstrukt apstrakovano miljenje, religija, filozofija). Kada se kae da jezik izraava kulturu, ije je svojstvo, misli se na raznovrsno i raznorodno oznaavanje ostalih kulturnih elemenata jezikim sredstvima (raznovrsno renik; raznorodno odnosi se na opte poznatu injenicu da se razlite pojave iz stvarnosti oznaavaju na razliitim jezicima na razlicite naine). Ovo je dalo osnovu razmijanju, metafizikom konceptu, da jezik prati nain na koji je odreena kultura strukturirana (npr. kulture koje su zasnovane na stoarstvu imaju vie raznovrsnijih i bogatijih termina upravo za tu privrednu delatnost). U savremenoj antropologiji preovlauje miljenje da jezik nije sredstvo za klasifikaciju stvari, tj. za puko oznaavanje pojmova. Jezik se shvata kao kategorijalni aparat, koji na izvestan nain oblikuje nae poimanje realnosti. Jezik je instrument kulture na taj nain to npr. leksikom i gramatikom svaku osobu smea u drutveno i kulturno vreme koji su vrsto i logiki ureeni. Jezik je svojstvo kulture samim tim to svaka kultura iznalazi specifine naine jezike upotrebe. Jezik je i kulturni artefakt (lingvisti: jezik se proizvodi u kulturi). Kada se kae proizvodi, misli se na sam in govora, fiziki in, ali i na znaenja govora, na onu pomenutu funkciju jezika za kategorijalno izraavanje i opisivanje okruujue realnosti u zavisnosti od toga kako odreena kultura sagledava tu realnost (dok srpski jezik poznaje samo jednu re za padavine od finih kristala nastalih kondenzovanje vodene pare ispod nula stepeni sneg, eskimi prave razliku izmeu snega koji je poeo da pada, snega koji veje dva dana, utabanog snega, onog koji e se skoro otopiti).

ODREDJENJE JEZIKA (lingvisticko odredjenje)Ono najoptije je postojanje razlike izmeu jezika i govora; razlika izmeu ljudske mogunosti, sposobnosti za jezik i realizacije te sposobnosti kroz govor. Jezik treba shvatiti kao optiju strukturu od govora jezik je univerzalna ljudska osobina u smislu biofizike datosti. Govornih oblika kao kulturnih simbolikih sistema ima koliko i samih kultura (govor individualno, jezik - drutveno). Jedan od naunika je jezik shvatio kao sistem formi, dok je govor shvatio kao stvarne inove koji su omogueni postojanjem jezika. Jezik je ono to usvajamo, dok je govor izvrna strana jezika (distinkcija izmeu jezika kao sistema ili kao struktura i govora kao realizacija te strukture). Kada je sam govor u pitanju i on sam ima i individualni i drutveni vid. Savremenija lingvistika preferira odreenje jezika kao fonetski sistem za izraavanje saopstljivih misli i oseanja. Jezik je bez sumnje simboliki sistem i mnogi autori smatraju da sadraj svake kulture ne samo da moe da se izrazi jezikom te kulture, ve da moe da se izrazi svakim jezikom. Bitno svojstvo jezika je da njegov razvoj prati kulturni razvoj.

Jezik je i vaan faktor socijalizacije. Misli se na to da postojanje zajednikog govora slui kao neobino moan simbol drutvene solidarnosti ljudi koji govore tim jezikom ima bitnu funkciju kao simbol identiteta. Ako posmatramo hijerajhijski to ispoljavanje jezika u sociolokom smislu, pa kaemo da se u vrhu nalazi jezik jedne kulture, a da je na dnu takve hijerarhije individualni govor svakog od nas, zapaziemo da se mogu javiti osobene vrste jezikih zajednica, socioleksih zajednica koje koincidiraju sa svim onim drutvenim grupama kojima ljudi mogu pripadati. Takve grupe su svuda oko nas i mogu ih sainjavati lanovi jedne porodice, studenti nekih studentskih grupa, kriminalci odreenog dela grada, pripadnici muzikih podkultura... U svakoj od takvih grupa moe da se razvije osobenost govora. Sociolingvisti smatraju da je svojstvo takvog govora da na simboliki nan odvoji tu grupu od ostatka drutva, od neke druge grupe ili od globalnog sistema. Sa druge strane, ta upotreba moe da bude isto ekonomina u smislu da skrauje ili premoava znaenje (termin trajna u frizerskom salonu, iz keca u kec u kladionici itd.). Posebna upotreba jezika moe pripadnike odreene drutvene grupe namerno izdvajati od drutva, poto neke grupe (kriminalci,narkomani) svojom terminologijom potcrtavaju svoju izdvojenost iz drutva.Jezik na ovaj nain slui za opisivaje naih individualnih identiteta.Svojstvo jezika je promenjljivost kodnog oblika u kojem se ispoljava.

Jeziku sposobnost treba sagledati i kao jednu optu kategoriju kojoj su u hijerarhijskom smislu podreena dva oblika njenog ispoljavanja:prvi od njih je taj da je jezik sistem jedinica i pravila kojim moraju da ovladaju svi oni koji bi da ga koriste. Lingvisti bi rekli da se jezik razume kada se deli, poznaje i primenjuje jedinstvena konvencija. Kada poznajemo jedan jezik, u smislu da ga govorimo odnosno da znamo gramatika i leksika pravila, kae se da posedujemo jeziko znanje ili jeziku kompetenciju. Ta jezika kompetencija nije uroena;ona se stie kroz proces jezike akvizicije (primanje, usvajanje; ovde se odnosi na uenje jezika koje se obavlja u detinjstvu, najee u porodici ili najblioj grupi u kojoj dete odrasta, a nastavlja se i kasnije kroz kolski sistem itd.). Znanje nekog od prirodnoh jezika nije uroeno. Uroena je samo jezika sposobnost, opte predispozicije da se progovori (bilo kojim od prirodnih jezika) a kojim e se jezikom progovoriti zavisi od toga u kakvom jezikom okruenju e dete odrastati dok ne progovori. Pored jezike kompetencije postoji i upotreba jezike kompetencije (razlika je kao izmeu teorije i prakse). Upotreba jezike kompetencije je pojavni oblik jezika.Antropoloka lingvistika je disciplina amerikog porekla. Pored izraza antropoloka lingvistika, koriste se termini poput etno-longvistike, makrolingvistike, mikrolingvistike... to se tie samih lingvista, oni razlikuju lingvistiku u uem mislu ili mikrolingvistiku (zanima se neposredno za jezik) i makrolingvistiku (sva ispitivanja koja su u vezi sa jezikom, a koja slue upoznavanju drugih pojava van isto jezikih manifestacija ali su u neposrednoj vezi sa procesom komunikacije). Ono na emu se antropoloka lingvistika razvila je imalo dva osnovna preduslova u kontekstu amerike antropologije. Prvi je uticajna kola kulture i linosti, koja se u zanimanju za razotkrivanje linosti koja bi bila nosilac odreenog tipa kulture interesovala i za jeziko ponaanje jer su smatrali da izmeu tih tzv. kulturnih crta i ispoljavanja kulturnog ponaanja postoji veze i u nainu na koja se jezik upotrebljava. Oni koji su krenuli da prouavaju lokalne jezike, doli su s problemima malo ireg znaaja od pukih lingvistikih. ta su idiomi, fraze - to bi bio lingvistiki problem, meutim, kako ih objasniti, zato se, recimo, sistem poreenja koji jedna etnika ili kulturna zajednica koristi toliko razlikuje od njihovih suseda. Tako se, sama po sebi, nametnula potreba za razumevanjem kulturnih tradicija da bi se mogle razumeti jezike kategorije odreenih sredina, tako da se moe rei da je glavni podstrek ka usmeravanju naunog interesa na antropoloke probleme u amerikoj lingvistici dao taj kontakt sa indijanskim jezicima. Prvi nivo je bio prikupljanje leksike indijanskih jezika. Ubrzo se otkrilo da je jezika indijanskih jezika esto otkrivala tip kulture iji pripadnici koriste taj jezik (bogatstvo pojmova vezanih za lov i ribolov govorili su o odreenom obliku privreivanja). Da bi se prikupljanje i objanjavanje takvih posebnih fondova rei moglo obaviti to efikasnije, bilo je potrebno obavestiti se o samoj kulturi (bilo je potrebno imati nekakva prethodna znanja o ivotu i obiajima date zajednice). Povod usmeravanju lingvistike panje na antropoloku problematiku bilo je pronicanje u strukture indijanskih jezika. Pokazalo se da se strukture indijanskih jezika drastino razlikuju od struktura indoevropskih jezika. Najpoznatiji je primer jezika Hopi. To je jezik koji, pored ostalih razlika, ne razlikuje vreme radnje u onakvom smislu kako to ine indoevropski jezici - nema kategorisanja radnji po prolom, sadanjem ili buduem trenutku. Umesto razlikovanja radnje po vremenu ovaj jezik poseduje sredstvo za kategorisanje radnje po trajanju. Naime, postoje kategorije prolaznih, neprolaznih i poluprolaznih fenomena (npr: pojmovi kao sto su korak, talas ili akcija su prolazni fenomeni; pojmovi tipa imenica neprolazni fenomeni; kategorija poluprolaznih fenomena - oblak). Takoe nama nesvojstvenu konceptualizaciju posedovao je i jezik Ajdaho Indijanaca, u kome je postojao sistem razlikovanja neposrednosti osobine, to je znailo da, kada se odreuju svojsrva neega, jezik je imao naina da razlikuje da li je neto neposredno takvo ili pod uticajem neeg drugog (npr.ljiva je slatka po sebi, dok kafa nije po mora da primi slatko od eera). Zatim imamo primer zapotekog jezika koji ne sprovodi razlikovanje glagolske radnje po vremenskom trenutku ve po tome da li je u tom trenutku akcija izvrena po prvi put ili se ve ranije desila. injenica da kultura utie na jezik bila je rano prihvaena i u antropologiji i u lingvistici. Poetkom 20. veka Bendamin Li Vort izneo miljenje da odreeni tip jezika uslovljava tip kulture i to ini tako to neposredno utie na kognitivni prostor. Njegovo stanovite je bilo da je idejni svet oveka najtenje povezan sa jezikom strukturom (da odreeni jezik favorizuje odreeno poimanje sveta praktino zanemarujui druge mogunosti). Po ovom stanovitu ono to je nazivao psiholokim okvirima oveka, u koji se smetaju uticaji spoljnoga sveta, su oblikovani jezikom strukturom. Ova ideja je nedokaziva ali i neopovrgljiva i u lingvistici je naputena, ali je ostavila traga u antropologiji i psihologiji.Prouavanja jezikih struktura i manifestacija i kulturnih fenomena dovode antropo-lingvistiku u dodir sa psiholingvistikom koja ispituje psihiloke i fizioloke fenomene koje prate ovekovo uestvovanje u procesu komunikacije. Psiholingvistiku zanimaju slini problemi kao i antropo-lingvistiku samo sa drugaijeg aspekta (ono to je zanima je vie u sferi pojedinnog). Drutveni i kulturni kodovi zanimaju psiholingvistiku radi pravilnog praenja procesa sporazumevanja. (pretpostavka je da e u mnogim situacijama sporazumevanje izmeu ljudi biti oteano ili ak onemogueno ukoliko su izgradili svoju linost na drugaijim kulturnim osnovama).Psiholingvistika je zanimljiva zbog dve stvari: istraivanja su esto eksperimentalna i zasnovana na neposrednom kontaktu sa fiziologijom i neurologijom i obraa dosta panje na paralingvistike ili kinezike pojave (vidovi telesne neverbalne komunikacije).

Kao to je element i artefakt kulture, na slian nain jezik moe da bude sredstvo nae ine identifikacije (moe da pokae mesto naeg porekla, obrazovanje, zanimanje, intersovanje; etniku pripadnost). U skladu sa ovakvom determiniuom ulogom jezika postoje stavovi (sudovi) o jeziku. Lingviste zanimaju stavovi prema samom jeziku, dok antropologe i sociologe stavovi prema jeziku zanimaju kao stavovi prema korisnicima jezika (pripdnicima raznih drutvenih kulturnih/verskih/... grupa). Kada se posmatra odnos koji pripadnici neke grupe imaju prema jeziku pripadnika neke druge grupe, taj jezik slui kao neka vrsta medijuma u ispoljavanju odnosa prema pripadnicima druge grupe. Jezik najee asocira na etninost. Argument koji se najee navodi u tezi o prirodnom poreklu jezika i etniciteta jeste da jezikom stiemo poreklo. Kao to je ranije pomenuto, ono to je nasledno jeste jezika sposobnost, dok su jezika kompetencija i upotreba iste neto to zavisi od sredine u kojoj je dete roeno. U tom smislu moe se rei da se realizacija opteljudske mogunosti govora nasleuje, ali se nasleuje u kulturnom smoslu a ne u biolokom. Kada su u pitanju stavovi o jeziku oni mogu biti pozitivni i negativni. Odreivanje prema nekom jeziku, dijalektu po pravilu se vri na onoj liniji razgranienja "nas" i "njih". Za razliku od nekih drugih kulturnih artefakata koji se upotrebljavaju kao deo evaluativnog aparata, u smislu da je neije kulturno svojstvo starije, bolje, lepe u odnosu na neke druge, u sluaju odnosa prema jeziku kao simbola kulturnog i etnikog identiteta on se najee upotrebljava kao vrsta graninika. Kada su u pitanju pozitivni stavovi prema jeziku, najbolji primer su stavovi koje po pravilu zauzimaju iseljenike populacije.(neka istraivanja meu srpskim iseljenicima u SAD i Kanadi su pokazala da sami iseljenici jezik doivljavaju kao jedan od najbitnijih simbola identiteta). Pri tome, vrlo zanimljivo je da za iseljenike esto nije uopte bitno kakva je stvarna situacija sa jezikom kompetencijom i sa jezikom upotrebom(koliko znaju ili kako govore jezik).

Istraivaki podaci govore da osobe koje su se tek iselile zadravaju maternji jezik kao osnovno sredstvo komunikacije u porodicama, pogotovo ako se ne radi o etniki meovitim brakovima, a zadravaju ga i kao osnovno komunikativno sredstvo i sa drugim iseljenicima istog porekla. U prvoj generaciji jo uvek je jezik ouvan u velikoj meri; u drugoj generaciji uglavnom dolazi do blagog kvantitativnog osipanja korisnika tog jezika, dok u treoj generaciji obino opet dolazi do neke vrste oivljenog interesovanja za nacionalnu kulturu koje se pre svega ogleda u oivljenom interesovanju za ponovnim uenjem nekadanjeg maternjeg jezika. Nije stvar samo u tom ponovnom uenju jezika ve u pokuaju da se on na neki nain uvede i u svakodnevnu upotrebu. Ovakva svakodnevna upotreba obino izgleda tako da dolazi do proimanja dva jezika u tom smislu da, ta tree generacija iseljenka, specifikuje sopstvenu jeziku upotrebu. Npr: u porodicama se koristi manje - vie ravnopravno i srpski i engleski (ili ve koji drugi jezik), ali u crkvama ili domaoj obrednoj upotrebi (slave, svedbe, sahrane...) koristi se vie srpski jezik; Pri obavljanju profesionalne delatnosti u potpunosti se koristi engleski. U meusobnoj komunikaciji preovlauje srpski sa engleskim elementima. Meutim, sve ovo ne utie na ispoljavanje stavova pripadnika te tree generacije da je uz veru i etnicitet za njih jezik ono to stvara razliku izmeu njih i svih ostalih u datoj sredini.to se tie negativnih stavova o jeziku nezaobilazni je primer srpsko-hrvatskih odnosa i njihovih jezika.Dok sa ove strane Drine izgleda da je itava koncepcija hrvatske leksike usmerena ka tome da se napravi to otrije distinkcije spram onoga to smatramo srpskom leksikom, a to esto ima i objektivnu degradaciju jezika u korist deskriptivnosti spram analitinosti. U ovdanjoj sredini je neosporna injenica da podraavanje onoga to se smatra hrvatskim izgovorom uz odreenu intonaciju naglasaka uz prenaglaenu upotrebu hrvatske leksike po pravilu ima, u najmanju ruku, aljiv karakter. Kada se sve to sagleda u socio-politikom kontekstu odnosa dva naroda jasno je da se ne radi o iskljuivom tretiranju jezika kao takvog. Ono to je istnska referenca i u emu jezik slui samo kao posrednik jeste odnos prema odreenoj zajednici i prema njenoj kulturi. Ovakvih stavova ne bi ni bilo kada se ne bi polazilo od izjednaavanja jezika i govora. Osnovna mentalna, manipulativna greka jeste pripisivanje jeziku svojstva uroenosti.

Ukoliko bi moglo da se pretpostavi da e, samim roenjem, Srbin progovoriti Srpski, Rom romski, Englez engleski..., pa ako bismo tu tezu protegli do genetske naslednosti jezika (pa rekli da bi npr. ovek roen u okolini Nia obavezno morao da ima problema sa padeima), koja bi bila bioloki uroena predispozicija za govor junaka Dragojevievog filma "Rane"? (A, roaci?)Predmet stavova ili sudova o jeziku ne moraju da budu samo jezici onih grupa i onih kultura sa kojima smo u relativno neposrednom dodiru. (koliko nas misli da je nemaki jezik odsean, otar, nemelodian, grub; a sa druge strane neko e smatrati da je nemaki izuzetno precizan jezik na kome filozofska i tehnika misao mogu da dou do izraaja na pravi nain. Isti se primer moe primeniti na one koji npr. italijanski jezik smatraju milozvunim, romantinim, poetinim, kao i druge koji ga smatraju za jezik beskonanog naklapanja pijanih svaa i sl.)Da li se tu radi o stavovima prema jeziku ili o stavovima o kulturi?

Jezik nisu samo njegovo znanje i njegova upotreba. U svakodnevnom ivotu prema jeziku se odnosimo kao prema svakom drugom elementu kulture, to znai da njime manipuliemo u zavisnosti od najrazliitijih okolnosti ili namera. Jezik se smatra bitnim simbolom identiteta, etnikog i kulturnog. Neupueni ga doivljavaju kao element nae bilogije, a ne kao kulturni element nae ljudskosti.(04)TELESNA NEVERBALNA KOMUNIKACIJA

ISPITNA PITANJA :1.Telesna neverbalna komunikacijateze: -odreenje-podela-pretee prouavanja telesne neverbalne komunikacijeliteratura: iki,(2002.); 37-54 str

2.Trojanovievo prouavanje neverbalne komunikacijeteze: -funkcije nev.kom.-predmetna podela Trojanovievih istraivanja-ocena Trojanovievog radaliteratura:Trebjeanin,(1986.); 307-335 str

3.Gestteze: -odreenje-neurofiziologija-kulturna determinisanost 4.Znakovni jeziciteze: -rezlika u odnosu na gest-vrste-svojstvo

5.Telesna prostorna akomunikacijateze: -proksemika-kinezika-savremeni pristup__________________________________________________________________

Telesna neverbalna komunikacija (u daljem textu t.n.k.) odnosi se na komunikaciju koja se ostvaruje praktino iskljuivo samo delovima tela. Zbirno posmatrano, taj termin obuhvata gestove, izraze lica, telesne stavove, poloaje tela, prostorno telesno ponaanje (i u irem i u uem smislu), izraavanje afekata, znakovne jezike. Za sam termin t.n.k. ne moe se rei da je ba najprecizniji u onom smislu kakav se obino zahteva u nauci. Pre bi moglo da se kae da je sveobuhvatan, s obzirom da termin obuhvata raznolike kategorije (gore navedene).Ne postoji univerzalni princip klasifikacije, poto principi klasifikacije obino zahtevaju odreenu zajedniku krakteristiku. Kako to izgleda na primeru t.n.k.? npr.pretpostavka je da su gestovi uglavnom voljni pokreti; meutim nisu sve gestovi do kraja nameravani pokreti (gestovi koji se proizvode uz govor); ili znakovni jezici, bez obzira to se proizvode na isti nain kao i gestovi pre su,po svojoj strukturi, identini govornim jezicima. Ali i pored svega toga, termin t.n.k. je nauno funkcionalan poto su u te tri rei sadrane odrednice koje su i najbitnije i generalno determiniue za sve ono na ta se termin odnosi, zbog ega je i definisan kao sveobuhvatni.

Mnogi autori jednim od prvih istraivaa ove problematike smatraju Marka Sabija Kvintilijana, autora dela "Obrazovanje govornika", rimskog uitelja govonitva iz 1.veka n.e. Kvintilijana je pre svega zanimao gest, ali je pod gestom obuhvatao i praktino sve telesne manifestacije koje su mogle biti protumaene u komunikativnom smislu. Kao besednika i uitelja besednitva njega je gest zanimao sa aspekta retorike, odnosno sa stanovita kako moe telesna neverbalna komunikacija da pomogne govorniku i njegovom nastupu. On nije pravio neku posebnu razliku izmeu gesta, izraza lica, poloaja tela i sve je to smatrao gestom. U vremenu i kulturi u kojoj je Kvintilijan iveo, retorika je bila smatrana neim izmeu umetnosti i akademske i praktine discipline i bila je deo obrazovanja onih koji su imali ambicija da postanu javne linosti u socio-kulturnom kontekstu svoga vremena. Ovakvo drustveno mesto retorike na neki nain je odreivao na koji nain je Kvintilijan oblikovao svoje stavove u pogledu potrebe i mogunosti upotrebe gestovne kominikacije u njoj. Njega su vidovi t.n.k. pre svega zanimali kao mogunost unapreenja vetine besednitva. Smatrao je da upotrebom parakinetikih sredstava govor moe da dobije na ubedljivosti. Kvintilijan je postulirao neto to se i danas primenjuje u smislu relativno praktine vetine (kontrola javnog nastupa onoga ko pretenduje da bude javna linost).

Englez Do Balver,(17.vek), je autor prve poznate studije potpuno posvecene gestovnoj komunikaciji. Knjiga je imala pomalo egzotian naslov: "Hirologija, prirodni jezik ake i hironomija,vetina manuelne retorike". Balver je bio verovatno najambicozniji istraiva gestovne komunikacije i uopte t.n.k. do druge polovine 20.veka. I u njegovom redu ni pojmovno ni predmetno nisu bili razgraniavani gest, znakovni jezici i ostali vidovi t.n.k. Njega je gestovna komunikacija interesovala generalno, znai od najoptijeg nivoa i pitanja njenog porekla do mogunosti povezivanja takvih istraivanja sa istraivanjima, pre svega iz anatomije. Njega je, slino Kvintilijanu, najvie zanimala mogunost upotrebe pokreta ljudskog tela u ostvarivanju komunikacije. I on je smatrao da postoji neto to bismo nazvaki vetinom komunikacije, ali za razliku od Kvintilijana, on se nije bavio davanjem saveta, ve je pokuavao da razotkrije koliko je ta vetina pririena oveku a koliko je to neto to se ui ivoto u drutvu. Bavio se i priridnom istorijom gesta - pokuavao je da utvrdi poreklo gestovne komunikacije, njenu prirodu i razvoj. Pokuao je i da da neku elementarnu klasifikaciju, da pojmovno razvrsta odreene tipove gesta tako to bi npr. odredio vezu izmeu pokreta i znaenja koje se njime proizvodi. Bavio se i komunikacijom gluvih. Prvi je pokuao da ustanovi da li postoje razlike izmeu neverbalne komunikacije osoba koje se prevashodno slue govorom i osoba iji je sluni aparat oteen. Balver je imao (vie intuitivno) ideje o tome da postoje odreene veze izmeu misli, gesta i govora; bio je zainteresovan za ljudsku spoznaju. Nakon Balvera dugo nije bilo istraivakih vanspekulativnih pokuaja.Rezmiljanja na temu neverbalne komunikacije nala su svoje mesto i u filozofskim sistemima francuskih filozofa-prosvetitelja (polovina 18.veka) ali za razliku od Balverovih istraivanja (koja su uzimala u obzir, ako nita drugo, makar observaciju i elementarno beleenje nekog materijala), prosvetitelji su bili zainteresovani sa filozofskog aspekta. Meu francuskim prosvetiteljima najvee interesovanje imao je markiz de Kondijak. On se u delu "Esej o poreklu ljudskog roda" bavi pitanjima porekla ljudskog jezika i poreklom gesta. Temeljna ideja prosvetiteljstva je sutinsko jedinstvo oveanstva. Iz te ideje su proizlazila razmiljanja koja koja su vodila ka neemu to e se kasnije iznedriti evolucionistiku teoriju u drutvenim i prirodnim naukama.(Ideja o razvojnosti,tj.stupnjevitosti).Jedinstvo oveanstva (i pored razliitosti u kuklurnim ispoljavanjima), manifestuje u jedinstvu fizikih, mehanikih, anatomskih; afektivnih, emotivnih.... svojstava. U skladu sa takvim polaznim stavom de Kondijak je spekulativno (bez empirijskih istraivanja) dokazivao da mora da postoji i nekakav jedinstveni, opteljudski, uroeni aparat koji stoji iza tog uoljivog ljudskog ispoljavanja kroz itavu istoriju. Za njaga,kao i za mnoge prosvetitelje, taj jedinstveni, opteljudski aparat je bio jezik (na tom nivou razvoja prirodnih nauka jezik je delovao kao elementarna distinktivna karakteristika koja ljude odvaja od ivotinja). U skladu sa tadanjim naunim metodama, da bi o neemu moglo da se raspravlja bilo je potrebno paljivo i detaljno objasniti genezu, poreklo i razvoj toga neega. Meutim, nije bilo mogue spekulativno objasniti na koji to nain, ukoliko je jezik uroen, dolazi do uraznoliavanja, do tolikog broja ljudskih jezika. De Kondijak se okrenuo gestu. Na ideju da bi gest mogao da bude odgovor na pitanja vezana za genezu jezika doao je posmatranjem znakovne komunikacije gluvih, tako da je u pomenutom delu izneo tezu da je gest (gestovni jezik) zapravo bio prethodnica jezika (u smislu dananjeg stanovita o evolutivnim prethodnicama, gest bi trebalo da bude neto to je prethodilo jeziku u razvijnom smislu). Za dokazivanje ovog stava de Kondijak je imao na raspolaganju veoma razvijenu retoriku i hiroloku tradiciju posmatranja gesta kao dodatka govoru. Upravo negde u to vreme u Evropo su poeli da pristiu izvetaji kolonijalnih slubenika, misionara, istrazivaa, avanturista o novom svetu koji su sadrali raznovrsne etnografske podatke. Meu tim podacima bilo je dosta onih koji su se odnosili na telesnu neverbalnu komunikaciju meu "divljacima". Ti podaci su doveli do zakljuaka da gest, tj.komunikacija telom dolazi do izraaja kod osoba koje nisu u stanju da se sporazumevaju govorom i da se t.n.ponaanje istie pre svega u ritualnim situacijama kod vanevropskih naroda (za koje se smatralo da su na onom stupnju razvoja na kojem su nekada bili i evropski narodi).De Kondijak je doao do zakljuka da je postojao neki univerzalni gestovni prajezik, iz kojeg e se kasnije razviti vea mogunost artikulacije verbalnim putem.Osnova de Kondijakovog spekulativnog sistema razvila se na dve osnovne teze.Na prvom mestu, gestovi su poznati svim narodima i u to vreme vladala je pretpostavka da, ako je zaista tako, moraju imati i univerzalno znaenje. Pored toga, kako je gestovna komunikacija nepobitno primitivniji nain sporazumevanja od verbalne po tezi o razvojnosti morala je da joj prethodi. De Kondijak nije prvi koji je otvorio pitanje odnosa gesta i govora, ali je bio prvi koji je sistematski formulisao ovaj problem i koji je ponudio nekakvo reenje, (bez obzira to ono nije prihvatljivo). Naime,problem nastanka jezika kao takvog u smislu da je postojao nekakav univerzalni prajezik, a da je pre njega postojao univerzalni gestovni jezik, predstavljao je jedan od bitnih temelja u bavljenju t.n.k. i ostavio je traga u razvoju i lingvistike i antropologije.

U tim nekim ranim komparativnim razmatranjima raznovrsnog etnografskog materijala veoma znaajno mesto je pridavano neemu to u je to vreme doivljavano kao oigledna injanica da je gest morao da prethodi verbalnoj komunikaciji i da, samim tim, predstavlja logian dokaz o tome da je pre uraznoliavanja (kakvo danas iimamo u smislu jezikih porodica i njihovih grana) morao da postoji nekakav praljudski jezik. Do poetka 20.veka lingvistika je tragala, (ako ne ba za prajezikom u smislu postojanja univerzalnog prajezika), za prajezicima dananjih postojeih jezikih grupa (pragermanski, praslovenski, praindoevropskim,...). Naputanje ovakvih istraivanja bilo je uslovljeno i razvojem u prouavanji t.n.k. U prvoj polovini 19.veka pojaviile su se prva monografska ispitivanja gestovne komunikacije u jednom geografski i kulturno tano lokalizovanom segmentu pre svega u Italiji i neto manje u Francuskoj i SAD, iji su rezultati opovrgli te teze koje su bile u osnovi de Kondijakovih razmiljanja o postojanju opteljudski gestovni jezik. Ta monografska istraivanja su pokazala da se znaenja gestova razlikuju na slian nain kao to se razlikuju znaenja rei i drugih kulturnih simbola od kulture dokulture.

Na prostoru bive SFRJ,do skoro,prva i jedina studija koja je u celosti bila posveena nevrebalnoj komunikaciji bila je "Psihofiziko izraavanje srpskog naroda.......... bez rei" etnologa Sime Trojanovia. U kontekstu vremena u kojem je radio (izmeu dve svetska rata), bez obzira na brojne nedostatke njegovog dela, njemu pripada mesto u eliti ljudi koji su se bavili t.n.k. u to vreme. (Njegova monografija je est godina prethodila delu Dejvida Et.....ona koje je bilo objavljeno kao "Gest i okruenje" a koje predstavlja kamen temeljac savremenih gestovnih studija). Trojanovi je primenjivao istraivaki metod sasvim u skladu sa strategijom naunog istraivanja svog vremena (opisati sve do ega moe da se doe, potom to imenovati, pobrojati i, primenom komparativnog metoda, traiti slinosti). Trojanovi je, za razliku od drugih istraivaa koji su se u slino vreme bavili istom tematokom, prevashodno je koristio podatke koje je sam sakupio terenskim radom, ali koristoi je i raznu strunu literaturu svoga vremena, pre svega etnografsku i psiholoku, do koje je mogao da doe. Prednost njegovog rada je u sakupljenij grai. Meutim, gotovo da u svetu ne postoji (ni pre ni posle Trojanovia) ni jedna studija o t.n.k. koja je toliko sveobuhvatna kao to je to Trojanovieva monografija; osim znakovnog jezika obuhvatio je sve ostale vidove t.n.k. a pride je tu ukljuio i neke stvari koje nisu telesne ali jesu neverbalna komunikacija (dozivanje ivotinja, neki vidovi deijih igara,...). (vie o Trojanoviu u obaveznoj literaturi)

Od svih vidova telesne neverbalne komunikacije najprouavaniji posebni vid je bio gest. (verovatno zato to je najuoljiviji). Gestim se prenose neka znaenja, informacije za razliku od tika koji je neeljen pokret.Moe da se kae da je gest motoriko komunikativno korienje odreenih delova tela (znaenja koja se prenose gestom prenose se pokretom pojedinanih delova tela, a ne tela kao celine). Motoriko- komunikatvno ponaanje jo uvek ne govori nita o kulturnoj uslovljenosti gesta, ali insistira na tome da motorika i komunikativnost zajedno doprinose ocenjivanju neega kao gesta. Kad kaemo da je neki pokret=gest (ne stav) mislimo na to motoriko ponaanje, dok, kada kaemo da je komunikativno to znai da se prenosi neka informacija (vrlo jednostavna ili razraena). To znaenje koje se ostvaruje upotrebom gesta je, pre svega, odreeno pojavnim kontekstom (onaj kontekst u kome se neto deava, a koji je odreen kulturnim kontekstom). Kako je gest kulturni artefakt, na slian nain kao kod jezika, onda e i optekulturni kontekst odreivati i sve pojavne kontekste u okviru njega (kulturno su konotirani). (Npr: svaka kultura u svom inventaru gestova ima odreen broj onih koji se smatraju uvredljivim ili uvek ili samo u odreenom konteksu, zavisno od kulture do kulture. Npr.u tradicionalnim arapskim kulturama postoji niz gestova koje Arapi koriste u smislu magijske zatite. Ti gestovi su iroko korieni u svakodnevano ivotu, meutim, izrazito bi se neprilinim smatralo da neki od njih bude upotrebljen u npr.damiji, ak i kada bogosluenje nije u toku).Na terenu neurofiziologije moglo bi da se postavi pitanje koji su to pokreti gestovi?(da li postoje neki pokreti koji su u anatomskom/fiziolokom/neurolokom smislu predodreeni da ih procenimo kao gostove?).Koji e pokret biti ocenjen kao gest ne zavisi od njegovih neurolokih predispozicija. Zavisi od toga ta e se u odreenoj kulturi biti smatrano gestom. Npr. postoji neki ??? nerv koji je, izmeu ostalog, odgovoran i za pokrete vilice, itave glave, vreta, ramenog pojasa... Taj nerv, kao to je odgovoran za onaj pokret sleganja ramenima, odgovoran je i za pokrete Adamove jabuice pri gutanju, nakaljavanju ili prilikom nervoze. Meutim,pokretanje Adamove jabuuice nije gest iz prostog razloga to ne prenosi nikakvu kulturno inkodiranu poruku. Sam iskaz o naem biolokom/emotivnom stanju nije kulturna komunikacija sama po sebi; takoe, gest upiranja/pokazivanja moe da prenese itav spektar znaenja. Eksperimentalno je dokazano da bebe u najranijem uzrastu ine to kao izraz isto emocionalnog stanja. Gestom bi trbalo smatrati one pokrete delova tela koji prenose kulturno enkodiranu/uslovljenu informaciju. Ova dopuna uvodi pitanje koje se i ranije javilo:momenat voljnosti/nameravanosti u odreenju gesta. Dakle, znaenje koje je svojstveno svakom simbolikom sistemu jeste kovencionalno (ne moemo da razgovaramo ukoliko ne razgovaramo na istom jeziku ili u ukoliko se na razumumo. Konvencionalno je, takoe, da svi znamo ta oznaavaju odreeni simboli). Samim tim, ako elimo da uspostavimo komunikaciju moramo da manje-vie svesno uestvujemou odabiranju onoga ime komuniciramo.

Ni ovakvo, dopunjeno odreenje gesta ne iskljuuje znakovne jezike kao potkategoriju gesta. Bez obzira na to to se znakovnim jezicima prvo bave lingvisti, psiholozi, pa tek onda sciolozi i antropolozi, znakovni jezik je, u sutini, potkategorija gesta, tako da bi za razlikovanje toga ta su znakovni jezici od toga te su gestovi trebalo malo promeniti ugao posmatranja. Razlika je u sledeem: znakovi znakovnog jezika su u potpunosti fiksirani po znaenju, dok su znaenja gestova relativno fiksirana. Znakovni jezici su jezici u pravom smislu te rei, to znai da imaju tan utvrenu leksiku, gramatiku i strukturu. Znaenje znakova znakovnih jezika je odreeno samo jednim kontekstom i to je sam znakovni jezik, dok se kod gesta, pored optekulturnog konteksta, javlja i onaj pojavni kontekst. Drugim reima, znakovnim jezikom moemo proitati knjigu, dok gestovima moemo samo da je prepriamo. Uobiajeno je da se znakovnim jezikom smatra praktino svaki nain komunikacije pokretima tela, a posebno akama i rukama koje se koriste kada je verbalna komunikacija nemogua ili nepoeljna. U uem smislu, termin znakovni jezik se odnosi na jezike gluvih i gluvonemih. Pored ovih jezika postojali su i mnogi drugi manuelni simboliki sistemi koji nisu bili lingvistiki utemeljeni ne nain na koji su to jezici gluvih. Najpoznatiji primeri gestovnih jezika su primeri nekih srednjevekovnih monakih redova i neto to se naziva indijanski znakovni jezik. Indijanski znakovni jezik je bio sistem manuelno kodiranih simbola kod prerijskih Indijanaca i on je bio osobit po tome to se radilo o sistemu za sporazumevanje izmeu naroda koji su govorili razliitim jezicima. Znakovni jezik ne mora uvek da bude u vezi sa govornim jezikom. Najbolje proueni znakovni jezik je ameriki koji se razlikuje od britanskog. ovek po imenu Vilson Stouk(??,ne mora da se pamti), je za ameriki znakovni jezik razvio deskriptivni sistem koji je zasnovan na lingvistikim principima kontrasta na subleksiko nivou. To zapravo, znai da znakovni jezici mogu da imaju raspoznatljive fonoloke sisteme. (na srpskom: Stouk uspeo je da pokae da su ti manuelni znakovi zasnovani na postojanjima istih onih razlika koje su npr.u govornom engleskom omoguene razlikovanjem izmeu samoglasnika i suglasnika,prednjenepanih i zadnjenepanih glasova... Takve razlike u govornim jezicima jesu ono to omogiava formiranje rei).

Fenomen koji je neodvojiv od gestovne komunikacije je telesno neverbalno ponaanje, ne samo zato ti je vid telesne neverbalne komunikacije. Situacije sa telesnim neverbalnim ponaanjem je slinija sa gestom nego sa iskazivanjem afekata, samim tim to su informacije koje se prenose na ovakav nain kulturne prirode u tom smislu da ne obavetavaju o telesnom statusu,ve o nekim sociokulturnim konvencijama. (npr.ako je neophodno da se vudu ritual obavi igranjem oko vatre ili da pravoslavni hriani stoje na bogosluenju ili da e musliman kleknuti kada se moli i oigledno je da se ta kulturna komunikacija odvija na nain slian onom motorikom komunikativnom ponaanju odreenom kao gest). Te telesne stavove mnogi karakteriu kao zamrznute gestove.

Postojale su dve velike teorije koje su se pojavile polovinom prolog veka: proksemika i kinezika.Proksemika, kao starija od ove dve teorije se vezuje za amerikog antropologa Edvarda Pola. Pol je tu svoju disciplinu odredio kao prouavanje percepcije prostora i korienje prostora oveanstva. On je smatrao da postoji neto to se naziva prostornim znakovima i to nastaje u interakciji oveka sa prostorom. On nije imao na umu samo telesnu prostornu komunikaciju ve mu je namera bila da prouava sociokulturno korienje prostora po sebi.Proksemika istraivanja prostora uglavnom su bila usmerena ka neemu to se nazivalo angularnom distancom,dok je drugi pravac iao ka prouavanju zona komunikacije.Angularna distanca je predstavljala ugao pod kojim dve osobe mogu da se nadju u meusobnom prostornom odnosu i to se moglo prouavati i empirijski. to se tie zona komunikacije, one su bile empirijski manje dokazive i pojmovno maglovitije, meutim one su ostavile malo vie traga u ovim prouavanjima. Pojam zona komunikacije je u sebi kombinovao telesnu prostornu komunikaciju izmeu najmanje dve osobe i njihovo psiholoko doivljavanje te prostornosti. Ideja je bila da je to psiholoko doivljavanje kulturna odlika, ne u smislu da je uslovljeno kulturom, ve su istraivai meali ta dva domena, kulturnog i psiholokog. 70-ih godina se poelo sa istraivanjima koja su imala za cilj da ustanove koji bi bio optimalan prostorni raspored za obavljanje odreenih delatnosti. Najpoznatija bila je Mehrabijanova podela zona komunikacije.Ova podela komunikativnog prostora govorila je o 4 osnovne zone komunikacije: 1.intimna zona (do duine ruke), 2.lina(do granoce dodira), 3.socijalna(do 4 metra), 4.javna (do granice vida i sluha).(besmisleno).Mehrabijan je bio inspirisan Polovim proksemikim istraivanjima poto je on ispravno zakljuio da razliite kulture, a pogotovu neevropske odnosu na evropske, imaju razliite koncepte prostorne bliskosti izmeu razliitih osoba. (oseamo se manje ili vie prijatno ukoliko smo manje ili vie udaljeni od odreenih osoba u datim situacijama). Proksemika je vie bila zainteresovana za prostor kao takav nego za sociokulturne odnose.

Kinezika je bila projekat Reja Berd-Visla s polovine prolog veka. Kinezika je bio termin koji je ustanovljen da oznai relativnu prostornu daljinu dosezanja znaenja koja se prenose govorom tela. Kineziare je zanimalo dokle u prostornom smislu moe dopreti neto to izraavamo gestom. Ta kinezika istraivanja su bila zamiljena kao neka vrsta lingvistike analogije za prouavanje ljudske neverbalne komunikacije. Ideja Berd-Visla i njegovih sledbenika bila je da otkriju gramatiku jezika tela na onaj nain na koji su deskriptivni lingvisti formulisali gramatuku strukturu rei. Teilo se zatvaranju strukture telesne neverbalne komunikacije u smislu postojanja njene konane strukture Berd-Visl je insistirao na ispotivanju ne pojedinaca kao takvih, ve je te pojedince doivljavao kao drutvene linosti. U teorijskom smislu pokuavao je da kae da su drutvene linosti vremensko-prostorni sistemi. Smatrao je da su sva telesna ponaanja koja je mogue uoiti kod jednog takvog sistema zapravo komponente strukture tog sistema i da ih je mogue pobrojati i doi do svih moguih znaenja koja odgovaraju govoru tela u jednoj kulturi. Njegova ideja je bila da ta neporedna interpersonalna komunikacija u teorujskom smislu moe da se konstruie da ima konanu strukturu kakvu su deskriptivnu lingvisti ustanovili u jeziku. Jedan od razloga metodolokog kolapsa ove teorije bio je taj to se insistiranjam na iskljuivo lingvistikim metodama analize izgubio prvopostavljeni zadatak prouavanja aspekata telesne neverbalne komunikacije kao celine. Berd Visl se dosta rano fokusirao na pokuaj otkrivanja kineme. Kinema je trabalo da predstavlja elementernu kineziku jedinicu kojom drutvena linost purem svog pokreta prenosi nakakvo znaenje.to se tie savremenih istraivnja telesnog prostornog ponaanja, ona se ne bave nastojanjima poput kinezikih ili proksemikih. Danas se telesno prostorno ponaanje uglavnom istrauje u nekim irim istraivanjima, najee u gestovnim studijama i sociokulturnom istraivanju prostornosti. Primarni akcenat u istraivanjima sociokulturne telesnosti je na komunikativnisti takvog ponaanja. Moe se rei da je mogue prouavati prostorno ponaanja na nakoliko nivoa,u odnosu na broj uesnika. Postoje psiholoki i sociokulturni aspekti prouavanja. Moe da se posmatra i na nivou jedne grupe; moe da se prati i teritorijalnost.....

(za spremanje ispita se voditi po tezama i literaturi)(05)KULTURNE PREDSTAVE O TELU #1

ISPITNA PITANJA :

1. Kulturne predstave o teluteze: -te su kulturne predstave (odreenja)-bioloko i kulturno telo-kulturno vrednovanje i hijerarhizovanje odnosa izmeu pojedinih delova tela-narodne klasifikacije

2. Znaenjsko povezivanje kulturnih predstava o ljudskom telu sa rugim kulturnim predstavama teze: -sa konceptima materijalnog (zemlja)-sa konceptima nematerijalnog (drutveno-ekonomski status)-sa konceptima od posebnog znaaja za odreenu kulturu (primer Lotove ene)__________________________________________________________________

Tokom predhodnih predavanja je razraena injenica da nae fiziko telo samo po sebi nije element kulture, ve kultura utie na njegovo formiranje u fizikom smislu. Uroena nam je sposobnost za neto, meutim, kulturno je uslovljeno kojim jezikom emo progovoriti ili kakvu emo gestovnu kompetenciju stei. Naa biofizika telesnost je neto to nam u potpunosti lino pripada, dok sa sociokulturnom telesnou to nije sluaj. Mi smo nosai naeg fizikog tela i trudimo se da ga, u zajednici i kulturi u kojoj ivimo, realizujemo na nain na koji mi mislimo da treba ili onako kako to odreana zajednice zahtevaju. Sve to je zasnovano na prihvatanju, uenju, usvajanju nekih ve postojeih obrazaca.

Pojam kulturne predstave govori o tome da praktino svaka kultura ima neki svoj pogled na ljudsko telo (ne samo kad je u pitanju izgled ve i ta se sve moe initi i sl.). Predstava je skup ideja koje neko ima o neemu. Kada se kae kulturne predsave o telu to se moe shvatiti kao skup ideja koje odreena kultura ima o telu ili ak skup naina na koje odreena kultura vidi telo i odnosi prema se prema istom. Od predstava do realizacije istih postoji dui ili krai meukorak, meutim veina predstava ima socijalno primenljivu funkciju, manje ili vie uoljivu, u razliitim segmentima stvarnosti (religijski sistem, drutvenim i ekonomskim odnosima,). U svakom sluaju, postoji elementarna veza izmeu kulturnih predstava o telu i njihove realizacije. (moe da se radi i o relativno trivijalnim stvarima,npr.pripisivanje atributa neistoe levoj ruci u tradicionalnoj arapskoj kulturi- hranu je obavezno uzimati desnom rukom, zato to je leva sluila za otklanjanje telesnih izluevina). Naveden primer predstavlja jednu od najtrivijalnijih opozicija koja kae da stvari delimo na iste i neiste. Kao i svaka druga opozicija u tom simbolikom sistemu i ova moe da se razvije sve do formiranja paradigmatskih nizova. Da bi o kulturnim predstavama mogli da govorimo treba rei da su one zasnovane na odreenoj karakterizaciji ljudskog tela, tanije njegovih pojedinanih delova. Odreenim delovima tela odreene kulture pripisuju odreene atribute. Ono to je zajednikosvim kulturama je da iza takvih predstava o telu postoji koliko-toliko ueena logika koja se ogleda u uspostevljanju odreenih hijererhizovanih obrazaca izmeu odreenih delova tela (ne vrednuju se svi delovi tela na isti nain, npr. ne pridaje se isti znaaj srcu i zadnjici). Teza koju je Meri Daglas iznela je da se ti hijerarhizovani pravci gotovo po pravilu (u smislu pridavanja veeg znaaja ili vie vrednosti) postavljaju izmeu odreenih delova tela. (kada se kae da je neko mozak misli se da je pametan).Ovakve kulturne predstave nisu odgovorne za proizvoenje tih hijerarhizovanih obrazaca. Obrnuto je: predstave koje proizilaze iz postojanja tih tzv.narodnih kalsifikacija utiu na postojanje hijerarhizacije. Etnografski rad koji je doveo do ovakvih podataka uglavnom je obavljan u primitivnim zajednicama. Jedan dosta zanimljiv primer jeste istraivanje dvojice etnologa u Keniji, meu narodima Masai i Kikuju. Oni su ustanovili da se i kod jednih i kod drugih razlikuje ono na ta se misli kada se kae telo. Kod nas prva asocijacija na pojam tela je trup sa ili bez glave. Kod Masaija u pitanju je glava (za njih glavu predstavljaju usta i ui). Nasuprot njima, Kikuji re telo povezuju sa nogom.

Kako se te kulturne predstave o telu dovode u vezu sa nekim drugim kulturnim predstavama. Prvi primer je predstava vezana za zemlju (ne misli se na konkretnu zemlju na tlu).U nekom smislu ovo su predstave o predstavama.U svim judo-hrianskim kulturama esta je predstava koja asocira telo sa zamljom. Kada se govori o postanju oveka misli se na onaj deo kada je bog od praha zemaljskoga stvorio oveka (po Knjizi postanja). Osnovna znaenjska veza izmau ljudskog tela i zemlje, odnosno izmeu predstava o jednom i o drugom, je ustanovljena na relaciji tog mitologikog izjednaavanja izmeu ljudskog fizikog tela i zemlje kao materije. Priroda te veze je takva da povezuje materiju, od koje je po odreenom verovanju stvoren ovek, sa fizikim aspektom oveka. Svaka kultura razrauje svoje kulturne predstave i stvara manje ili vie kompleksne simbilike sisteme. Npr.u tradicijskoj kulturi Srba, na osnovu identifikacije materije od koje je ovek stvoren i ovekovog fizikog aspekta, povezivanje izmeu oveka i zemlje je razvijeno u nekoliko tematskih dimenzija. Na prvom mestu tu su verovanja o nastanku oveka od zemlje. Komplementarno je verovanje o sutinskoj identinosti ovekovog fizikog tela i zemlje. Na osnovu ovih verovanja razvijena su i ona koja govore o paramedicinskoj vezi oveka sa zemljom (lekovita svojstva zemlje, njene magijske mogunosti) kao i verovanja u posredniku ulogu zemlje pri promeni egzistencijalne ravni (pri prelasku sa ovog na onaj svet). Primer: U Resavi se verovalo da je bog stvorio oveka od zemlje i da svaki ovek ima na pupku zrnce one prvobitne zemlje od koje su svi ljudi nastali. Zatim, postoji narodna pria Ora, car i doglavnici u kojoj se kae zemlja zemlju ore,tj. ovek je od zemlje i zemlju ore. Brojna su verovanja u medijatorsko svojstvo zemlje poev od onoga koje kae da ovek mora da umre na mestu sa kog je uzeta zemlja za njegovo stvaranje do verovanja u tzv. otkupljivanje, spreavanje vampirenja

Ovakve vrste kulturnih predstava o telu ne moraju biti ograniene na koncepte materijalne prirode. Primer srpske bajkeela: kako se formiraju veze izmeu predstava o telu i predstava koje govore o socioekonomskim aspektima u jednom drutvu. Bajka poinje saoptenjem da car ima keri od kojih je najmlaa najlepa i neudata. Kralj je njoj namenio kraljevstvo i paljivo bira mladoenju. ela je ubogi batovan koji radi za cara; bitno je da je siromaan i da se kae da je ruan (ne kae se na koji nain). Prevedeno na jezik strukturalizma poetna situacija bajke predstavlja nam junake u sledeem stanju: princezin drutveni status je visok u skladu s im joj je i ekonomski status visok (bogata je) kao i status njenog tela- lepa je. elin drutveni status je nizak, ekonomski status nema i status njegovog tela je takoe nizak. Ono u emu se ove poetne situacije slau jeste njihov brani status-princeza je neudata, ela je neoenjen. Na poetku bajke ini se da je brak izmeu njih dvoje nemogu, zato to je opozicija izmeu princeze i ele na fiziolokom planu (princezina lepota naspram eline runoe), na socioekonomskom planu (bogatstvo i aristokratija, naspram siromatva sluge). Ovde su dobijena dva paradigmatska niza iz kojih se vidi kakav je bio pogled na svet koji se implicira kroz ovu bajku i kakvo mesto u njemu zauzimaju pogled na ljudsko telo i njegova veza sa drutvenim i ekonomskim statusom.Nekada, elaboracija kulturnih predstava o telu i njihovo povezivanje sa drugim kulturnim predstavama moe bit i znatno sloenije od ovih primera vezanih za zemlju i elu.U 19.glavi Knjige postanja opisano je unitenje gradova Sodoma i Gomore, odnosno, pripovest o propasti Lotove ene. Ne posluavi boije upozorenje koji je rekao ne okrei se, one se osvrnula da vidi manifestaciju njegovog gneva i bila je pretvorena u stub soli. Stvari koje su sa aspekta fizikog ljudsog tela znaajne jesu: u itavom Starom Zavetu akcija i ljudi i natprirodnih sila koje izazivju smrt ljudi su akcije usmerene protiv fizike egzistencije i obrnuto- nagrada za ispunjavanje boije volje je fizika egzistencij po sebi (dug ivot i brojno potomstvo). Koncept zagrobnog ivota, onostrane egzistencije ne postoji u Starom Zavetu. Na osnovu svega ovoga moe se zakljuiti da je u kontekstu kultura u okviru kojih je i nastao Stari Zavet postojala identifikacija ovek- ljudsko telo egzistencija. Takav zakljuak omoguava da se pozabavimo nainom na koji umire Lotova ena. Klju ove analize je pretvaranje tela u stub soli. Ideja je bila, ako je ve u pitanju stub soli, da je so kao takva morala da ima veliki znaaj u itavij hebrejskoj kulturi (pa i celoj bliskoistonoj kulturi kao celini kojoj je hebrejska pripadala). Kod ovih kultura, so je imala tri osnovne konotacije: predstavljala je simbol proienja, ouvanja i besmrtnosti. Opozitno tome bila je i simbol siromatva i neplodnosti. Simbolizovala je i savest pri sklapanju mirovnih ugovora i branih ugovora. Kao mitologike sekvence koje prethode neposrednom pretvaranju Lotove ene u stub soli, prvo se pojavljuje Lotovo ugoavanje dvojice anela, a zatim Lotov incest sa erkama. Lot ne zna da je ugostio anele i kao takav izgleda dobar poto ih je jedini primio u gradu koji je osuen na propast, dok sa druge strane, do njegovog incestoidnog odnosa sa erkama dolazi usled toga to on, navodno, usled pijanstva ne zna ta se deava. Kada se razmotri gostoprimstvo koje je ukazao anelima treba uzeti u obzir pominjana znaenja soli. Postojala je metafora koja je izjednaavala gostoljublje sa solju, koja je semitskog porekla. Pored toga,svako druenje za trpezom ukljuivalo je i rtve ponuene bogu, koje su bile propraene primerenom upotrebom soli. Ono to je zadesilo Lotovu enu predstavlja naglaavanje oderenog vida odnosa u datom kulturnom kontekstu. Na isti mitologiki na koji je ponudio so kao gostoprimstvo anelima, Lot nudi bogu rtvu za iskupljenje od greha koje je poinio (incest). rtva je simbolisana pretvaranjem njegove ene u stub soli, tj.transformacijom ljudske fizike egzistencije u kulturni simbol odreene vrste- so.Predstava o soli je vana jer treba da podseti na posredovanje boga u svetu koji ovek ne moe sam da savlada i uredi. Ovde se ne radi o prostom identifikovanju odreene predstave sa nekom drugom kulturnom predstavom tek tako, ve postoji dosta opipljiva logika koja stoji iza svega. Sama predstava o telu ide za relativnom identifikacijom ovekove fizike egzistencije sa telom. Povezivanjem znaenja koje pridajemo telu (da ono predstavlja fiziku egzistenciju) sa drugim bitnim kulturnim elementom i istovremeno simbolom, dobija se odgovor na pitanje zato je odabrano pretvaranje u so , a ne u nekakav obian kamen.

(06)KULTURNE PREDSTAVE O TELU #2

ISPITNA PITANJA :

1.Pripisivanje posebnih moi ljudskom teluteze: -konceptualna identifikacija sa fizikom egzistencijom(kao u ari)-magijska svojstva krvi

2.Predstave o bolesti i zdravljuteze: -stanje tela,nega i higijena-magijski faktori bolesti i zdravlja-shvatanja bolesti u narodnoj,naunoj i alternativnoj mediciniliteraturaMirjana Pavlovi,(1999.); 95-105 str.

3.Predstave o neivom i nematerijalnom teluteze: -kosti-vampir-dualiteraturaBandi,pog. O vampiru,(1990.); 61-91 str.

4.Predstave o linostiteze: -predstave o nematerijalnoj sutini oveka-razlikovanje zapadnog pojma linosti i pojmova sutine toga biti ovek-dve osnovne vrste predstava o linosti u nezapadnim kulturama-primer predstave linosti drugog(japanski okcidentalizmi)__________________________________________________________________

Na prolom predavanju je bilo rei o znaenjskim transformacijama u kojima kulturne predstave o ljudskom telu prvo bivaju identifikovane sa fizikom egzistencijom, a onda dovoenjem u vezu sa predstavama o okonanju te egzistencije (Lotova ena). Takve kulturno-logike i simbolike transformacije su esto strukturirane na taj nain da dovode u vezu predstave o telu, o fizikoj egzistenciji i o seksualnosti. injenica je da ovek ne moe da bude nesvestan ni sopstvene seksualnosti ni sopstvene smrtnosti. Kako izgleda uplitanje kulturnih predstava u sve to videemo na primeru rumunske narodne igre kala. Igra je deo istoimenog obreda namenjenog iscelenju, glavnom je aljivog karaktera i igraju je mukarci. Osnova forme igre je takva da se prikazije odreeni sled dogaaja koji dovode do stradanja i smrti ili do opake bolesti nekog od uesnika igre a potom i do njegovog udesnog ozdravljenja. (verovalo se i u magijsko svojstvo igre, tj.da je samom igrom moglo da se lei). Ono to je znaajno za kulturne predstave o telu jeste nain na koji se u igri prikzuje smrt. Taj nain ima dve osnovne varijante: prva je da se pokae uzrok smrti, a drugi je da se umiranje doara polnom nesposobnou. U prvoj varijanti stanje mrtvaca se takoe proverava proverom polne sposobnosti. Logika na kojoj je uspostavljeno to povezivanje izmeu tela, ljudske fizike egzistencije i seksualnosti je sledea: Da bi mukarac uopte bio smatran mukarcem i priznat kao takav mora da se odlikuje polnom potentnou kao osnovnom karakteristikom njegove muevnosti. Iz ovoga sledi da je smrt povezana sa gubljenjem polne moi. Preduslov ovakvoj logici je poznavanje fiziologije zaea. To poznavanje fiziologije zaea u sadejstvu sa patrijarhalnom orijantacijom kulture o kojoj se radi,ljudsku prokreaciju(nastajanje novog ivota meu ljudima) doivljava kao prenoenje pre svega muke ivotne sile.Do nastanka novog ljudskog tela, prema takvoj logici, dolazi odreenom telesnom radnjom za koju je najbitniji pomenuti deo mukog tela. Samim tim,obrene li se logika, kae se da nefunkcionisanjem mukog polnog organa nema ni te moi (kada je neko mrtav ne moe da uestvuje u prokreaciji). U varijanti kalarske igre konana provera stanja mukarca (iv ili mrtav) obuhvata i dodirivanje njegovih polnih organa da bi se proverilo da li je mogue stimulisati erekciju. Smatra se da je iv ako njegovo telo reaguje. Ukoliko telo "mrtvog" ne reagije pristupa se fazi leenja i predstava koja prethodi udesnom iscelenju bavi se istim delovima tela. Poenta je da postoji ta simbolika transformacija koja odreenu predstavu o odreenom delu ljudskog tela izdie na simboliki nivo, koji je iznad znaenja pojedinanih kulturnih segmenata. Moe da se kae da su predstave o ljudskoj fizikoj egzistenciji ili njenom okonanju, povezane sa predstavama o ljudskoj seksualnosti sukcesivno izvedene iz odreenih kulturnih predstava o telu.

Krv je deo tela za koji se pretpostavlja da ima najjaa magijska svojstva. U gotovo svim tradicionalnim kulturama krv se smatra ivotnom silom, ivotnim principom i identifikuje se sa samim konceptom ivota. U mnogim kulturama se krv smatra i svetom. Krv se poistoveuje sa samim ivotom (otud se krvlju zavetuje, prorie, lei, titi od razliitih zlih sila, pozitivno utie u smislu plodnosti ljudi, stoke, useva,...)(ovde se misli iskljuivo na ljudsku krv).Gotovo sve kulture krv vie cene ako je uzeta od ivih osoba(dobrovoljno ili ne), zbog tog ivototvornog svojstva krvi. Tako, npr.meu aboridinskim plemenima ljudska krv se smatra jednim od najsvetijih simbola u obrednoj praksi i esto slui za posveivanje ostalih artefakata koje smatraju svetim, npr.totemski stub. U naoj tradicijskoj kulturi predstava koja identifikuje krv sa konceptom ivota bila je povezana sa nastajanjem ivota. (tako postoji predanje u kojem se kae da je vinova loza nastala tako to je bog sebi odsekao vrh malog prsta i od te krvi to je kapnulo na zemlju nastala je vinova loza iji se proizvod koristi kao jedno od sredstava posveenja; zatim postoji i pripovetka "Ciganka carica" u kojoj se govori o nastanku ivota direktno iz krvi: "kada sokolu bee otkinuta glava, prsne krv i iz te krvi biva roena devojka"). to se tie magijskog stimulisanja plodnosti meu ljudima koristla se pre svega menstrualna krv. Nainom upotrebe ljudske krvi se sugerisalo kakva predstava stoji u osnovi te upotrebe. Krv se, ili sama ili izmeana sa hranom, unosila u organizam da bi se na taj nain njena ivotna sila prenela u organizam. Verovalo se i da je posbno lekovita krv koja se nalazi u izbljuvku vetice i da se, ukoliko se doe do toga moe leiti svaka ona bolest koju su vetice izazvale. (krv=ivotna sila=stvaranje=univerzalni lek=sam ivot). Kada je u pitanju krv moemo se zapitati zato se ba njoj pripisuje ta ultimativna lekovitost i na koji nain je uspostavljena veza izmeu identifikacije predstava o krvi sa konceptima ivota i lekovitosti (koncept ivota se vezuje i za neke druge delove tela). Frejzer je napravio definiciju o dva osnovna principa misli na kojima je zasnovana magija-princip slinosti i princip dodira. Zakon slinosti kae da posledica lii na svoj uzrok (simpatetika magija), a zakon dodira kae da ako je neto bilo u nekoj vezi ostae uvek u takvoj vezi. Kada je u pitanju magijska aktivnost vezana za krv oigledno je rukovoenje ovim drugim principom (kontagiozna magija). To shvatanje kae da sve to je nekada bilo spojeno u jednom trenutku, na nekakav mistian nain uvek ostaje u dodiru i ono to moe jedan deo moe i celina i obrnuto, to je mogla i nekadanja celina to sad moe svaki pojedinaan deo, to znai da se kontrolisanjem svakog od tih delova kontrolie i celina. Poto je predstava o krvi identifikovana sa samim ivotom ta bo bolje moglo da obezbedi ivot nego sama njegova snaga. Tako dolazimo do shvatanja da je u krvi sadrana ivotna sila i da se putem nje ta sila prenosi. Otud shvatanje da ukoliko je krv ivototvorna mora biti i lekovita i to u smislu apsolutne lekovitosti.

Kulturne predstave o bolesti i zdravlju su pomalo specifina vrsta kulturnih pedstava i to iz dva razloga. Prvo je zato to su to uglavnom kulturne predstave o bolestima (ta su, ta ih uzrokuje, ta ih lei), jer to ta je zdravlje se gotovo nigde ne eksplicira. Sa druge strane po nekoj psihologiji gde bi se telo moglo predstaviti kao fiziko, ivo, funkcionalno naspram mrtvog i nematerijalnog, predstave o bolesti i zdravlju telo lociraju negde izmeu te dve klasifikacije jer se odnose i na jedno i na drugo telo. Razlog tome je to to veina tradicionalnih predstava o bolesti izdravlju (a to su sve one koje nisu zasnovane na savremenim medicinskim znanjima)ne prave otru razliku izmeu pojmova bolesti i zdravlja,tj.ovekovog fizikog tela i njegovih nematerijalnih komponenti. Iz takvog posmatranja ljudskog tela nuno sledi i odsustvo razlikovanja izmeu psiho-somatskih poremeja, virusa, infekcija; nema razlikovanja izmeu uzroka i posledice. Za razliku od ostalih vrsta kulturnih predstava o telu,(gde se one povezuju sa predstavama o drugim kulturnim elementima; simboliki sistemi), ovde je ljudsko telo predmet konceptualizacije na posredan nain. Do eventualnih kulturnih predstava o telu, koje su posredovane predstavama o bolesti i zdravlju, dolazimo upravo posmatrajui ire koncepte, koncepte zdravlja i bolesti. Pojam zdravlja je relativno neekspliciran. Do predstavama o tome koje je zdravo stanje ljudskog tela za pripadnike neke kulture, dolazimo putem toga ta se tamo smatra boleu. Neke rane predstave o tome ta bi bilo zdravlje (najblie dananjem shvatanju) postojale su u poznom helenizmu, u Rimskom carstvu i u ranoj Vizantiji. Ove predstave su, pre svega,govorile o ljudskom fizikom telu i lekarskom vetinom se smatrala vetina leenja fizikog tela, a ne leenje due. Ppredstava o zdravlju je govorila o higijeni. Higijenom se smatralo ono to bismo danas nazvali negom i prevencijom tela, s tim to se za prvenciju smatralo sve to telu godi (danas je prevencija npr.vakcina). Takva predstava nam govori i o svojevrsnom shvatanju bolesti kao optem poremeaju telesnog zdravlja, odnosno da se ljudsko telo smatralo zdravim kada je bilo u satnju stabilnosti. Telo se smatralo stabilnim kada se negovalo na odreeni nain, u skladu sa predstavama o higijeni, koje su ukljuivale odreeni niz pravila koja su bila usmerena pre svega na ishranu (uputstva o hrani, o pii, trpezama, javnim obedima), na san (koliko je oveku potrebno sna), za odevanje (posebno za odeu, posebno za obuu), za kupatila i za gimnastiku. Pravila vezana za ishsranu, odevanje i sapvanje su nazivana predstavama o prevenciji bolesti (neophodni uslovi da bi telo ostalo u stanju stabilnosti), dok su pravila za kupatilo i gimnastiku bila vezana za negu tela. Negu predstavljaju naini na koje se ono to je postignuto prevencijom odrava ili ak i unapreuje. Sva ova pravila imaju i znaajnu socijalnu konotaciju-nisu formirana tako da se obraaju samo pojedincu, ve se govori o meusobnim interakcijama pojedinaca.Par autora koji su se bavili naom etnomedicinom, dali su jednu poraavajuu ocenu naih predaka: stanje koje su beleili bilo je slino onome koje je vladalo jo u vreme slovenskog naseljavanja. Napredovali smo uz odreene vizantijske i turske uticaje, meutim, smatralo se da su vie bili usvajani oni uticaji koji su se ticali leenja due nego leenja tela. Osnovna karakteristika narodnih predstava o bolesti i zdravlju bila je vezana za uzroke, izazivae bolesti, a samim tim i za nain njihovog izleenja. Iako dosta podataka govori o izvesnom dvojnom shvatanju bolesti (one koje se mogu leiti putem lekovitog bilja i one za ije je izleenje bo poreban odreena magijska aktivnost), preovljujue shvatanje je bilo takvo da se i jedni i drugi mogu izazvati na magijski nain, to je automatski znailo da se na isti nain moe i otkloniti. Te predstave o bolestima koje navodno izazivaju vetice, zli duhovi ili demoni, a koje mogu da se izlee vraanjem, aranjem, upotrebom hrianskih molitvi (u smislu bajalica, ne u smislu molitvi), sugerie i kakva je bila i ta opta predstava o telu bila. Pored tog vidljivog, materijalnog tela, ovekovom sutinom i dominantnom se smatrao njegov nematerijalni ekvivalent-dua. Oigledno se vreovlo da se uticajem na duu, na nematerijalnu sutinu moglo nauditi i njenoj materijalnoj manifestaciji. Takoe se verovalo da je pozitivnim uticajima na nematerijalnu sutinu oveka, tim magijskim aktivnostima mogue izleiti i fiziko telo.

Kulturne prdstave o nematerijalnom telu imaju zajedniku karakteristiku da se odnose na onostrano, za vidove posmrtne egzistencije i za njihove veze sa fizikom egzistencijom.Predstave o kostima su povezivane sa grobom. Meutim, povezivane su sa prdstavom o grobu ne kao zavretku ivota ve kao poetku ivota. U knjizi poroka Jezekilja (Stari Zavet,37.glava) sahranjene kosti su direktna metafora propale Hebrejske drave. Gospod daje Jezekilju viziju o tome kako e kostima udahnuti "duh ivotni", da e po njima poeti da izrastaju ile i meso, da e ih oiveti i kako e od njih stvoriti vojsku i povesti je protiv neprijatelja. Ovaj metaforiki nivo znaenja je sasvim jasan, meutim, treba zai maljo dublje. Naime, kada bog obeava Jezekilju oivljavanje kostiju, iz vizije koja sledi vidi se da se misli na obnavljanje njihove fizike egzistencije. Nas zanima taj obrt u znaenju-kosti su asocirane sa grobom, a govori se o njihovom fizikom oivljavanju. Tu se treba setiti onih principa na kojima poiva magijska misao- da ono to je nekada bilo spojeno ostaje na neki nedokuiv nain zauvek u vezi. Kosti su vezivni deo ljudskog tela i mnoge kulture smatrale su ih telesnim temeljom, nekom vrstom telesne armature. Takvo shvatanje je videlo kosti kao neku vrstu ivotne snage, ali u strogo materijalnom smislu. U odsustvu hirurkih znanja i metoda, kroz istoriju su mnoge kulture bivale bolno svesne injenice da mnoge povrde kostiju mogu oveka da onesposobe ili na dug period ili ak zauvek od obavljanja svakodnevnih delatnosti ili ak od samostalnog ivota, odakle i proistie pridavanje znaenja materijalne ivotnosti (ne ivotodavnosti) kostima.

Jedna takoe specifina predstava o telu je ona o neivom telu. U naoj tradicijskoj kulturi postoji jedan vrlo ilustrativan primer (Bandi,"O vampiru"). Ono na ta treba obratiti panju u tekstu je aspekt vampirove telesnosti. Sve one predstave koje su do nas dole o vampirima, zahvaljujui etnografskim istraivanjima, sugeriu da je pradstava o tom biu zasnovana na njegovoj telesnosti,tj.na specifinim karakteristikama vampirovog tela. Najpoznatija prdstava o vampiru kae da se radi o neumrlom ili neupokojenom (to vie proizilazi iz umetnikih interpretacija narodnih predstava). Etnografska istraivanja odreuju telo kao fokus kulturnih predstava o njemu. Ono ta na prvom mestu razlikuje vampira od oveka jeste da mu je telo spolja slino ljudskom, ali je to telo bez kostiju. Pride se veruje da nema ni unutranjih organa, osim srca. Otuda se smatra da je telo vampira neka vrsta kone meine ispunjene krvlju. Problem due kod vampira je, u narodnim predstavama, vezan za uslove vampirenja,za naine na koje se postaje vampir.

to se tie kultunih predstava o dui preovlaujue gledite je da je dua sutina oveka U religijskim sistemima "primitivnih" kultura tom sutinom smatra se fizika egzistencija i da je dua neto na ta se magijski moe uticati radi zadavanja ultimativnog zla nekoj osobi. Hriansko uenje sadri koncept koji govori o tome da je dua nematerijalna i besmrtna komponenta ovekove linosti dok je samo telo podlono okonanju fizike egzistencije. Ono to preivljava smrt oveka je upravo dua. S druga strane, iako je u narodnoj kulturi dosta religijskih predstava oblikovano pod hrianskim uticajem, ipak se mogu uoiti neke bitne razlike u odnosu na koncept due. To je pre svega materijalnost koja se ogleda u verovanjima da dua ima svoje mesto u telu ba kao i svako drugi organ. Ta materijalnost due je uslovila razliitost njenog simbolikog povezivanja sa konceptom smrti u odnosu na hriansko uenje. Hrianski koncept due govori o neemu nematerijalnom ali neodvojivom od oveka (ona predstavlja sutinu njegovog postojanja). Svrha ivota je tzv. hranjenje due. Meutim, u narodnom verovanju sledi drugaije:ako je ovek iv zato to ima duu, onda mora da umre kada dua napusti telo. Da bi dua napustila telo i da bi se propisno ispratila na onaj svet, postoji neto to je Bandi nazvao "posmrtnim umiranjem" u narodnoj religiji Srba.(pomeni na nedelju dana, mesec, 6 meseci, godinu...). Istraivanja ukazuju na postojanje jo jednog parametra koji povezuje predstave o dui sa predstavama o smrti i taj parametar je vreme. Naime, verovanja kazuju da je od smrti do ukopa dua jo uvek vezana za pokojnikovo telo. Od smrti do 40-todnevnog pomena verovanje kae da dua moe da bude vezana za odreena bia ili ak predmete. Od ukopa pa sve dok grob postoji dua pokojnika je vezana za njegov grob, s tim to nakon prve godine po smrti, podizanja spomenika i davanja svih zdunica smatra se slobodnom.Na slian nain kao to se menja taj status due na putu ka onome svetu, menja se i identitet pokojnog: od konkretne osobe sa imenom i prezimenom, ljudskim osobinama i navikama, promenom egzistenijalnog stanja (umiranjem) menja i egzistencijalnu ravan.

Kulturne predstave o linosti. Iako znaju ponekad da deluju apstraktno, eterino, nematerijalno, znaju u sebe da ukljue i vrlo materijalne elemente, ali sve te predstave se odnose na ono to neka kultura smatra sutinom oveka, odnosno sutonom toga biti ovek. Ovo je slino prii o nematerijalnom telesnom parnjaku (dua),za koga se u nekim kulturama smatralo da sadri sutinu oveka.Meutim,nematerijalna sutina oveka je predstava koja se direkto odnosi na predstave o ravnima egzistencije. Moe da se kae da je predstava o nematerijalnom telu kao egzistencijalnoj sutini oveka nuno vezana za religijski pogled na svet. Sa druge strane, predstave o linosti mogu da budu inspirisane takvim pogledom na svet, ali one govore o oveku ovde i sada, o njegovoj sutini u ovozemaljskom ivotu. Trbea imati na umu da postoji razlika izmeu pojma linosti i sutine toga "biti ovek". Razlika je neznatna ali treba na nju obratiti panju. Naime, koncept linosti je striktno zapadni pojam. Ne samo kroz istoriju ve i danas veina neevropskih kultura koje su tehniki najrazvijenije kao svoj kulturni koncept imaju predstavu o sutini toga biti ovek ovde i sada, nego onu predstavu koju mi nazivamo konceptom linosti. U zapdnoj kulturi pojam linost ima dve osnovne konotacije: filozofsku i psiholoku .Filozofska konotacija je ona individualnost ovekove svesti koja vidi linost kao nosioca svih vidova ovekove misaone, oseajne i voljne delatnosti. Materijalnu osnovu linosti ini ovekovo drutveno bie, sveukupnost veza i odnosa u kojima ljudi vre produkciju/reprodukciju svog drutvenog ivota.Psiholoka konotacija je sa svoje strane dvostruka. Sa jedne strane linost je zbir svih odlika koje nekog razlikuju ponaanje odreenog pojedinca od ponaanja svih drugih.S druge strane linost je i unutranja, dinamika organizacija htenja, shvatanja i oseanja. Ovim konotacijama pojma linosti u naoj kulturi moemo da dodamo i antropoloko shvatanje predstave o linosti koje linost vidi kao celovito, suvereno bie, kao izvor akcije, sredite kreativnosti koje je smeteno u jednom telu i koje poseduje duu ili um. Pored toga se moe rei da u nekom socio-kulturnom smislu linost moe da predstavlja i sveukupnost svih naih posebnih identiteta kao osoba. Ovakvo shvatanje u zapadnoj kulturi ima dva aspekta: individualnost i dinaminost . Ova kulturna predstava i ta dva osnovna aspekta dosta duguju hruanskom uenju o linosti koje apostrofira slobodnu volju i odgovornost za sopstvene postupke, pri tom naglaavajui neponovljivost i posebnost svake poedinane osobe od postanka sveta pa na ovamo. Dinaminost se moe sresti i u nekim drugim kulturama, meutim naglaena individualnost (u smslu neponovljivosti) je dosta retka i to pogotovu u tradicionlnim kulturama na koje vee svetske religije nisu imale posebnog uticaja. Individualnost u smislu pojedinanosti se sree kao karakteristika kulturih predstava o linosti u istonjakim kulturama (Ne pojedinanost u naem smislu rei, jer je najee ili ponovljiva u npr.religijskom smislu-reinkarnacija, ili je nekakav strukturni element optijeg drutvenog ili kulturnog mehanizma, npr. kasta u Indiji, verska zajednica u dobrom delu Azije ili Afrike ili, ak, lokalna zajednica u japanskoj, kineskoj, koreanskoj kulturi). Takvo poimanje linosti, takve ponovljive ili uklopljive individualnosti, govori o tome da linost na odreeni nain nije samo ono to je ovek po sebi, ve se smatra da ovek crpe svoje "ja" iz neposredne pripadnosti drutvenim i kulturnim grupama u svojoj zajednici. Razika izmeu zapadnih i "ostalih " kulturnih predstava o linosti je razlika u konceptu oveka. Zapadni koncept oveka je predstava o univerzalnom biu koje se raa kao slobodno i jednako, meutim, takvo shvatanje uglavnom nema veze sa onim to se doivljava kao koncept oveka u oveanstvu shvaenom kao bezbroj lokalnih zajednica i lokalnih kultura. Taj koncept oveka bi mogli da nazovemo lokalnom predstavom po sebi-da najee odgovara pojmu "ljudi kao mi". Ta kategorija, naroito kada se radi o malim grupama ljudi moe po obumu da bude jako uska i jasno ogranena i odatle moe da proizae da oni koji nisu kao "mi" nisu ni ljudi, to bi znailo da se stranci uopte ne ubrajaju u ljudska bia, to je zaprepaujue rairen konceptKao dva najuoptenija vida predstava o linosti u nezapadnim kulturama mogu da se izdvije onaj koji linost doivljava kao amalgam socoi-kulturnih odnosa i materije i, kao drugi koncept postoji lnost pojima kao privrmenu agregaciju materijala koji se razlae nakon smrti.Linost kao amalgam socoi-kulturnih odnosa i materije izgleda kao optiji nivo ovog koncepta poto u nekom najstroijem smislu moe da se kae da u tako odreen pojam materije (ljudsko fiziko telo), moe da se kae da je ukjuena i ona privremena agregacija materijala koji se razlae nakon smrti. Naime ne samo da je oito da se ljudsko telo raspada posle smrti, ve ne postoji ni jedan religijski sistem koji nam govori o tome ta se nakon toga deava sa onim to prema datim verovanjima preivljava smrt, na koji nain nastavljaju da ive i nakoji nain ih treba osloboditi egzistencije.Znai, prestankom fizike egzistencije nestaje i kohezivna sila, sam ivot (ono to dri na okupu to to je apstrakovano kao materijali u ovom vidu kulturnih predstava koji se razlau). O linosti kao amalgamu sociokulturnih odnosa i materije je ve bilo rei samo nije bilo tako nazvano. U sutini, to je ono poimanje linosti u kome linost na odreeni nain nije samo ono to je ovek u sebi i za sebe ve delom crpe to svoje "ja" iz neposredne pripadnosti odreenim drutvenim grupama i to je uslovljeno poimanjem dominantnog identiteta u nekom odreenom drutveno i kulturnom kontekstu. Ovde je u pitanju samo proirenje tog odreenja. Naime, pripadnost odreenoj drutvenoj ili kulturnoj grupi nije samo puka identifikacija u smislu da je osoba npr. pripadnik kaste bramana negde u Indiji. Sama ta pripadnost je sredite, fokus, oko kojeg su organizovani socio-kulturni odnosi najrazliitije vrste(na prvom mestu ukljuuju prava i obaveze spram drugih osoba u iste te kaste kojoj i odreena osoba pripada, zatim ukljuuju prava i obaveze spram pripadnika drugih kasti; u tom sistemu se ne odnosi podjednako prema pripadnicima drugih kasti na nain na koji se mi odnosimo jedni prema drugima ne obraajui panju na poreklo pojedinca). Drugi deo odrednice moe biti shvaen kao vidljiva ljudska manifestacija, fiziko telo personalizovano imenom, prezimenom, nadimkom ili ve nekom drugim obelejima u odreenoj kulturi, ali moe da bude i dodatno specifikovano prema dobu i prema polu. Mnoge od tradicionalnih kultura ne prave toliko jasnu razliku izmeu ljudi prema njihovoj socil-kulturnoj klasifikaciji,vie prema tome nego po njihovoj linosti samoj po sebi (npr.u mnogim afrikim kulturama ljudi se klasifikuju u zavisnosti od dobi:kao deca,pa kao momci i dvojke, oevi i majke, ujne/ujaci, tetke/tee, starci). Smatra se da ste potpuno druga osoba kad ste malo dete, druga kada se zamomite/zadevojite, neka trea osoba kada ste u braku itd. Postoje kulture koje ne pridaju posebnu panju tome da li ste muko ili ensko samo po sebi , ve to doivljavaju kao oiglednu injenicu dok vaa socio-kulturna polnost postaje odreena u smislu tek kada se pone baviti odreenim zanimanjima, enska i muka zanimanja. Drugim reima, takav koncept kae da vi niste ono to zaista jeste ve ste vi ono kakvim vas drugi vide.Pri tome se ovo "drugi" ne odnosi na najblie ve se odnosi na praktino itavu zajednicu.Kulturne predstave o linosti kao privrmenoj agregaciji materijala koji se razlae nakon smrti uglavnom upuuju na shvatanja o tome na koji nain je ustrojen ovek, odnosno, koje su to mistike komponente koje su ugraene u njega. Naime, postojanje fizikog tela je neporeciva injenica, ali i nedovoljna, naroito za kulture bez naunog aparata i metodologije u zapadnom smislu, tako da je svaka kultura imala predstave o tome kako smo i zbog ega smo ljudi, ta je to to nas ini ljudima. Takve predstave najee koincidiraju sa predstavama o dui ili o nekoj drugoj ljudskoj nematerijalnoj sutini, poto se radi o vrstama predstava koje imaju hijerarhijsku prednost u odnosu na ovekovo fiziko telo.

Primer e biti australijski Aboridini. Naime, njihove kulturne predstave o sutini toga biti ovek sugeriu da telo nije samo neka vrsta stanita u kome obitava dua. Dua je sutina tela i od njega moe da se razdvoji samo sa mukom i to nepotpuno. Iako je nematerijalna u naoj pojmovnoj ketegorizaciji, njihova kategorizacija nije ista kao naa i kod njih dua ima izgled a to je izgled tela-kako izgleda telo tako izgleda dua. Odatle, sve to pogaa telo pogaa i duu. To shvatanje da su ivot due i ivot tela jedno u ovoj egzistencijalnoj ravni je razlog zato u australijskim domorodakim kulturama mukarac u odreenoj dobi uiva neke povlastice koje nisu dostupne mladiima; smatra se da je sa razvojem njegovog tela napredovala i njegova dua. Na slian nain se starci u onom trenutku kada se oseti slabost njihovog tela iskljuuju iz nekih ritualnih radnji i iz odluivanja o ivotu zajednice jer se smatra da se ta slabost tela prenela i na duu. Takoe, kao to se smata da u dui ima pone